Избиште је насеље у граду Вршац, у Јужнобанатском округу, у Србији. Према попису из 2022. било је 1324 становника.
Историја Најстарији сачувани писани документ у коме се помиње насељено место Избиште датира из 1660. године, а онда следи помен из 1666. године. У оба случаја то је ручно писани споменар Српске православне цркве тј. свештеника, који води евиденцију о прилозима домаћинстава Пећкој патријаршији. Споменар или катастих, како се то тада звало, садржи листу финансијских и робних прилога, који су по некој обавези или добровољно, дати Пећкој патријаршији. Овај документ чува се у библиотеци Српске патријаршије.
Предања о насељу Селиште је, као и сва насеља, крај воде. Најпре се 13 фамилија населило на јужној страни, одмах до садашњег Избишта, на коме је најпре било старо Избиште, мало село са земуницама ту су сељаци одавно цигле правили; те су многи трагови ранијег насеља уништени. Недалеко је сада циглана, где су налазили преисторијске гробове, са усправно сахрањеним мртвацима, и урне. Не зна нико које су фамилије биле на Селишту и прешле овамо. Знају да је на данашњем месту био онај ред домова као што је у најстаријем домовном протоколу забележено. Предања избиштанских родова показују да су се једни од њих доселили „из Србије”, дакле свакако из северне Србије, једни изриком помињу Смедерево, а други из јужне Србије, свакако недалеко од овчег поља, и тако су се измешали и једни и други. Село има пет „сокака”, али ови немају утврђена имена, него их народ назива по фамилијама, те сваки сокак има по више назива, како која фамилија хоће себе да истакне. Школа је била преко пута „чело цркве”, од набијача, а темељ од цигала.
Старине — У крају дубоки пут постоји у виноградима крст од камена који је подигла фамилија Милутиновић „града ради” (да их не туче град), а исто тако, због завета од града, петком се није брдо никад орало. Код цркве су сахрањивали попове и официре, а остале у старом гробљу, које је било накрај села, све до 1884. rодине, када је напуштено, а затим уништено и крстови развучени. Било је све по фамилијама издељено. Црква је од почетка била на данашњем месту, само је старија од ове била мала. Како је била мала и слаба, звона су била посебно обешена „на дрва”. И она је била посвећена Св. архангелу Михаилу, као и ова сад. Нова је била довршена 1814 године. Учитељ Крачун преко од цркве нашао је на дубини од 2 метра пећ од прућа, исплетену и олепљену као што су се у старо доба правиле пећи. На минеју месеца фебруара, на првим листовима, запис из 1795. године: да је то књига храма „села Избиште”, а потписан као администратор Арсеније Петровић, „парох Моравице” (сада немачког села). Исти Арсеније Петровић, „парох моравички”, потписан је и на свим осталим минејима. На минеју месеца јуна записан је паpox Трифун Иланић, 1806. године. У минеју за август записана је да су се лила звона у Загајици 23. јула 1799. године, а по запису на крајњим корицама, ново гробље је освештено 1886. године.
Топоними — Врбара (ораница), а један део од Шицарница (ту је било спремиште за време Границе); Уљманско воће (било некад воће, сад оранице) и у њој Водица (где се лече болесници) и Доње ливаде (има мала ливада, а остало је мочвара); Сирково (оранице и ливаде); Вршачки пут (оранице до Доњих ливада); Потпорањски пут (њиве); Иза циглана (ораница); Загајички пут (њиве); Селиште (оранице) и у њему Велики пут (за Мраморак); Код брешча (оранице, била два бреста); Горње ливаде (оранице); Виногради (виногради) и у њима Дубоки пут, Мраморачки пут и Бели пут (први води на гребеначке њиве, а трећи за Шушару); до Бела пута је Земља бандашка (ораница, уживала је војна банда компанијска); Уљмански виногради (виногради); Николичански виногради (виногради); Утрине (општински пашњак са три бунара) и у њима буџак или Павла Попова уга и Бабин буџак код села; Старе и Нове ледине (општинска земља, оранице); Дубока долина (ораница); Велика долина (ораница); Код Чабровљевог бунара (бунар) и у њој делови: Чело ледине, до Уљмана (ту се граничи с уљманским атаром) и Суве њиве; Иза детелине (била детелина за време Границе) или Чело детелине или Иза чергара (сад ораница) и у њој Иза дударе.
Тамишки Банат — насељавање јужног Баната После протеривања Турака из Баната 1716-1718. године, граница се померила на Дунав и ослобођена територија Баната је припојена Аустрији као посебна крунска област. Дугогодишњи ратови оставили су тешке последице и дубоке трагове. Земља је била опустошена и запарложена. Огромна пространства су прикривале непроходне мочваре, а епидемије маларије, куге, колере и трбушног тифуса су дубоко косиле становништво. Већи део народа се разбежао и одбегао и само је мало староседелаца Срба и Румуна остало. За велику вредност овог земљишта знао је принц Еуген Савојски, победник у многим биткама и “цар на бојним пољима“. Осим што је био војник, он је био изузетно мудар државник, дипломата и саветник три цара, Леополда I, Јозефа I и Карла VI. Остале су за памћење његове речи упућене цару Леополду I. “Ја ћу вам говорити о једној земљи коју ви не познајете, о којој нисте чули. Ја сам ту земљу видео, ја сам по њеној масној, тешкој црној земљи јахао, ја сам тамо своје битке водио и волео бих да могу кроз њу да јашем као њен господар. У тој земљи не лежи само хлеб за много хиљада људи, у тој земљи је и рад за много незапослених руку. Та земља чека на нас, Вас Ваше величанство! Ви имате у царству много људи који су гладни и жељни земље, поклоните ту земљу њима. Поклоните им и створите им ново царство, не са мачем како се стварају царства него са ашовима и плуговима!”.
Гроф Флоримунд Мерси Због запуштености банатске покрајине, бечки ратни савет и дворска комора са гувернером Баната, генералом Клаудије Мерсијем, били су принуђени да израде план уређења Баната. Основне одреднице су биле – војна и политичка управа и брзи привредни препород Баната. Гроф Коловрат је рекао: “Двор неће губити време, ни прилику да Банат доведе у стање процвата”. Гроф Мерси је добро знао да до брзог привредног препорода Баната може доћи само масовном и организованом колонизацијом Немаца, који су били добре занатлије и уз то су били одани бечком двору. Немци су колонизовани највише из јужних немачких покрајина. Они су у Банат стизали Дунавом на малим, дрвеним лађама званим “улмске кутије”. Пут од Улма до Панчева, дуг 1500 -{km}-, трајао је око два месеца и био веома напоран, јер је у свакој лађи било 150 – 200 људи.
Први колонисти су дошли у Банат већ 1718. год. Убрзо Банат постао обећана земља сиромасима широм Европе. Држава је под привилегованим условима насељавала Немце занатлије, који су били први десет година ослобођени свих пореза. Осталим насељеницима је био обезбеђен превоз, бесплатан плац и материјал за изградњу куће, оруђе за обраду земље и вишегодишње повластице. Бечка комора је, желећи да од Баната створи златни рудник, осим Немаца насељавала и друге народе, Италијане и Шпанце који су били носиоци потпуно нове привредне гране на овим просторима – свиларства. Италијани су, осим производње свиле развили веома успешно и производњу пиринча. Из других крајева аустријске царевине и Европе, досељавали су се у Банат и други народи: Чеси. Словаци, Румуни, Срби, Мађари, Бугари, Јермени и Цинцари. Разлози њиховог насељавања су били економске природе, рађени са циљем да се у Банату покрене заостала привреда. Носиоци привредног развоја су ипак били Немци, који су са собом из западне Европе донели најсавременија оруђа за индустрију и земљорадњу. мини|Улмска кутија
Сесија Владавина Марије Терезије, позната у историји као “Терезијина епоха”, била је дуга пуних четрдесет година и запамћена је по дубоким и коренитим реформама. Статус банатских кметова је регулисао урбар Марије Терезије из 1767. год, по коме је регулисан статус положника. Одређене су дужности и обавезе и величина поседа кметова. По феудалним законима апсолутистичке државе, владар је био искључиви власник земље, а кметови су били само плодоуживаоци, који су од државе узимали у закуп једну сесију земље, која је износила 24 кј. Ораница 6 кј ливада 3 кј пашњака и 1 кј окућнице, на којој су плаћали порез општинским и коморским службеницима 150п|мини|Еуген Савојски 150п|мини|Православна црква у Избишту, саграђена 1807-1823. "Први службени попис становништва на територији данашње Војводине из 1880. показује њену шаролику етничку структуру. Од 1,2 милиона грађана, 35,5% били су Срби, 24,4% Немци, 22,6% Мађари, 6,2% Хрвати, 13,5% Словаци и 17,5% Румуни. Етничке скупине различитог порекла, верске и језичке припадности нашле су се, стицајем околности, у заједници. Међусобни утицаји били су врло јаки, што је довело до сличног начина живота, иако чврсто културно и политичко заједништво никад није остварено“.
Избиште Избиште се први пут помиње 1713. године са 23 дома. Године 1716. припојено је вршачком диктриту темишварском Тамишког Баната. Године 1717. пописано је 20 домова, а 1722. године намеравали су Избиштани да се преселе у Уљму, због оскудице у води. Већ 1749. године било је 60 домова. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место има милитарски статус, а припада Вршачком округу и дистрикту. Становништво је претежно српско.Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003. Године 1774. Избиште је припојено илирској, а 1775. године влашко-илирској регименти. Када је последња регимента организована, избиштанска компанија, којој је припадало пет села, бројала је 968 способних војника и 206 полуинвалида. Године 1777, отпочиње вођење црквених матрикула. После тога Избиште је добило ерарну немачку тривијалну (просту) школу. Године 1782, пописано је 998 становника. По једнима је садашња црква сазидана 1807, а по другима 1823. године. Године 1838, припојено је Избиште, општина и компанија, српском батаљону, а 1845. српској регименти. Године 1846, било је 1516 православних становника са једним свештеником. Када је 28. априла 1849. напустила Вршац, српска војска се повукла у Избиште. Године 1854, пописано је 1778 душа. Избиштанској компанији припадала су села: Избиште, Уљма, Загајица и Парта, са укупно 5647 становника. Године 1873. ушло је Избиште у састав Тамишког комитета. Исте године укинута је приватна школа. Године 1894. припојена је виноградарска колонија Шушара (нем. Сандорф) (мађ.Fejertelep) општини Избишту. Раст становништва износио је: 1869. (1932), 1880. (2108), 1890. (2414), 1900. (2613+302), 1910. (2776+946). Године 1905. Избиште је велика општина у Белоцркванском срезу. Ту живи 2613 становника у 550 домова, већином Срби. Има их 2387 православних душа (или 91%) са 509 кућа. Од јавних здања помињу се српска православна црква и четири комуналне школе. Везу са светом имају преко поште и телефона.Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године На почетку светског рата (1914) било је интернирано 5 становника (1 свештеник, 1 студент филозофије, 1 трговац и 2 економа). На крају рата, 8. новембра 1918, српска војска заузела је Избиште, које је припојено торонталско-тамишкој жупанији. Дана 31. јануара 1921. пописано је 3669 душа, од којих је било Срба 2571, Чехословака 59, Словена 8, Румуна 42, Немаца 589, Мађара 400, осталих 7. Подаци су се односили збирно на Шушару и Избиште. Односно, Шушара је бројала 1044, а Избиште 2625 становника. У то време, схватајући важност задругарства и просвете, два добротвора мештана, завештали су своју имовину. Арса Ђурић је 1922. године завештао 50 катастарских јутара (кј) оранице земљорадничкој задрузи, а 1914. год. Ђура Крачун три куће и 30 кј ораница читаоници. Сем читаонице и земљорадничке задруге Избиште има и певачко друштво. Све ове културно-просветне установе спадају међу најстарије које су у овом крају основане. Дана 1. августа 1927. одвојена је Шушара од Избишта, и постала засебна општина. Дана 19. новембра исте године извршен избор новог општинског представништва.
Културна историја и духовни живот