Небојша Глоговац

Небојша Глоговац (Требиње, 30. август 1969 — Београд, 9. фебруар 2018) био је српски филмски, телевизијски и позоришни глумац.

Био је члан Дечје драмске групе Радио-телевизије Србије, а глумачку каријеру започео је у Атељеу младих у Панчеву. Године 1996. добио је стипендију од Југословенског драмског позоришта и улогу у представи Велика пљачка, у режији Дејана Мијача на сцени Атељеа 212. Када је био дете појавио се у телевизијској серији Приче из Непричаве, 1981. године. Прву филмску улогу остварио је 1993. године у краткометражном филму Реквијем за један сан у главној улози, а након тога исте године у драми Рај Петра Зеца, где је такође био један од главних глумаца. Након што је скренуо пажњу на свој таленат, добио је улогу у филму редитеља Горчина Стојановића, Убиство с предумишљајем (1995).

Играо је главне улоге у остварењима Убиство с предумишљајем, Буре барута, Небеска удица, Кад порастем бићу Кенгур, Клопка, Хадерсфилд, Жена са сломљеним носем, Бранио сам Младу Босну, Кругови, Равна гора и Устав Републике Хрватске. Вишеструко је награђиван за улоге у позоришту и на филму, а издвајају се Стеријина награда, Цар Константин у Нишу и Златна арена у Пули за најбољу мушку улогу.

Преминуо је после кратке и тешке болести, у Институту за онкологију и радиологију Србије у Београду, 9. фебруара 2018. године.

Биографија Небојша Глоговац је рођен 30. августа 1969. у Требињу у СР Босни и Херцеговини од оца Милована и мајке Милене Глоговац, а са поносом је истицао то што је Херцеговац. Са породицом се из Требиња преселио у Опово, 1974. године, а након годину и по дана у Панчево, где је Небојшин отац добио службу као прота у Успенској цркви.

Прве године животе Небојша је провео у Требињу у делу града који се зове Брегови. Рано детињство провео је играјући се са децом у дворишту у близини Бегове куће. Као дете имао је жељу да постане полицајац, због милиционера Јована Буља, који је био његов први идол.

Током похађања основне школе „Јован Јовановић Змај”, похађао је и Музичку школу „Јован Бандур”, одсек за кларинет. Након завршетка основне школе, није имао довољно бодова за гимназију, па је уписао Техничку школу 23. мај и после пола године пребацио се у гимназију. Похађао је Гимназију Урош Предић у Панчеву, такозвано усмерено образовање, а након треће године се определио за природни смер.

Након средње школе уписао је студије психологије на Филозофском факултету у Београду. Након две године студија предомислио се и 1990. године је уписао глуму на београдском Факултету драмских уметности у класи професора Владимира Јевтовића. Асистенткиња на пријемном испиту за ФДУ, Глоговцу је била Горица Поповић, а он је на полагању рецитовао песму „Враголије”, Бранка Радићевића, имитирао Шекија Турковића са песмом Погледај ме једном нежно и Веру Матовић са песмом Хало, хало где идеш вечерас. Заједно са Глоговцем студирали су Наташа Нинковић, Нела Михаиловић, Даниела Кузмановић, Данијела Угреновић, Каролина Цимеша, Војин Ћетковић, Сергеј Трифуновић и Борис Пинговић. Асистенти на класи биле су Варја Ђукић и Гордана Марић. Током студирања, играо је школског друга Слободана Попадића у серији Бољи живот (1987).

Током похађања средње школе, од 1985. године и током студирања на Филозофском факултету у Београду, Глоговац је био члан Атељеа младих у Панчеву, а у њему остао до 1990. године, када уписује Факултет драмских уметности на наговор Миленка Заблаћанског и убрзо након тога постаје члан Југословенског драмског позоришта. Прву улогу у Атељеу младих имао је у представи Мушица, у децембру 1989. године, а представу је режирао Миленко Заблаћански, по мотивима Ежена Јонеског. Прву професионалну улогу Глоговац је одиграо у Културном центру Панчево 1990. године у представи Живела слобода, где је тумачио улогу Немца.

Када је имао дванаест година, постао је члан Дечје драмске групе студија Радио Београда, код Мирослава Мике Алексића, где се задржао пуних шест година и играо у неколико представа. Године 1981. први пут се појавио на телевизији, где је имао малу улогу у телевизијској серији Приче из Непричаве.

Поред тога што се бавио глумом, био је страствени љубитељ јахања, паса, билијара, бекгемона, аутомобила и мотора, волео је кување, а у детињству тренирао је рукомет. Волео је да црта, а од студентских дана до смрти писао је поезију. Био је члан Удружења за галопски спорт Србије и Удружења драмских уметника Србије. Навијао је за Црвену звезду и био је кандидат за члана Скупштине ФК Црвена звезда на првим непосредним изборима 2012. године. Заједно са колегом Гораном Шушљиком основао је филмску продукцијску кућу -{Eye to Eye}- чији првенац је био филм Хадерсфилд.

Глоговац је био званични промотер дерби утакмице 8. кола плеј-офа Суперлиге Србије у рукомету између Партизана и Црвене звезде која је одиграна у марту 2014. године, а била је хуманитарног карактера, како би се помогло угроженима од поплава у Србији.

У Београду је живео на Гундулићевом венцу, кратко на Бежанијској Коси, а потом на Дорћолу.

Поред глумачког ангажмана, предавао је глуму у Театру 78, у оквиру школе глуме „Први кораци” у Београду и у школи глуме „Маска”.

Глумио је у великом броју хуманитарних представа за децу, донирао новац за обнову цркви и манастира и више пута помагао новчано своје колеге са глумачке сцене. Године 2009. појавио се у рекламном споту, у оквиру кампање која је промовише борбу против рака дојке. Наредне године ошишао је прамен косе као знак подршке деци оболелој од рака и њиховим родитељима, у оквиру акције Прамен наде. Учествовао је у хуманитарној акцији WannaGive — Јер је туђа срећа и моја срећа, коју је организовао Уницеф и магазин Wannabe. Био је један од учесника кампање акције „Негујмо српски језик”.

Глоговчеве приче о заједништву човека и пса заступљене су у књигама Шапа у руци и Сјај у очима. Заступљен је у књигама Неиспричане приче из 2018. године, хрватског редитеља Рајка Грлића и Не дамо светиње, српског песника Славка Перошевића. Заступљен је и у документарном филму Крак мање из 2023. године који говори о карциному плућа, где је његов отац причао о Небојшиној борби против ове болести.

Глоговчеви глумачки узори били су совјетски и руски глумац Инокентиј Смоктуновски и српски глумац Миленко Заблаћански. Више пута је одбијао улоге у страним филмовима, онима које је сматрао пропагандним по српски народ, укључујући улогу у филму У земљи крви и меда. Такође је истицао да није заинтересован за каријеру у иностранству, где би глумио словенске макрое и криминалце, као и зато јер у Србији има утемељен статус глумца.

Породица

Глоговац води порекло из Драмишева, а његова породица је пореклом са Косова и Метохије, презиме су добили по насељу Глоговац. Половином 19. века његова породица је преко Црне Горе дошла у Херцеговину. Његови преци су се настанили у Братачу и Драмишеву и сви славе Ђурђевдан.

Рођен је у породици свештеника Милована из Драмишева и кројачице Милене Глоговац (девојачко Самарџија) из Невесиња. Његов отац је након завршене основне школе уписао богословију „Светог Саве“ у Београду 1962. године, а 1968. се оженио Миленом, Небојшином мајком. Небојша је имао осам година млађу сестру Бојану која је психолог, а рано детињство провео је у породичној кући деде Гаврила и бабе Даринке у брдском селу Драмишеву, недалеко од Невесиња. Небојшин деда Гаврило био је четник и одлежао је десет година у затвору у Фочи због тога што није хтео да приступи партизанима и зато што је заједно са другим мештанима отерао партизанску јединицу из села Драмишева.

У периоду од 1997. до 2014. године Небојша је био ожењен Мином Глоговац, сликарком и доцентом на предмету Сликарске технике на Факултету примењених уметности у Београду. Мина и Небојша упознали су се у ноћном клубу Звезда у Београду, а венчали се 30. августа 1997. године, на његов 28. рођендан. Из брака са њом има двоје деце — Гаврила, рођеног 1999. године и Милоша, рођеног 2001. године, који је завршио Пету београдску гимназију, а 2020. године уписао Факултет драмских уметности у Београду, смер за филмску и ТВ режију.

Две године након развода, Глоговац је добио треће дете, ћерку Сунчицу, са супругом Милицом Шћепановић, јога инструкторком и бившом новинарком, а живели су на Дорћолу. Шћепановићеву је упознао након премијере филма Хадерсфилд, када му је она, као новинарка, пришла да га интервјуише. Његов венчани кум и кум деце из брака са Мином Глоговац је Војин Ћетковић.

Глоговчева мајка Милена преминула је 8. новембра 2019. године. Глоговчев отац Милован, панчевачки парох у пензији, преминуо је 16. фебруара 2024. године у Београду.

Глумачка каријера мини|300п|Небојша Глоговац у представи Буре барута, позоришни фестивал у Ужицу, 18. март 1995. године. 1987—2000. Глумачку каријеру започео је у Атељеу младих у Панчеву, чији је био члан од 1985. до 1990. године.

На другој години Факултета драмских уметности у Београду добио је улогу у представи Велика пљачка, у режији Дејана Мијача, на сцени позоришта Атеље 212, која је премијерно изведена 9. августа 1992. године. У Југословенском драмском позоришту дебитовао је у представи Лажни цар Шћепан Мали, у улози Ника Ђурова, 24. јула 1993. године. Након тога уследиле су улоге у представама Троил и Кресида, Рођаци из најбољих дана, Парабелум и многе друге. Убрзо након тога постао је стипендиста, 1996. године и стални члан Југословенског драмског позоришта.

Прву озбиљну телевизијску улогу остварио је 1987. године, када се појавио у неколико епизода серије Бољи живот, где је имао малу улогу школског друга Слободана Попадића. Глоговац се на филму први пут појавио 1993. године у главној улози краткометражног филма Реквијем за један сан, редитеља Милоја Поповића. У драми Рај, Петра Зеца, која је премијерно приказана 1993. године, био је један од главних глумаца, у улози Биримића, пријатеља Милоша Црњанског, којег је тумачио Тихомир Станић.

Запажену улогу имао је у представи Тамна је ноћ, која је премијерно изведена 1993. године у Култ театру, доживела три стотине извођења, постала једна од најкомерцијалнијих представа и играла се на турнејама у Сједињеним Државама и Канади.

Године 1994. добио је улогу Фадила, војника ЈНА, у ратној драми Боре Драшковића Вуковар, једна прича.

Након што је скренуо пажњу на свој таленат, добио је улогу у филму редитеља Горчина Стојановића Убиство с предумишљајем (1995), у ком је тумачио лик Богдана, рањеног на ратишту у Босни, који са нестрпљењем чека опоравак како би се вратио назад. За ову улогу добио је награду за најбољу мушку улогу Цар Константин на Филмском фестивалу у Нишу.

лево|мини|300п|Војин Ћетковић и Небојша Глоговац, представа У потпалубљу, позоришни фестивал у Ужицу, 7. мај 1996. године. Године 1996. добио је Награду Ардалион за улогу Владимира у представи У потпалубљу. Значајну улогу у својој каријери одиграо је и 1997. године у акционој драми До коске, режисера Слободана Скерлића. У овом филму, Глоговац је добио улогу Симкета, младог криминалца. Уследила је улога у ТВ филму Покондирена тиква 1997. године, у режији Петра Зеца, где је Глоговац тумачио лик Јована. Године 1998. заиграо је у ТВ серији Породично благо (1998—2002) у улози Златка Гавриловића, након које је стекао велику популарност.

На сцени Звездара театра играо је Милана Срећковића у Српској драми, 5. марта 1994. године, младића у позоришном комаду Парабелум, Срђана Кољевића, премијерно 18. фебруара 1998. године и многе друге улоге.У краткометражном филму Хотел Београд из 1998. године тумачио је лик Игора, а након тога заиграо и у филму Буре барута, редитеља Горана Паскаљевића. Исте године играо је у једној од главних улога у филму Спаситељ, где је тумачио Вериног брата, силоване Српкиње која је рат провела у заробљеничком кампу. Уследила је улога главног лика, Марка, у филму Рањена земља, чија радња се одвија у једном београдском склоништу током НАТО бомбардовања СРЈ.