thumb|Таписерија која приказује Артура као једног од Деветорице достојних, носећи грб који му се често приписује, око 1385.
Краљ Артур (), према легендама, био је краљ Британије. Он је народни јунак, као и централна фигура у средњовековној књижевној традицији познатој као -{Matter of Britain}-.
У велшким изворима, Артур је приказан као предводник Брита у биткама против Англосаксонаца крајем 5. и почетком 6. века. Његово име се први пут појављује у два историјска извора из раног средњег века, -{Annales Cambriae}- и Historia Brittonum, али ови извори датирају 300 година након периода у којем је наводно живео. Већина историчара који проучавају то доба не сматра Артура историјском личношћу.Tom Shippey, "So Much Smoke", review of , ; Његово име се такође појављује у раним велшким песничким изворима, као што је -{Y Gododdin}-. Лик Артура развио се кроз велшку митологију, где је понекад приказан као велики ратник који брани Британију од људских и натприродних непријатеља, а понекад као магијска фолклорна фигура, повезана са велшким загробним светом, Ануном.
Легендарни Артур постао је фигура која је привукла пажњу и ван Британије, углавном захваљујући популарности псеудоисторијског дела Historia Regum Britanniae, аутора Џефрија од Монмута из 12. века. Џефри је приказао Артура као краља Британије који је поразио Саксонце и успоставио велико царство. Многи елементи и догађаји који су данас кључни део артуријанских прича први пут се појављују у Џефријевом делу, укључујући Артуровог оца Утера Пендрагона, чаробњака Мерлина, Артурову супругу Гиневру, мач Екскалибур, Артурово зачеће у замку Тинтаџел, његову последњу битку против Мордреда код Камлана и његов вечни починак на острву Авалон. Француски писац из 12. века, Кретјен де Троа, додао је причи елементе као што су лик Ланселота и Свети грал, чиме је започео жанр артуријанских романси, који је постао значајан део средњовековне књижевности. У овим француским причама, наратив се често фокусира на друге ликове, попут Витезова Округлог стола, уместо на самог краља Артура. Теме, догађаји и ликови артуријанских легенди се веома разликују од текста до текста, и не постоји једна канонска верзија. Артуријанска књижевност је процветала током средњег века, али је изгубила популарност у наредним вековима, све док није доживела велики препород у 19. веку. У 21. веку, легенда и даље заузима значајно место, не само у књижевности већ и у адаптацијама за позориште, филм, телевизију, стрипове и друге медије.
Историјски извори thumb|upright|Артур предводи напад на Бадонском горју; илустрација из 1898. Вековима је било углавном прихваћено да је Артур био историјска личност, првобитно древни британски војни заповедник, а најраније од раног 12. века, краљ. Међутим, било је много расправа о његовим разним делима, а учењаци и свештеници углавном су одбацивали популарно средњовековно веровање у његову изузетну дуговечност и будући повратак. Од 18. века надаље, воде се академске дебате о историчности Артура, при чему је данас општеприхваћено да је, ако је и постојао било какав историјски лик иза бројних артуријанских легенди, он био потпуно другачији од приказаног у било којој од тих легенди.
Једна школа мишљења, позивајући се на уносе у делима Historia Brittonum (Историја Брита) и -{Annales Cambriae}- (Камбријски анали), види Артура као аутентичну историјску личност, римско-британског вођу који се борио против надирућих Англосаксонаца негде крајем 5. и почетком 6. века.
-{Historia Brittonum}-, историјска компилација на латинском језику из 9. века, која се у неким каснијим рукописима приписује велшком свештенику по имену Неније, садржи први датирани помен краља Артура, наводећи дванаест битака које је Артур водио. Оне се завршавају битком на Бадонском горју, где је, како се тврди, Артур лично убио 960 људи. Савремене студије доводе у питање поузданост овог дела..
Археолошки докази у Ниским земљама и на територији која ће постати Енглеска показују да је рана миграција Англосаксонаца у Велику Британију била преокренута између 500. и 550. године, што се поклапа са франачким хроникама. Џон Дејвис наводи да је то повезано са победом Брита на Бадонском горју, која се према Ненију приписује Артуру. Такође је речено да су монаси из Гластонберија открили Артуров гроб 1180. године.;
Други текст који изгледа подржава тврдње о Артуровом историјском постојању је -{Annales Cambriae}- из 10. века, који такође повезује Артура са битком на Бадонском горју. Анали датирају ову битку у период између 516. и 518. године, а такође помињу и битку код Камлана, у којој су убијени и Артур и Медраут (Мордред), а која се датира у период од 537. до 539. године. Ови детаљи често се користе за јачање поверења у извештаје из дела Historia Brittonum и за потврду да је Артур заиста учествовао у бици на Бадонском горју.
thumb|upright|Краљ Артур се враћа из битке код Монс Бадониса (или Бадонског горја). Прва референца на Артура, пронађена у раној велшкој књижевности. Витраж у катедрали Ландаф, Кардиф.
Међутим, идентификовани су одређени проблеми при коришћењу овог извора за подршку наводима из дела Historia Brittonum. Најновија истраживања показују да су Annales Cambriae засновани на хроници започетој крајем 8. века у Велсу. Поред тога, сложена текстуална историја овог дела онемогућава било какву сигурност да су артуријански анали додати чак и тако рано. Вероватније је да су додати негде у 10. веку и можда никада нису постојали у ранијим записима. Унос о Бадонском горју вероватно је преузет из дела Historia Brittonum..
Овај недостатак уверљивих раних доказа разлог је због којег многи савремени историчари изостављају Артура из својих извештаја о послеримској Британији. Према мишљењу историчара Томаса Чарлса-Едвардса: „У овој фази истраживања, може се само рећи да је сасвим могуће да је постојао историјски Артур [али ...] историчар још увек не може рећи ништа вредно о њему”. Ова савремена признања незнања релативно су недавни тренд; раније генерације историчара биле су мање скептичне. Историчар Џон Морис је претпостављену владавину Артура учинио организујућим принципом своје историје послеримске Британије и Ирске, под насловом The Age of Arthur (1973). Ипак, имао је мало тога да каже о историјском Артуру.
Делимично као реакција на такве теорије, појавила се друга школа мишљења која је тврдила да Артур никада није ни постојао. Морисова књига The Age of Arthur навела је археолога Ноуела Мајреса да примети: „Ниједна личност на граници историје и митологије није узалуд потрошила више времена историчарима”. Гилдин полемички спис из 6. века De Excidio et Conquestu Britanniae (О пропасти и освајању Британије), написан у периоду у коме је сећање на Бадонско горје још било живо, помиње битку, али не помиње Артура., De Excidio et Conquestu Britanniae, chapter 26. Артур се не помиње у Англосаксонским аналима нити у било ком сачуваном рукопису написаном између 400. и 820. године. Он је одсутан и у Бединој Црквеној историји енглеског народа из раног 8. века, другом значајном раном извору за историју послеримске Британије, који помиње Бадонско горје.Bede, Historia ecclesiastica gentis Anglorum, Book 1.16. Историчар Дејвид Дамвил написао је: „Мислим да можемо кратко да се отарасимо њега [Артура]. Своје место у нашим историјским књигама дугује школи мишљења 'нема дима без ватре'... Чињеница је да не постоје историјски докази о Артуру; морамо га одбацити из наших историја и, изнад свега, из наслова наших књига”.
Неки научници тврде да је Артур првобитно био измишљени фолклорни јунак — или чак полузаборављени келтски бог — коме су приписана стварна дела из далеке прошлости. Они наводе паралеле са ликовима као што су Хенгист и Хорса из Кента, који су можда били тотемски богови који су касније претворени у историјске личности. Беда је овим легендарним личностима приписао историјску улогу у англосаксонском освајању источне Британије у 5. веку., chapters five and seven. Чак није сигурно ни да је Артур у раним текстовима сматран краљем. Ни Historia ни Annales га не називају „rex”: прва га назива „dux bellorum” (ратни вођа) и „miles” (војник).Historia Brittonum 56, 73; Annales Cambriae 516, 537.
thumb|upright|Наводно некадашње гробно место Артура у опатији Гластонбери у Самерсету.
Детаљи приче о Артуру углавном су састављени од велшке митологије, енглеског фолклора и књижевне фикције, а већина савремених историчара који пишу о том периоду не сматра га историјском личношћу. Пошто су историјски извори за британски послеримски период оскудни, дефинитиван одговор на питање о историјском постојању Артура вероватно није могуће дати. Разна места и локације се доводе у везу са Артуром још од 12. века,. али археолози могу поуздано идентификовати имена једино кроз натписе пронађене у несумњивим контекстима. Такозвани „Артуров камен”, откривен 1998. године међу рушевинама замка Тинтаџел у Корнволу, датиран на 6. век, изазвао је краткотрајно интересовање историчара, али се показао ирелевантним. Други докази о Артуру пронађени на натписима, укључујући крст из Гластонберија, доведени су у питање због могућности фалсификовања.
Филолог Ендру Бриз тврди да је Артур био историјска личност која се борила против других Брита у области будуће границе између Енглеске и Шкотске, и тврди да је идентификовао локације његових битака као и место и датум његове смрти (у контексту климатских промена 535–536. године),; али његови закључци су спорни.. Други стручњаци су довели у питање његове налазе, сматрајући да су засновани на случајним сличностима између имена места. Археолог Николас Хајам прокоментарисао је да је тешко оправдати идентификацију Артура као вође у северним биткама наведеним у делу Historia Brittonum, а истовремено одбацити импликацију из истог дела да су те битке вођене против Англосаксонаца, те да не постоји текстуално оправдање за раздвајање Бадонског горја од осталих битака.
Неколико историјских личности предложено је као основа за Артура, од Луција Арторија Каста, римског официра који је служио у Британији у 2. или 3. веку, до послеримских британских владара као што су Риотам, Амброзије Аурелијан, као и велшки краљеви Овен Дануин, Енион Гирт и Атруис ап Мејриг. Међутим, нису пронађени уверљиви докази за ове идентификације.
Име
thumb|„Arturus rex” (Краљ Артур), илустрација из Нирнбершке хронике, једне од најранијих штампаних књига (1493). Порекло велшког имена Arthur остаје предмет дебате. Најшире прихваћена етимологија изводи га из римског nomen gentile (породичног имена) Artorius ().. Само име Artorius је нејасне и оспораване етимологије.. Лингвиста Стефан Цимер сматра да Artorius можда има келтско порекло, као латинизација хипотетичког имена „Artorījos”, које је заузврат изведено из старијег патронима „Arto-rīg-ios”, што значи „син медвеђег/ратничког краља”. Овај патроним није потврђен, али његов корен, arto-rīg, „медвеђи/ратнички краљ”, јесте извор староирског имена Artrí.. Неки научници су предложили да је у овој дебати релевантно то што се име легендарног краља Артура у раним латинским артуријанским текстовима увек појављује као Arthur или Arturus, никада као Artōrius (иако је класично латинско Artōrius постало Arturius у неким дијалектима вулгарног латинског). Други верују да је порекло имена Arthur логично јер би Artōrius постало Art(h)ur приликом позајмљивања у велшки језик..
Друга често предлагана деривација имена Arthur од велшког arth (медвед) + (g)wr (човек), раније Arto-uiros на бритском, није прихваћена међу савременим научницима из фонолошких и ортографских разлога. Значајно је да би бритска сложеница Arto-uiros требало да произведе старовелшко Artgur (где u представља кратак самогласник /u/) и средњевелшко/модерновелшко Arthwr, уместо Arthur (где је u дуг самогласник /ʉː/). У велшкој поезији име је увек написано као Arthur и искључиво се римује са речима које се завршавају на -ur — никада са речима које се завршавају на -wr — што потврђује да други елемент не може бити [g]wr (човек)..