Маријупољ (, , ) је град у Украјини, у Доњецкој области. Према процени из 2012. у граду је живело 464.457 становника. Град се од 2022. године налази под управом Доњецке Народне Републике (ДНР).
Маријупољ је важна лука на Азовском мору.
Историја
Пре насељавања right|thumb| Прва гимназија у Маријупољу основана је 1876. right|thumb| Бивши хотел Континентал Од 12. до 16. века, област око Маријупоља је била у великој мери девастирана и депопулисана интензивним сукобом између Кримских Татара, Ногајске хорде, Велике кнежевине Литваније и Велике московске кнежевине. До средине 15. века већи део региона северно од Црног и Азовског мора је припојен Кримском канату, вазалу Османског царства. Источно од реке Дњепар пуста степа протезала се до Азовског мора, где је недостатак воде чинио рано насељавање несигурним.LeDonne John P. The territorial reform of the Russian Empire, 1775–1796 [II. The borderlands, 1777–1796]. In: .
Будући да се налазио у близини Муравског пута, био је изложен честим нападима кримско-ногајских робова и пљачки татарских племена, што је спречавало трајно насељавање и одржавало га слабо насељеним, или чак потпуно ненасељеним, под татарском влашћу. Отуда је био познат као Дивље поље или 'Пусте равнице' (на латинском Campi Deserti).Magocsi, Paul R. "A History of Ukraine: The Land and Its Peoples," p. 197Wilson, Andrew. "The Donbas between Ukraine and Russia: The Use of History in Political Disputes," Journal of Contemporary History 1995 30: 265 "
У овом региону евроазијских степа, Козаци су се појавили као посебан народ крајем петнаестог и почетком шеснаестог века. Испод Дњепарских брзака налазили су се Запорошки козаци, слободњаци организовани у мале, лабаво повезане и веома покретне групе који су били сточари номади. Козаци су редовно продирали у степу ради риболова и лова, као и ради сеобе и стоке. Њихова независност од државне и земљопоседничке власти привукла је да им се придруже многи сељаци и кметови који су бежали из Државне заједнице Пољске и Литваније и Велике московске кнежевине.
Цариградски уговор из 1700. додатно је изоловао регион, јер је предвиђао да на обали Азовског мора до ушћа реке Мијус не сме бити насеља или утврђења. Године 1709, као одговор на козачки савез са Шведском против Русије, цар Петар Велики је наредио ликвидацију Запорошког Сича, и њихово потпуно и трајно протеривање са те области.Magocsi, Paul R. "A History of Ukraine: The Land and Its Peoples," p. 197. Русија се 1733. спремала за нови војни поход против Османског царства и због тога је дозволила повратак Запорожана, иако је територија званично припадала Османском царству.N. D. Polons’ka –Vasylenko, "The Settlement of Southern Ukraine (1750–1775)," The Annals of the Ukrainian Academy of Arts and Sciences in the U.S., Inc., 1955,
Према споразуму из Лубнија из 1734. Запорожани су повратили све своје некадашње земље. Заузврат, били су приморани да служе у руској војсци током рата. Такође им је било дозвољено да изграде ново утврђење на Дњепру под називом Нови Сич, иако су им услови забрањивали подизање утврђења. Ови услови су дозвољени само за стамбене просторе, на украјинском курени.
По повратку, запорошко становништво у овим крајевима било је изузетно ретко, па су у настојању да успоставе меру контроле увели структуру округа или паланки.. Second edition. P. 283. Најближи округ модерном Маријупољу био је округ Калмијус, али његова граница се није простирала до ушћа реке Каљмијус,LeDonne John P. The territorial reform of the Russian Empire, 1775–1796 [II. The borderlands, 1777–1796]. In: . .. иако је ова област била део њене миграторне територије. После 1736. године, Запорошки козаци и Донски козаци (чији је главни град био у оближњем Новоазовску) дошли су у сукоб око тог подручја, што је довело до тога да је царица Јелисавета издала декрет 1746. којим се река Каљмијус означава као граница између две козачке војске.Wilson, Andrew. "The Donbas between Ukraine and Russia: The Use of History in Political Disputes," Journal of Contemporary History 1995 30: 273
Нешто после 1738, ("Archaeological complexes on the territory of the Kalmius fortress and its surroundings") Donetsk Archaeological Collection, No. 17, Clark, George B. "Irish Soldiers in Europe: 17th – 19th Century," Mercier Press, October 12, 2010. Pp. 272, 274, 276. Београдски и Нишки споразуми из 1739, поред Руско-турске конвенције из 1741,LeDonne John P. The territorial reform of the Russian Empire, 1775–1796 [II. The borderlands, 1777–1796]. In: . . као и следећи вероватно истовремени премер земљишта 1743–1746 (што је резултирало декретом о разграничењу из 1746. године), Запорошкки козаци су успоставили војну испоставу на високом рту на десној обали реке Каљмијус., referencing A. A. Skalkowski, no citation. Иако су детаљи о његовој изградњи и историји нејасни, ископавања су открила козачке артефакте, укључујући и друге предмете, у оквиру ограђеног простора површине око 120 квадратних метара у облику квадрата. ("Archaeological complexes on the territory of the Kalmius fortress and its surroundings") Donetsk Archaeological Collection, No. 17, Предстража је вероватно била скромна грађевина по томе што је лежала на територији Османског царства, а подизање утврђења на Азовском мору било је забрањено Нишким уговором.
Последњи татарски напад, покренут 1769. године, покрио је огромну област, прегазивши Нову руску провинцију са огромном војском у тешким зимским временским условима.N. D. Polons’ka –Vasylenko, "The Settlement of Southern Ukraine (1750–1775)," The Annals of the Ukrainian Academy of Arts and Sciences in the U.S., Inc., 1955, Mikhail Kizilov. "Slave Trade in the Early Modern Crimea From the Perspective of Christian, Muslim, and Jewish Sources". Oxford University., p. 7 with n. 11 У препаду су уништена Калмиусова утврђења и спаљени сви козачки зимовници. Године 1770. руска влада је током рата са Турском, померила своју границу са Кримским канатом на југозапад за више од две стотине километара. Овом акцијом покренута је утврђена линија Дњепра (од данашњег Запорожја до Новопетровке), чиме се полаже право на регион, укључујући место будућег Маријупоља, од Османског царства.
Након победе руских снага, Кучуккаинарџијским миром елиминисана је ендемска претња са Крима, тако да Украјина више није била погранично подручје (окрајина)., Cahiers du monde russe et soviétique. . . p. 419.Posun’ko, Andriy, "After the Zaporizhia. Dissolution, reorganization, and transformation of borderland military in 1775–1835, Central European University, Budapest, Hungary, 2012, Године 1775. Запорожје је укључено у Новоросијску губернију, а део земље на коју се полагало право иза утврђене линије Дњепра, укључујући савремени Маријупољ, укључен је у новоуспостављену Азовску губернију.
Насељавање thumb|Маријупољ, 1910. година right|thumb|220px| Кућа изграђена почетком 1900-их После руско-турског рата од 1768. до 1774. године, губернатор Азовске губерније Василиј А. Чертков је 23. фебруара 1776. известио Григорија Потемкина да су у тој области пронађене рушевине древних кућа, а 1778. је планирао да изгради нови град 'Павловск. Vecherniy Mariupol Newspaper website. Међутим, 29. септембра 1779. на том месту је основан град Маријанопољ () у округу Каљмијус. Руске власти су град именовале по руској царици Марији Фјодоровној; његов дефакто назив вуче порекло од назива грчког насеља Маријампола, предграђу Бахчисараја на Криму. Име је настало од иконе Одигитрије и Богородице.. Saint-Trinity Temple of Mariupol website. 9 August 2012. Ukrayinska Pravda. 17 February 2011 Након тога, 1780. године, руске власти су насилно преселиле многе православне Грке са Крима у област Маријупоља.. Encyclopedia of History of Ukraine.
Године 1782. Маријупољ је био административно седиште свог округа у Азовској губернији Руске Империје, са 2.948 становника. Почетком 19. века изграђена је царинарница, црквено-парохијска школа, зграда лучке капетаније, среска верска школа и две приватне женске школе. До 1850-их број становника је нарастао на 4.600, а град је имао 120 продавница и 15 винских подрума. 1869. године, конзули и вицеконзули Пруске, Шведске, Норвешке, Аустроугарске, Римских држава, Италије и Француске основали су своја представништва у Маријупољу.
Након изградње железничке пруге од Јузовке до Маријупоља 1882. године, велики део пшенице узгајане у Јекатеринославској губернији и угаљ из Доњецког басена извозили су се преко луке Маријупољ (друге по величини у јужном делу Руске Империје после Одесе), која је служио је као кључни извор финансирања за отварање болнице, народне библиотеке, електране и градског водовода.
Маријупољ је остао локални трговачки центар све до 1898. године, када је белгијска подружница SA Providence Russe отворила челичану у Сартани, селу у близини Маријупоља (данас Ilyich Steel & Iron Works). Компанија је претрпела велике губитке и до 1902. је банкротирала, јер је дуговала 6 милиона франака компанији Провиденс и морала је да буде рефинансирана од стране банке l'Union Parisienne. Млинови су донели културну разноликост у Маријупољ пошто су се имигранти, углавном сељаци из целог царства, преселили у град тражећи посао и бољи живот. Број радника порастао је на 5.400.
Године 1914. становништво Маријупоља достигло је 58.000. Међутим, у периоду од 1917. па надаље долази до континуираног опадања становништва и индустрије услед Фебруарске револуције и грађанског рата. Године 1933. изграђена је нова челичана (Азовстал) дуж реке Каљмиус.
Током Другог светског рата, град је био под немачком окупацијом од 8. октобра 1941. до 10. септембра 1943. За то време град је претрпео огромну материјалну штету и велике губитке. У октобру 1941. јеврејска популација је скоро уништена у две операције посебно осмишљене да их убију. Маријупољ је ослободила совјетска Црвене армије 10. септембра 1943. године.
Године 1948. Маријупољ је преименован у Жданов, по совјетском политичару Андреју Жданову, који је тамо рођен 1896. године. Име града враћено је у Маријупољ 1989. године.
Руско-украјински рат Рат од 2014. и развој догађаја до 2023.
После Револуције достојанства (2014), проруски и антиреволуционарни протести избили су широм источне Украјине. Овај немир је касније прерастао у рат између украјинске владе и сепаратистичких снага Доњецке Народне Републике или ДНР. У мају те године избила је битка између две стране у Маријупољу након што је он накратко дошао под контролу ДНР-а. Telegraph.co.uk. Владине снаге су на крају поново заузеле град и у јуну 2015. Маријупољ је проглашен за привремену престоницу Доњецке области док град Доњецк не буде поново заузет.
Град је остао миран до краја августа, када је офанзива проруских снага са истока дошла на 16 километара од Маријупоља. У септембру је договорено примирје између две стране, чиме је та офанзива заустављена. Упркос овом прекиду ватре, мањи окршаји су настављени на периферији Маријупоља и наредних месеци. Да би заштитиле град, владине снаге су успоставиле три одбрамбене линије на његовој периферији, распоредиле тешку артиљерију и велике количине војске и трупа националне гарде.
Напад на Маријупољ покренуле су 24. јануара 2015. побуњеничке снаге Доњецке Народне Републике. Град су браниле снаге украјинске владе.
Након отварања Кримског моста, у мају 2018. године, теретни бродови који су ишли за Маријупољ нашли су се под инспекцијама руских власти што је довело до кашњења до недељу дана. Због тога су лучки радници стављени на четвородневни распоред., BBC News Дана 26. октобра 2018, The Globe and Mail је известио да је мост смањио украјински бродски промет из његових лука у Азовском мору укључујући Маријупољ) за око 25%., The Globe and Mail
Крајем септембра 2018. године, два брода украјинске морнарице су испловила из црноморске луке Одесе, прошла испод Кримског моста и стигла у Маријупољ., Ukrinform Али 25. новембра 2018, три брода украјинске морнарице која су покушала да ураде исто запленила је руска служба безбедности ФСБ током инцидента у Керчком мореузу 2018., UNIAN
Руска инвазија и уништење града