280п|десно|мини|Одред ЈНА пред спомеником евакуисаним Југословенима на избегличком гробљу у Ел Шату (1964). Ел Шат је назив дела Синајске пустиње на којем се налазио највећи југословенски збег у Другом светском рату. То је био комплекс избегличких логора у пустињи на полуострву Синају у Египту, основан почетком 1944. године. У њему је од лета 1944. до почетка 1946. боравило евакуисано становништво далматинских острва, приморја и Загоре. Овај регион је евакуисан од стране Савезника након капитулације Италије у септембру 1943. године, а уочи немачке инвазије. Логор је распуштен након завршетка рата, у марту 1946. године.

Позадина

Бежећи пред немачком офанзивом крајем 1943. и почетком 1944. године, када је заузета читава Далмација, велики број цивила (скоро 40.000) се у страху од одмазде склонио на удаљено острво Вис. Како су на Вису већ били смештени Врховни штаб партизанске војске и савезничка британска војска, уз оскудицу хране и немогућност да се осигура њихова заштита, савезници су одлучили да неборачко становништво острва и избеглице евакуишу у јужну Италију, прво у Бари, а затим у Таранто. У збегу је било највише Макарана (око 5800), затим Корчулана (4500), избеглица са Брача и Шолте (4300), Водичана (4000), Вишана (3800), Хварана (3000), те нешто избеглица из осталих крајева Далмације, Равних Котара и Буковице. Како је Италија још увек била поприште тешких борби савезничких снага и Немаца, убрзо је донета одлука да се избегло становништво пребаци у сигурнији Египат. Како се немачка претња смањила након битке код Ел Аламејна, неки бивши логори британске војске постали су доступни за европске избеглице. Ел Шат у близини Суеца, заједно са логорима у Толумбату и Хататби, изабран је за нови дом Далматинаца, док је само неколико хиљада њих остало у Италији.

Логор мини|десно|Ел Шат у септембру 1944. године. Логор је формиран у ранијем британском војном логору, у близини Суецког канала, и био је подељен на пет мањих подлогора (база). Избеглице су биле смештене у шаторима (просечно у сваком једна до две породице). Иако далеко од домовине и у лошим условима, покушали су очувати привид нормалног живота. Тако су основане школе, разне радионице, заједничке праонице, а издаване су и новине („Нови лист” / „Наш лист”). У једном шатору је уређена и црква. Јосип Хаце, познати композитор и диригент рођен у Сплиту, који је тада био у позним годинама, проводио је време организујући хорове.

Људи из Далмације су се тешко прилагођавали на пустињске услове, нарочито деца која су оболевала од цревних болести. Велики број њих је умро, посебно у логору Хататба током епидемије малих богиња. Британска управа је такође држала строг режим, допуштајући излазак из комплекса само с пропусницама. У близини логора налазио се ваздухопловни полигон Југословенског краљевског ратног ваздухопловства. У пет наврата подручје логора је бомбардовано из авиона, при чему је погинуло неколико људи.

Више од 30.000 људи, углавном жена и деце, провело је у избегличком логору скоро две године (око 18 месеци). Током њиховог боравка у логору, склопљено је 300 бракова и рођено је 475 деце.

Како се рат ближио крају, формирана је комисија за репатријацију како би организовала повратак. Због повремено затегнутих односа између Југославије Јосипа Броза Тита и британских савезника, повратак је трајао много месеци, од маја 1945. до марта 1946. године, у складу са смиривањем прилика у Југославији и учвршћењем нове власти. Неки се никада нису вратили, а на месту њиховог избеглиштва остало је гробље са 715 гробова људи који нису издржали тешке услове живота у пустињи.

Наслеђе мини|десно|Реплика статуе Мајка Далмација подигнута на далматинском острву Дрвеник Вели 1985. године. Џон Корселис (John Corsellis), британски хуманитарни радник у логору, касније је написао: „Људи [хуманитарни радници] су се мистериозно појављивали и нестајали учесталошћу која је подсећала на популаран транзитни хотел.” Такође је додао: „Не смем одавати утисак да су ови људи [избеглице] својом сналажљивошћу овде у пустињи створили мали рај. Њихов екстремни недостатак свега само чини оно што раде још импресивнијим, будући да се одвија у таквом окружењу.”

Избегличко гробље у Ел Шату је касније тешко страдало и било разорено у Шестодневном рату 1967. године, а обновљено је 1985. године. Коначно, 2003. године уз помоћ хрватске владе уређено је меморијално подручје са спомен-обележјем у част свих 856 жртава егзила.

Галерија Слике из колекције Управе за сигурност пољопривредника (Farm Security Administration) — Канцеларије за ратне информације (Конгресна библиотека), датиране из септембра 1944. године.

Види још Историја Хрватске

Референце

Спољашње везе „Некад и сад - Партизански град на Синају” (документарни филм 1985.) „Партизански град на Синају” (Бранко Миловановић, 1985.) „Пустињска прича – Ел Шат” (Нинослав Ловчевић, 2009.) Survivors of The Sinai Express: European Exiles In Egypt (1944) — Фотографије Хрвата који су побегли од Немаца у Египат.

Категорија:Места везана за Други светски рат Категорија:Југославија у Другом светском рату Категорија:Историја Египта