Ратови за независност Шпанске Америке били су бројни ратови против шпанске власти у Шпанској Америци почетком 19. вијека. С циљем политичке независности, ратови су започели убрзо након француске инвазије на Шпанију 1807. током Наполеонових ратова. Иако су постојала истраживања о идеји одвојеног шпанско америчког („криолског”) идентитета одвојеног од Пиринејског полуострва, политичка независност у почетку није била циљ већине шпанских Американаца, нити је нужно избјегавана. Са обновом власти Фердинанда VII 1814, он је одбацио било коју власт народног суверенитета, као што се види у шпанском уставу из 1812, који је донио Кадиски кортез — парламентарно намјесништво које је владало за вријеме Фердинандовог свргнућа. Ни Либерална револуција 1820. није промијенила став Кадиског устава према сепаратизму, док су се шпански Американци све више радикализовали тражећи политичку независност.

Насилни сукоби започели су са краткотрајним владајућим хунтама успостављеним у Чикисаци и Киту 1809, које су се супротстављале властима Врховне средишње хунте у Севиљи. Бројне нове хунте појавиле су се широм шпанских посједа у Америци 1810. када је Средишња хунта пала током француске инвазије. Иако су се различите регије Шпанске Америке успротивиле многим политикама Круне, „било је мало интереса за непосредну независност; заиста је постојала широка подршка шпанској Средишњој хунти формираној да предводи отпор против Француза”. Иако су неки шпански Американци вјеровали да је независност неопходна, већина оних који су у почетку подржавали стварање нових влада видјели су их као средство за очување аутономије регија од Француза. Током наредних деценија, политичка нестабилност у Шпанији и апсолутистичка рестаурација под Фердинандом VII увјериле су многе шпанске Американце у потребу формалног успостављања независности од матичне државе.

Ови сукоби водили су се кроз видове и нерегуларног и конвенционалног ратовања. Ови ратови су започели као локализовани грађански ратови, који су се касније ширили и проширивали промовишући општу независност од шпанске владавине. Ова независност довела је до развоја нових националних граница заснованих на колонијалним провинцијама, које ће током раног 19. вијека формирати будуће независне државе које чине савремену Латинску Америку. Куба и Порторико су остали под шпанском влашћу све до Шпанско-америчког рата 1898. године. Нове републике су од почетка укинуле формални систем расне класификације и хијерархије, систем касте, инквизицију и племићке титуле. Ропство није одмах укинуто, већ је окончано у свим новим земљама у року од четврт вијека. Криолци (шпанског поријекла рођени у Новом свијету) и Местици (мијешане домородачке и шпанске крви или културе) замијенили су у већини политичких власти именоване рођене у Шпанији. Криолци су остали на врху државне структуре која је културно, ако не и правно, задржала нека своја традиционална обиљежја. Готово читав вијека послије, конзервативци и либерали борили су се да преокрену или продубе друштвене и политичке промјене које су покренуте тим побунама.

Догађаји у Шпанској Америци повезани су са ратовима за независност у бившој француској колонији Сан Доминго (данашњи Хаити) и кретању Бразила ка независности. Бразилска независност, дијелила је заједничко полазиште са шпанском Америком, јер су оба сукоба покренута Наполеоновом инвазијом на Пиринејско полуострво, која је приморала португалску краљевску породицу да побјегне у Бразил 1807. године. Поступак латиноамеричке независности одвијао се у општој политичкој и интелектуалној клими која је настала из доба Просвјетитељства и која је утицала на све Атлантске револуције, укључујући ране револуције у Сједињеним Државама и Француској. Непосреднији узрок ратова за независност Шпанске Америке били су јединствени догађаји који су се догодили унутар Краљевине Шпаније и њене монархије током ове епохе, закључно и коначно, појавом нових република Шпанске Америке у постнаполеонском свијету.

Историјски контекст мини|250п|Развој независности у Шпанској Америци

Политичка независност није нужно била предодређени исход политичких превирања у Шпанској Америци. „Било је мало интересовање за потпуну независност”. Како су историчари Робин Хампфрис и Џон Линч забиљежили, „сувише је лако изједначити снаге незадовољства или чак снаге промјена са револуционарним снагама”. Пошто „по дефиницији није постајала историјска независност док се није догодила”, када се десила независност Шпанске Америке, тражила су се објашњења зашто је до ње дошло. Ратове за независност Латинске Америке водила је европска дијаспора против европских империја.

Административне и економске реформе Постоји низ фактора који су идентификовани. Као прво, све већа контрола Круне над прекоморском империјом путем Бурбонских реформи средином 18. вијека, која је унијела промијене у однос шпанских Американаца према Круни. Израз који је кориштен за описивање прекоморске империје „краљевства”, која су била у независном положају са Круном, одбачен је и почео се користити израз „колоније”, подручја подређена Шпанији. У настојању да боље контролише администрацију и привреду прекоморских посједа, Круна је поново увела праксу именовања странаца, готови сви Пенисулари, у краљевске канцеларије широм империје. То је значило да је Круна осујетила елите Шпанске Америке у њиховим очекивањима и амбицијама, ускраћивањем дугогодишње праксе криолског приступа службеним функцијама.

Регалистичка и секуларизујућа политика бурбонске монархије имала је за циљ смањење утицаја Католичке цркве. Круна је већ протјерала језуите 1767, када су многи криолски чланови језуитског реда отишли у трајно изгнанство. Ограничавајући моћ Католичке цркве, Круна је покушала да се централизује кроз институције колонијалне Латинске Америке. Због физичке и идеолошке близине коју је свештенство имало, могло је непосредно утицати на и диктирати интеракцију између становништва колонијалне Латинске Америке, да ли као правни или као обични савјетник; непосредност коју би Круна покушала спровести кроз стварање централизоване, колонијалне државе.

Касније у 18. вијеку Круна је настојала смањити привилегије (fueros) свештенства, ограничавајући свештеничку власт на духовна питања и подривајући моћ парохијских свештеника, који су често дјеловали као агенти Круне у сеоским парохијама. Десакрализујући моћ и фронталним нападима на свештенство, Круна је подривала сопствени легитимитет, будући да су парохијски свештеници традиционално били „природни локални представници свог католичког краља”.

У економској сфери Круна је тежила да стекне контролу над црквеним приходима. Католичка црква је функционисала као једна од највећих економских институција у колонијалној Латинској Америци. Посједовала је и одржавала јурисдикцију над великим површинама земље, коју је Круна жељела за себе због економске вриједности која се могла добити. Штавише, узимањем те земље за себе, Круна је имала прилику да смањи физичко присуство Католичке цркве како би додатно ослабила њену идеолошку и социјалну улогу у локалним колонијалним заједницама.

У финансијској кризи 1804, Круна је покушала да обавеже цркву на дугове, углавном у облику хипотеке за хацијенде у власништву елита. Закон о консолидацији истовремено је угрожавао богатство цркве, чији се капитал углавном изнајмљивао под хипотеком, као и финансијско благостање елита, које су зависиле од хипотеке за стицање и задржавање својих посједа. Скраћивање периода отплате значило је да су се многе елите суочавале са банкротом. Круна је такође тежила добијању приступа прилозима елитних породица издвојених за издржавање свештеника, често чланова њихове породице, уклањањем ових даровних фондова (capellanías) од којих је ниже свештенство несразмјерно зависило. Ниже свештенство се истакло у Мексику учествовањем у побуни за независност са свештеницима Мигелом Идалгом и Хосеом Маријом Моралесом.

Реформе су имале мјешовите резултате. У неким областима — попут Кубе, Рио де ла Плате и Нове Шпаније — реформе су имале позитивне ефекте, побољшавајући локалну привреду и ефикасност власти. У другим областима, промјене економске и административне политике Круне довеле су до тензија са локалним становништвом, које су понекад избијале у отворене побуне, као што су побуна комунероса у Новој Гранади и побуна Тупака Амаруа II у Перуу.

Губитак високих положаја због Пенисулара и побуне током 18. вијека у шпанском дијелу Јужне Америке били су неки од непосредних узрока ратова за независност, који су се одиграли деценијама касније, али они су сматрани важним елементима политичке позадине у којој су се одвијали ратови. На многе Криолце, нарочито оне богате, бурбонске реформе су утицале негативно. То је довело до њихове акције, кроз коришћење богатства и положаја у друштву, често као лидери у својим заједницама, како би подстакли отпор и пренијели своје незадовољство шпанским реформама због негативног економског утицаја који су имали. Међутим, због тога колико би брзо њихове побуне додатно радикализовале ниже слојеве, Криолци су брзо престајали да подржавају општу насилну побуну јер су имали користи од друштвених промјена које су се догодиле кроз системе шпанске круне. Институционалне промјене осигурале су стабилност подржавањем политичких институција које су омогућиле стварање богате криолске класе и даљим прилагођавањем тих институција како би удовољиле захтјевима, умјесто да предложе радикалну промјену у потпуном саставу друштвено-економског живота и традиције. Међутим, институционалне промјене нису настале онако како се очекивало и додатно су подстакле радикализацију друштвених класа Шпанске Америке према независности.

Војно реструктурирање Међународни ратови у којима је учествовала Шпанија у другој половини 18. вијека показали су потешкоће империје да ојача своје колонијалне посједе и пружи им економску помоћ. То је довело до повећаног локалног учешћа у финансирању одбране и повећаног учешћа у милицијама људи рођених у Чилеу. Такав развој био је у супротности са идеалима централизоване апсолутне монархије. Шпанци су такође учинили формалне уступке да би ојачали одбрану: на архипелагу Чилое шпанске власти су обећале ослобађање од енкомиенда старосједиоцима који су се населили у близини новог упоришта Анкуд (основано 1768) и допринијели његовој одбрани. Повећана локална организација одбране на крају је поткопала метрополитску власт и ојачала покрет за независност.

Ширење идеала просвјетитељства Други фактори могу бити просвјетитељско размишљање и примјери Атлантских револуција. Просвјетитељство је подстакло жељу да се друштвене и економске реформе прошире широм Шпанске Америке и Пиринејског полуострва. Идеје о слободној трговини и физиократској економији поставило је просвјетитељство у Шпанији, а прошириле су се на прекоморску империју и домаће просвјетитељство у Шпанској Америци. Ови фактори утицали су на спроведене политичке реформе и бројне уставе написане у Шпанији и широм шпанског свијета током ратова за независност.

Стварање нових владајућих институција у Шпанији и Америкама (1808—1810) Пад бурбонске династије

мини|десно|Шпанске регуларне и нерегуларне снаге које се боре у превоју Сомосијера против француске војске.