Грађански ратови у Византији током XI века обухватају сукобе око власти у Византијском царству између цивилне и војне аристократије. Отпочели непосредно после смрти Василија II (976—1025), а окончали су се другим доласком Комнина на власт. Ови сукоби су изнутра уништили Византију која је у првој половини 11. века била најјача држава у том делу света и директно довели до кобне 1071. године. Индиректна последица кобне 1071. године, а самим тим и грађанских ратова у Византији током XI века, био је први пад Византије 1204. године односно коначни слом Византије 1453. године.

Држава Василија II Бугароубице Василије II представља једног од најмоћнијих и најспособнијих византијских царева који је водио успешне ратове и на истоку и на западу. Он је срушио државу македонских Словена предвођених Самуилом (976—1014), а својим наследницима је оставио пространо царство које се простирало од југа Апенинског полуострва, преко скоро целог Балканског полуострва и Мале Азије све до Васпуркана у Јерменији и Антиохије у Сирији обухватајући просторе данашњих република: мини|десно|500п|Византија 1025. године Хрватске без Истре Босне и Херцеговине Србије без Бачке и Баната Црне Горе Албаније Македоније Грчке Бугарске Кипра Турске Италије источно од 15 игд јужни део Крима Добруџу приобаље Сирије

Додатна ширења Византије у првој половини XI века Василијев план о протеривању Арабљана са Сицилије и офанзиву на истоку наставио је после његове смрти војсковођа Георгије Манијакис који 1032. године осваја Едесу, а 1038. године почиње освајање источног дела Сицилије. Територијални врхунац Византија достиже 1045. године после смрти јерменског краља Јован Смбат (1020—1043), после чега је Ани предат Константину Мономаху (1042—1055) према уговору који је сам Смбат закључио са Василијем II.

Грађански ратови (1025—1081) После смрти Василија II у Византији на власт долази читав низ неспособних марионетских царева, које су постављале и склањале две међусобно зараћене стране племства са ограничавањем централне власти, обезбеђивањем стварне власти и финансијских повластица за себе, као њиховим крајњим циљем.

Током тог периода на простору Царства често је долазило до побуна војника који су своје генерале проглашавали за цареве и отворено се упуштали у борбу око власти, а током првог дела тог периода готово и да није било ратова са суседима, изузев неколико чисто офанзивних акција против Арабљана на Сицилији и у Сирији. Зараћене групе племства Војно племство Војно племство је било старије и поседовало је велике поседе у Малој Азији. Њихово снажење их је током претходних векова доводило у сукоб са царевима који су тежили да ограниче њихове поседе и власт, док су представници племства са друге стране тежили да што више прошире своје поседе на рачун малих сељака и практично створе своје мале суверен државе у оквиру Византије, што им је често полазило за руком током владавине слабих царева.

Свој назив добили су по томе што су његови представници своје поседе и титуле стекли војним заслугама.

Цивилно племство Цивилно племство је било млађе и његови поседи су махом били на Балканском полуострву, где су због честих ратова и побуна Словена били стално угрожени, док је додатна отежавајућа околност која је стајала на путу њиховог богаћења била и чињеница да је локално словенско становништво порезе и намете плаћало у натури, а не у новцу. Они су због тога тежили да преко свог утицаја на слабе цареве прошире своје поседе на Малу Азију, која тада била сигурна како од непријатељских напада, тако и од побуна Словена. Та тежња их је довела у сукоб са војним племством које је сматрало да Мала Азија припада искључиво њима.

Свој назив добили су по томе што су његови представници своје поседе и титуле стекли цивилним заслугама.

Крај Македонске династије Константин VIII (1025—1028)

Василија на престолу наслеђује његов већ остарели брат и савладар Константин VIII (1025—1028), који и сам није имао мушких потомака. Иако је током целе владавине свог брата Константин био његов званични савладар, он се није упуштао у државне послове и са том праксом је наставио и када је постао цар, препустивши управљање државним пословима другима. Он је имао три ћерке: Евдокију (која се врло млада закалуђерила, пошто је била унакажена великим богињама) Зоју (978—1050, -{de jure}- владала 1028—1050) Теодору (984—1056, -{de jure}- владала 1042—1056) а пошто није имао мушких потомака, очекивало се да ће његов наследник постати муж његове средње ћерке Зоје кога он одреди. Пред саму своју смрт Константин је за супруга педесетогодишње Зоје одредио цариградског епарха Романа (III) Аргира (1028—1034) који је био десетак година старији од ње. Свадба је одржана 12. 11. 1028. године, а три дана касније Константин је умро препуштајући Царство Роману, представнику цивилног племства.

Роман III Аргир (1028—1034) мини|десно|350п|Смрт Романа Аргира („Хроника Јована Скилице“)

Током своје шестогодишње владавине, Роман III је укинуо низ законских одредби које су ограничавале племство, превасходно опозвавши алиленгион (додатни порез на напуштену сељачку земљу) ослободивши племство плаћања једног дела пореза односно ускративши царску благајну за један део прихода. Истовремено је индиректно дозвољено ширење великих поседа на рачун сељачких и војничких поседа, чиме је додатно слабљена како државна благајна, тако и њена војна моћ. Роман се окушао и на војном пољу катастрофалним походом на Сирију, који се на крају добро завршио по Византију, јер је после Романа команду преузео Георгије Манијакис који је затим освојио Едесу, да би у периоду од 1038. до 1043. године водио успешну кампању на Сицилији против Арабљана освојивши Сиракузу и Месину.

Роман III умире 11. 04. 1034. године у свом купатилу, а његова супруга Зоја се истог дана удаје за свог младог љубавника Михајла (IV) (1034—1041) који постаје нови цар.

Михајло IV Пафлагонац (1034—1041)

Михајло IV који је био сељак из Пафлагоније свој успон на царски трон дуговао је свом брату евнуху Јовану Орфанотрофу који је био високи дворанин и практично га потурио остарелој царици.

Непосредно по ступању Михајла на престо, Јован ставља царицу у неку врсту кућног притвора да би спречио, да његовог брата стигне судбина првог Зојиног супруга. Сам Михајло практично није био у стању да влада јер је боловао од епилепсије и његово стање се временом само погоршавало, тако да се власт -{de facto}- налазила у рукама његовог брата Јована.

Сам Јован се показао као способан владар, али је зато драстично повећао порезе и намете, који нису пунили само државну касу већ и џепове самог Јована и његових рођака. Поред тога он уводи словенском становништву да плаћа порезе у новцу, уместо дотадашњег плаћања у натури што доводи до великог револта међу Словенима. Део њих у Дукљи је већ 1035. године покушао да се ослободи византијске власти предвођен Стефаном Војиславом (1038—1050), али је устанак угушен, а сам Војислав се у августу нашао у византијском затвору, но већ крајем 1037. или почетком 1038. године је Војислав подигао нову побуну и заузео земље Срба. Међутим кап која је прелила чашу међу Словенима одиграла се 1037. године када је умро охридски архиепископ Словен Јован, на његово место бива постављен хартофилакс цркве Божанске Мудрости Лав, који је био Грк. Тако је аутокефална словенска црква замењена грчком црквом која је отпочела процес хеленизације словенског становништва. Као последица промене пореза из натуре у новац и отпочињања хеленизације долази до великог словенског устанка у Поморављу и Повардарју 1040. године.

На челу устанка се нашао Петар Дељан (који је тврдио да је Самуилов унук), а ускоро је и у Драчкој теми букнула друга словенска побуна предвођена Тихомиром, тако да је за кратко време устанак дошао до самог Солуна. Иако је снажно отпочео, устанак је већ 1041. године био разбијен захваљујући издаји некадашњег византијског стратега Теодосијопоља и сина Јована Владислава (1015—1018) Алусијана, после чега је византијска војска предвођена Михајлом IV без много муке скршила преостали отпор. Међутим последица овог војног ангажовања епилептичног цара било је драстично погоршање његовог стања и он децембра исте године умире.

Нови византијски цар постаје синовац Михајла IV и Јована Михајло (V) (1041—1042) кога је царица Зоја под Јовановим утицајем усвојила пред Михајлову смрт, доделивши му титулу цезара.

Михајло V Калафат (1041—1042) мини|лево|200п|Царица Зоја (црква Божанске Мудрости, Цариград)

Михајло V назван Калафат односно Шупер по занимању свог оца, непосредно по преузимању власти протерује Јована Орфанотрофа у чему је имао широку подршку племства, желећи власт за себе. Његов следећи потез било је склањање царице Зоје у манастир. Оваквим безобзирним склањањем макар и привидног легитимитета македонске династије, Михајло V је остао без икакве подршке, пошто је на власт дошао захваљујући активностима свог стрица Јована Орфанотрофа и већ 20. 04. 1042. године он бива збачен и ослепљен.

Владавина Зоје и Теодоре (20. 04—11. 06.)

После свргавања Михајла V власт прелази на остареле ћерке Константина VIII царицу Зоју и монахињу Теодору. Међутим њих две нису имале способности за владање државом, а поред свега је међу њима владала велика нетрпељивост због чега је врло брзо постало јасно да њих две неће бити у стању да воде државу због чега је шездесетчетворогодишња царица Зоја 11. 06. 1042. године ступила у свој трећи брак, а њен нови муж и цар постао је сенатор Константин (IX) Мономах, представник цивилног племства, док су ћерке Константина VIII званично биле његове савладарке добивши одрешене руке за трошење државног новца ради сопственог задовољства.

Константин IX Мономах (1042—1055)

Константин IX није придавао велики значај државним пословима, а на самом двору је почела нека врста културне ренесансе. После дуге владавине царева окренутих војним походима (Нићифор II Фока (963—969), Јован I Цимискије (969—976), Василије II Бугароубица), сада је на престолу седео цар који је придавао већи значај култури, него ратовању. Најближи Константинови саветници били су: Константин Лихуд, први министар Јован Ксифилин, правник Михајло Псел, филозоф и оратор Овај културни препород осетио се већ 1045. године када је у Цариграду основана висока школа коју су чинили: правни факултет, на чијем се челу налазио Ксифилин као номофилакс филозофски факултет, на чијем се челу налазио Псел

Услед сталног попуштања пред захтевима племства за смањењем и укидањем пореза, царска благајна је остала без доброг дела прихода, због чега се почиње са давањем у закуп скупљања пореза. На тај начин су закупци скупљали порез у одређеној области у име државе којој су на име пореза морали исплаћивати одређену суму, без обзира на то колико би сакупили, а за себе су могли да задрже остатак. То је довело до додатног оптерећења становништва, од чега држава није имала финансијску корист, већ су се тим систем богатили искључиво закупци, док је државна благајна наставила да се сиромаши. Додатно оптерећење за буџет представља и систематско запостављање стајаће војске из политичких разлога, што је Византију приморавало да се ослони на најамничке трупе које су биле много скупље од домаћих стајаћих трупа. Директна последица пражњења државне благајне био је почетак додавања других метала злату приликом ковања чувених византијских златника који вековима није губио своју вредност и значај у свету, што је додатно ослабило византијску економију. Међутим у Мономахово време се по први пут јавља систем пронија које су даване за заслуге на управу племићима до њихове смрти, које ће одиграти значајну улогу у Византији и њеним војним снагама.