Слободан Милошевић (Пожаревац, 20. август 1941 — Хаг, 11. март 2006) био је српски и југословенски политичар и правник. Од 1986. до 1989. налазио се на функцији председника Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије, од 1989. до 1997. био је председник Председништва СР Србије, односно председник Републике Србије, а од 1997. до 2000. председник Савезне Републике Југославије. Оснивач је и први председник Социјалистичке партије Србије.
Политиком је почео да се бави током студија на Правном факултету у Београду. Потом је радио у предузећу „Техногас”, где је био генерални директор и у Удруженој београдској банци, где је био председник Пословног одбора. Посредством Ивана Стамболића, ушао је 1982. у политику. Aприла 1984. изабран је за председника Градског комитета Савеза комуниста Београда, а маја 1986. за председника Председништва ЦК СК Србије и члана Председништва ЦК СК Југославије. Његов политички успон почео је априла 1987. након посете Косову Пољу, када се укључио у проблематику кризе у САП Косову. На таласу популистичке реторике, коју је покренуо, на Осмој седници ЦК СКС поразио је политичку групу предвођену Стамболићем и утврдио позицију политичког вође Србије. Након тога, укључио се у решавање уставних проблема које је СР Србија имала са покрајинама Војводином и Косовом. Маја 1989. постао је председник Председништва СР Србије.
Током активности за сузбијање утицаја аутономних покрајина, дошао је у сукоб са руководствима других југословенских република, нарочито после смењивања руководства СР Црне Горе, јануара 1989. године. У политичкој борби, која је крајем 1980-их, вођена унутар Савеза комуниста Југославије, доживљаван је као присталица државног централизма и противник демократизације, али и као српски националиста. Након распада Савеза комуниста, јула 1990. трансформисао је СК Србије у Социјалистичку партију Србије (СПС) и постао њен први председник. На првим вешестраначким изборима у децембру 1990. однео је убедљиву победу и поново био изабран за председника Србије.
Почетком 1990-их називан је „лидером свих Срба“, што га чини једном од кључних личности током ратова на поростору бивше Југославије. Био је заговорник стварања Савезне Републике Југославије, коју су чиниле Србија и Црна Гора. Због помоћи коју је пружао Србима у Хрватској и Србима у Босни и Херцеговини, током ратних дејстава, Уједињене нације су маја 1992. увеле санкције СР Југославији. Услед унутрашње политичке кризе, у Србији су децембра 1992. одржани нови избори на којима је поново изабран за председника Републике, али уз знатно мањи број гласова. Парламентарни избори, одржани су и наредне године, након чега је формирана коалициона влада. Новембра 1995. учествовао је у име Републике Српске на мировним преговорима у Дејтону, где је са Фрањом Туђманом и Алијом Изетбеговићем закључио мир, којим је завршен рат у Босни и Херцеговини. Тада је од стране Запада проглашен за једног од „главних фактора мира и стабилности на Балкану“.
Због покушаја да поништи локалне изборе, на којима је изгубио власт у Београду, Новом Саду, Нишу и другим већим градовима, покренут је талас протеста, којима су се придружили студенти. Након тромесечних демонстрација, уз посредство међународне заједнице, признао је изборни пораз и предао власт опозицији. Јула 1997. изабран је за председника СР Југославије, а на изборима септембра исте године успео је да сачува парламентарну власт у Србији. Приликом политичког сукоба у Црној Гори, између Мила Ђукановића и Момира Булатовића, подржао је Булатовића и са његовом странком формирао коалицију на савезном нивоу, након чега је дошло до почетка лоших односа између две републике.
Косовска криза се интензивирала 1998. што је довело до рата на Косову и Метохији. Под притиском међународне заједнице пристао је на мировне прговоре у Рамбујеу, али је због понижавајућих услова југословенска делегација одбила мировни споразум, што је САД и ЕУ послужило као оправдање за покретање НАТО бомбардовања, током које је од марта до јуна 1999. нападнута СР Југославија без сагласности Савета безбедности УН. У току НАТО агресије, маја 1999, Међународни кривични суд за бившу Југославију подигао је против њега оптужницу за злочине против човечности.
Јула 2000. променио је Устав СРЈ и уз редовне савезне и локалне изборе у Србији, расписао превремене изборе за председника СРЈ. Главни конкурент на изборима, одржаним 24. септембра 2000. био му је Војислав Коштуница, кандидат удружене опозиције. Због покушаја манипулацијом изборним резултатом, опозиција је организовала протесте, који су кулминирали 5. октобра када је дошло до његовог свргавања са власти.
После напуштања власти, наставио је да са породицом живи у председничкој вили, све до 1. априла 2001. када је након тродневне полицијске акције ухапшен под оптужбом за злоупотребу службеног положаја. Након два и по месеца боравка у Централном затвору, на основу уредбе Владе Србије, 28. јуна 2001. изручен је Међународном трибуналу у Хагу. На суђењу које је почело 12. јануара 2002. самостално се бранио јер није признавао законитост суда. Након почетка суђења, које је преношено преко телевизије, дошло је до раста његове популарности у Србији. Током четворогодишњег напорног суђења, јавили су му се озбиљни здравствени проблеми, с обзиром да је патио од слабости срца, изазване високим крвним притиском и дијабетесом. Суд је крајем фебруара 2006. одбио његов захтев за лечење у Москви, а он је убрзо потом преминуо од последица срчаног удара. Његови посмртни остаци су потом пренети у Београд, након чега су 18. марта пренети у Пожаревац, где су у сахрањени у дворишту његове породичне куће.
Биографија Младост и образовање Породица Милошевић потиче из Црне Горе, из села Тузи Љеворечке (засеок Увач), у близини Лијеве Ријеке, на путу Колашин–Подгорица. Братство Милошевића, чији је родоначелник четобаша и велики јунак са почетка 18. века Милош Марков, син Марка Батрићева, огранак је племена Васојевићи. Његов деда Симеун Милошевић, капетан Црногорске војске, који је погинуо у Балканским ратовима, имао је троје деце — синове Светозара и Димитрија и ћерку Даринку. Најстарији Светозар (1907—1962), Слободанов отац, завршио је Богословију на Цетињу, али није постао свештеник, већ је предавао веронауку у основној школу у Никшићу. Мајка Станислава (1912–1974) потицала је из породице Кољеншић, из села Сретња, код Даниловграда. Њени рођаци били су партизански првоборци, а после рата генерал-мајори Југословенске народне армије (ЈНА) — Владо и Милисав Кољеншић.
лево|мини|150п|Светозар Милошевић, Слободанов отац Светозар и Станислава венчали су се 1935. у Никшићу, где им се јула 1936. родио старији син Борислав Бора. Године 1938. Светозар је добио премештај у Пожаревац, где се преселила цела породица. Овде их је затекао почетак Другог светског рата у Југославији и ту име се 20. августа 1941. родио млађи син Слободан. Током окупације, Светозар је радио у школи, а Станислава је била домаћица. Након завршетка рата, дошло је до развода Слободанових родитеља. Светозар се вратио у Црну Гору, а како се веронаука више није предавала, радио је у школама у Бијелом Пољу и Титограду као наставник руског језика, који је научио у боголовији. После очевог одласка, Борислав и Слободан остали су да живе са мајком. Станислава чији се дотадашњи живот, као и већине тадашњих жена, углавном одвијао у кући, морала је да почне да ради. Запослила се као васпитачица у интернату за ученике средњих школа у Пожаревцу. Упоредо је похађала потребни курс, којих је у то време било много како би се оспособили кадрови за разне области и почела да ради као учитељица. По политичком уверењу била је комуниста и активни члан Комунистике партије. Настојала је да то уверење пренесе, како на своје синове, тако и на своје ученике, желећи да учествује у изградњи „новог социјалистичког човека“.
Хрватски новинар Дарко Худелист је за Недељник пренео да је Смиља Аврамов, Милошевићева професорка на факултету којој се он повремено поверавао, рекла да су се његови родитељи развели пре 1948. зато што је његова мајка тражила од оца да прекине са свештеничким позивом. Такође је додала да је његов брат Борислав отишао да живи код оца, а да је Слободан остао код мајке. За разлику од званичних биографија Слободана Милошевића, професорка Аврамов је рекла да није тачно да Слободан никад није посећивао оца, јер јој је он пар пута спомињао да су се сретали.
мини|десно|Станислава Милошевић са синовима Бориславом и Слободаном Основну школу и гиманзију „Јован Шербановић” браћа Милошевић завршила су у Пожаревцу, након чега је старији Бора отишао на студије економије у Београд. Као ученик трећег разреда Пожаревачке гимназије Слободан је јануара 1959. примљен у чланство Савеза комуниста Југославије (СКЈ). Током гимназијских дана активно је радио у омладинској организацији, учествовао на локалним омладинским радним акцијама, а након пријема у Савез комуниста био је председник омладинске организације ученика трећих, а потом четвртих разреда гиманзије. Као средњошколац учествовао је на две савезне омладинске радне акције на изградњи ауто-пута „Братство и јединство“ – први пут на траси код Шкофје Локе, у Словенији, а други пут на југу Србије. Са обе радне акције вратио се са ударничком значком. Након завршене матуре, октобра 1960. кренуо је на студије на Правном факултету Универзитета у Београду. Током студија био је политички активан. Крајем другог семестра изабран је за потпредседника Факултетског комитета организације Савеза комуниста на Правном факултету, а на почетку друге године студија октобра 1961. за председника ове организације. Тиме је почела његова професионална студентска политичка каријера. У Факултетском комитету упознао се и блиско сарађивао са — Иваном Стамболићем, Небојшом Поповом, Костом Чавошким, Јагошем Ђуретићем и Душаном Митевићем, који је тада био председник Савеза студената Београда. На трећој години студија 1962. почео је да ради у Универзитетском комитету Савеза комуниста као секретар за идеологију. Тада је почео да прима плату, чиме се знатно поправио његов материјални статус, с обзиром да га је до тада финансијски помагала мајка. Након завршене треће године, током лета 1963. учествовао је на омладинској радној акцији на изградњи ауто-пута, као командант омладинског насеља код Белог Потока. Дипломирао је октобра 1964. са просечном оценом 8,9. Са радом у Универзитетском комитету, где је од 1963. био председник Идеолошке комисије наставио је да ради и након дипломирања.
Отац му је 30. јула или 2. августа 1962. извршио самоубиство. Његов старији син Бора је присуствовао сахрани, док Слободан није. Према већини извора током живота није хтео да му посети гроб. Милошевићев друг са факултета и цимер Шпиро Галовић је Худелисту рекао да се код Милошевића у том периоду није могла приметити никаква потиштеност, и да се понашао уобичајено. На питање о свом коментару тога, Галовић је рекао да вероватно између њега и оца није било превише блискости јер је он напустио породицу, па је некако испао странац Слободану. Професорка Аврамов, која је била и један од сведока одбране Милошевићу, навела је да је он некако индиректно исказивао љубав према оцу, при чему је испричала да га је свештеник у Хагу редовно посећивао, и да је Милошевић испричао пар молитви са њим, рекавши да му је то нешто од детињства остало. Такође, за разлику од већине комунистичких функционера, према Аврамовој, Милошевић никада није потцењивао религију. На десету годишњицу смрти његовог оца је његова рођена сестра Даринка у Побједи објавила читуљу, и донирала 59.000 тадашњих динара Грађевинској техничкој школи у Момишићима. Школа јој се том приликом јавно захвалила у истој објави. Ради неког поређења, дневни лист Борба је 31. јула 1972. коштао 1 динар.
Његова мајка је остатак живота живела сама, да би и она 1974. извршила самоубиство.
Професионална каријера