Карло Велики (, , ; Лијеж, 2. април 748 — Ахен, 28. јануар 814) је био краљ Франака од 768, краљ Лангобарда од 774. и цар онога што је данас познато као Каролиншко царство од 800. године, држећи ове титуле до своје смрти 814. Ујединио је већину Западне и Централне Европе и био први признати цар који је владао на западу након пада Западног римског царства, отприлике три века раније. Владавину Карла Великог обележиле су политичке и друштвене промене које су имале трајан утицај на Европу током средњег века.
Припадник франачке династије Каролинга, Карло Велики је био најстарији син Пипина Малог и Бертраде од Лаона. Са својим братом Карломаном, постао је краљ Франака 768. након Пипинове смрти и постао једини владар три године касније. Карло Велики је наставио очеву политику заштите папства и постао његов главни бранилац, уклонивши Лангобарде са власти у северној Италији 774. Његова владавина је доживела период експанзије који је довео до освајања Баварске, Саксоније и северне Шпаније, као и других кампања којима је Карло Велики проширио своју власт на велики део Европе. Карло Велики је ширио хришћанство на своја нова освајања (често на силу), као што се видело у масакру у Вердену против Саксонаца. Такође је послао изасланике и иницирао дипломатске контакте са абасидским калифом Харуном ел-Рашидом током 790-их, због њиховог заједничког интереса за шпанско питање.
800. године Карла Великог је у Риму крунисао папа Лав III. Иако историчари расправљају о значају крунисања, титула је представљала врхунац његовог престижа и ауторитета. Положај Карла Великог као првог императора на Западу у више од 300 година довео га је у сукоб са Источним римским царством у Константинопољу. Захваљујући преузимању царске титуле, сматра се претечом лозе светих римских царева, која је опстала у деветнаестом веку. Као краљ и цар, Карло Велики је спровео низ реформи у администрацији, закону, образовању, војној организацији и религији, које су вековима обликовале Европу. Стабилност његове владавине започела је период културне активности познат као Каролиншка ренесанса.
Карло Велики је умро 814. и положен је у Ахенску катедралу у Ахену, његовој престоници царства. Наследио га је његов једини преживели син Луј Побожни. После Луја, краљевство Франака је подељено и на крају спојено у Западну и Источну Франачку, које су касније постале Француска и Свето Римско царство.
Дубок утицај Карла Великог на средњи век и утицај на територију којом је владао довели су до тога да га многи историчари називају „оцем Европе“. Више европских држава га виде као оснивача, а бројне историјске краљевске куће Европе воде порекло од њега. Карло Велики је био предмет уметничких дела, споменика и књижевности током и након средњовековног периода и поштује га Католичка црква.
Младост Пипиновог сина
Старији Пипинов син Карло, са надимком „Велики“, рођен је 2. априла 748. године у Лијежу (данашња Белгија).
Према сведочанству Карловог биографа Ајнхарда, Карло је детињство провео на очевом двору у Ахену, граду којег ће касније уздићи за своју престоницу.
Ту је научио да мачује, да плива (био је одличан пливач), јаше и лови. Занимљиво да Пипин није школовао свога сина, нити га је послао у неки манастир где су могли да га образују свештеници. Тако ће Карло до краја живота остати неписмен (један од неписмених владара), који ће толико улагати у образовање да ће на двору отворити Дворску академију где ће радити познати европски умови.
Колика му је била страст да научи да пише, показује и то што је до своје смрти под кревет чувао воштане таблице, да би се ноћу скривао од света и покушао да научи да пише. Због неписмености, своје акте је потписивао тако што је ударао жиг свога прстена као отисак.
Још као дечак био је одличан јахач и одличан руковалац луком и стрелом. По речима његовог биографа, Карло је био нарочито снажан момак, телесно веома јак, али доста низак и здепаст. Карло није био предвиђен да наследи очев трон, јер су Каролинзи тада делили своје територије на Северну и Јужну Франачку. Пипин је имао и млађег сина Карломана, који је такође био потенцијални наследник престола.
Краљ Карло Велики
После смрти Пипина Малог (768), по наследном праву некога, Карло и Карломан су поделили територију франачког краљевства. Тако је Карло добио територију нечега, северну Неустрију и већи део Аквитаније. Млађи Карломан је добио друге делове краљевине Између Карла и Карломана је долазило до неслоге, нарочито због лангобардског става. Још док је Пипин био жив, Карломан је нагињао лангобардској струји, док је Карло био велики заговорник папске струје. Када је у границама Карлове територије избио локални сукоб, Карломан је одбио да помогне брату, па је Карло сам угушио устанак. Тешко стање међу браћом је некако олакшавала њихова мајка Бертрада, на чији је предлог Карло попустио. Он је полако прихватио лангобардску струју, оженивши ћерку последњег лангобардског краља Дезидерија - Дезидерату. Ситуација у франачкој краљевини се драстично мења после смрти Карломана (771), када се већина његових вазала прикључила Карлу, лишивши престола Карломанову децу. Тако је Карло постао једини франачки краљ (771)
Карло Велики и ратови са Лангобардима мини|десно|Изглед Лангобардске гвоздене круне коју је Карло 774. ставио на своју главу. Данас се круна чува у музеју града Монце поред Милана. Трпељив однос Карла и лангобардског краља Дезидерија је кратко трајао. После ускраћивања права наследства Карломановој деци, њихова мајка је отишла на ноге Дезидерију и молила га је да врати њену децу на престо. Дезидерије се обратио Карлу са оваквом молбом, али је Карла само још више узнемирио. Карло окреће свој курс према Лангобардима, а када му се из Рима обратио новоизабрани папа Хадријан I за помоћ против Лангобарда, Карло је имао покриће да започне ратовање.
Франачка војска је месецима опседала престоницу Лангобардске краљевине Павију (недалеко од данашњег Милана), али без успеха. Краљ Дезидерије се затворио у тврђаву и пружао огорчени отпор. Карло је по доласку у Италију искористио прилику да учврсти свој положај у Риму. Папа Хадријан га је примио са великим почастима и Карло је ту свечано потврдио све дарове које је давао његов отац Пипин Риму. Папа је потврдио Карлу титулу римског партиција, која је папу стављала у зависан положај од франачког краља.
Карло се поново враћа и завршава рат са Лангобардима. Чак је и своју жену Дезидерату повео и тражио да моли брата да се преда. Почетком јула 774. пала је лангобардска престоница, Дезидерије је збачен са престола и протеран у манастир, а Карло је узео титулу краља Франака и Лангобарда.
Међутим, по повратку Карла у Франачку, избио је бунт лангобардских војвода које је предводио Дезидеријев син Алдагиз. То је тражило нову интервенцију Карла који се враћа у Италију, потукао све лангобардске војводе, а затим кренуо да среди прилике у Баварској, јер је баварски војвода и вођа Тасило искористио Карлово ратовање у Италији па је дигао устанак. Тасило је побеђен и затворен, а Карло је укинуо звање војводе у Баварској.
Ускоро је лангобардска краљевина добила свог засебног краља у личности Карловог сина Пипина, који је владао под општим руководством свог оца, док је сама краљевина добила организацију по франачком узору. Карлу се ускоро поклонило и војводство Беневент, које се држало у неутралности у односу према Лангобардској краљевини.
Велики ратови Карла Великог После покоравања Лангобарда, краља Карла су чекала нова искушења и ратови.
Слично Баварцима, и Саксонци су подигли устанак против Карла Великог.
Ајнхард пише да је предстојећи рат са Саксонцима био један од најдужих и најкрвавијих ратова Карла Великог.
Прве Карлове акције почеле су 772. године. Франачка војска је кренула на племе Ангаријаца и заузела њихово утврђење Ересбург. На то су Сакси упали у Хесен 774. и опљачкали манастир као и Девентерску цркву у земљи Фриза. Жестина Карлових операција била је тако снажна да су ускоро Саси почели преклињати за мир.
Карло је примио преговоре, али је тражио да се Саси покрсте, тј. приме хришћанство.
До нових непријатељства дошло је 778. када су Саси изабрали аристократу Видукинда за новог вођу побуне. Видукинд је почео да крши уговор који је раније потписан са Карлом, почео је да објављује законике и правила.
Карло је поново интервенисао и код Вердена је Саксима задао одлучујући пораз (785) Видукинд се предао и прешао на Карлову страну, покрстио се, а Карло му је кумовао и дао богате дарове.
Освајањем Саксоније и присаједињењем Баварске довело је Франачку државу у додир са неколико других народа дуж Лабе и источно од ње, а који нису били нимало наклоњени франачкој политици.
Највише проблема су Карлу задавала словенска племена Бодрићи, а нешто западније и Авара.
Карло је прво покорио Бодриће, опустошио њихову земљу и натерао их да признају његову власт.
Са Аварима рат није био нимало лак. Авари су узели учешћа у коалицији против Франака и неко време држали франачки град Фријаул. Ратне операције су почеле 795. где је Карло искористио међусобне свађе међу појединим аварским старешинама и лако их поразио. После уништења Аварске државе у Панонији, Карло је ову област укључио у границама своје државе као Панонску марку (провинцију).
Карло је неминовно морао доћи и у сукоб са Арапским калифатом. Још је његов деда Карло Мартел (Чекић) почео походе против Арапа који су угрожавали границе царства. Лично је Карло Велики са својом војском кренуо 778. на Пиринеје где је претрпео велики неуспех у бици код Сарагосе, где је једва извукао живу главу, тако што му се први ађутант жртвовао и дао му коња који му је оборен у борби. Нову офанзиву је преузео префект Бретонске марке (провинције) Роланд, чија је војска поразила Арапе у Баскији, али је сам Роланд пао на бојном пољу.
Касније ће о њему бити испеван познати „Еп о Ролану“.
Паралелно са овим операцијама, Карло Велики је освојио и Истру (788).
Последња етапа борбе против Арапа у Шпанији била је 796. године када је Карло Велики повео одлучујућу офанзиву и преузео власт над читавим Иберијским полуострвом до реке Ебра, проширујући још више границе своје државе и формирајући још једну провинцију „Шпанску марку“.
Што се тиче црквене политике Карла Великог, он је сазвао синод у Франкфурту (794) и изјаснио се против култа икона (-{Libri Carolini}-).
Карло Велики као цар Светог римског царства мини|лево|200п|Мапа Карловог Царства
На врхунцу своје моћи, Карло је већ маштао о томе да приграби царску круну.
Уздизање франачке државе од краљевине до царевине била је вечита тежња и претходних владара, али нико није имао моћи као Карло. Покоривши скоро половину Европе, организујући стабилну државу, располажући огромним утицајем Свете столице, Карло се окренуо питању царста. На руку му је ишла и промена у Риму. После смрти Хадријана 795. нови папа је постао римски свештеник Лав III.
За њега се мислило да води несвештенички живот, да има жене око себе и да је одан продавању црквених достојанства (симонија). Карло је први пут ступио у контакт са папом у писму од 796. у коме га позива да се држи канонских прописа, да живи поштено и часно и да сузбија продају црквених драгоцености. Таквим упутствима Карло је потврдио своје уверење да има право старања и о верској и о свештеничкој делатности папства.
Заправо, Карло је тако стварао добре односе са папом јер је у глави имао само једну мисао - како да се домогне царске круне.
Сплет догађаја му је ишао на руку.
У Риму није престајала да сплашњава опозиција против Лава III, чак је дошло и до физичког обрачуна у априлу 799. на улицама Рима после једне литургије. Папу су бацили на земљу, шутирали ногама, покушали да ослепе и да му ишчупају језик. У тој завери и нападу учествовали су и високи црквени достојници и угледни великаши Папске државе. Папу је спасио војвода од Сполента и сакрио у свој замак пред разгоропађеном опозицијом.
мини|десно|200п|Крунисање Карла Великог у Риму 800.