Пошта

Пошта је појам који означава пошту као врсту услуге пријему преносу и дистрибуцији пошиљки, као институцију која се бави дистрибуцијом пошиљки, и пошту као зграду где се налазе просторије за рад службеника поште. Пошта је врста услуге која се односи на пријем, разношење, превоз и испоруку: писама, дописница, разгледница, новца, судских и војних позива, пакета и слично. Наплаћивање услуга обично иде у виду поштанских марака које се лепе на коверат или се наплаћују у облику таксе уз пошиљку и оверава печатом. Сакупљање поштанских марака (обично ретких примерака) назива се филателија. Овом активношћу се баве филателисти.

Традиционално су поште у јавном или државном власништву. Досадашњи монопол државе у све више држава слаби. У многим земљама бројна приватна подузећа се натичу на тржишту доставе пакета и пошиљки. Достава писама је активност од јавног интереса. Термином пошта означавају се такође пошиљке које преноси поштанска служба, пословна кореспонденција, зграде поштанских организација, поштанска организација једне земље и поштанска организација целога света са светским поштанским прометом у целини.

Истим именом „пошта“, назива се и грађевински објекат у којем су смештене службене просторије предузећа за вршење поштанских услуга. Свака пошта има свој поштански број, у Србији је тај број петоцифрен нпр. за Крупањ је то 15314 итд. Прве две цифре обично представљају позивни телефонски број за то место. Обично су се у пошти налазиле и телефонска говорница, што у време када је било мало телефонских прикључака, а нарочито пре увођења мобилне телефоније, било посебно значајно. Предузећа за пружање поштанских услуга, раније су по правилу обављала и телеграфски и телефонски саобраћај, па је заједничка скраћеница била ПТТ. Данас се у Србији пружањем поштанских услуга бави Јавно предузеће ПТТ саобраћаја „Србија“, користећи за ове своје активности назив (робну марку) Пошта.

Данас је сасвим нормално да путем поште шаљу и примају писма и пакети. Међутим, премда је идеја о поштанској служби никла врло давно, она се остваривала веома споро. У старо доба, у Ирану и Риму, држава се бринула о испоруци порука, али су се те поруке односиле искључиво на државне послове. Током средњег века, удружење трговаца и нека већа универзитета одржавали су посебну и ограничену поштанску службу, којом су се користили искључиво њени чланови. Тек су у 16. веку владе неких земаља почеле су да уводе редовну поштанску службу због тога јер је поштанска служба представљала извор прихода; и коначно, зато што је обезбеђивала услуге потребне јавности. Данас је као основа за обављање поштанских услуга практично остао само овај последњи разлог. Краљ Хенри -{VIII}- је имао поштанску службу у Енглеској, а његови су наследници ту службу проширили. Године 1609. само су службене листоноше могле да преносе поруке у облику писма. Међутим. лондонски трговци су 1680. године основали сопствену службу испоруке писама у граду и околини. То је била тзв. „пени-пошта”, једно писмо је стајало један пенни. Та је пошта пословала врло успешна, те ју је енглеска влада преузела и наставила њен рад све до 1801. године. Читав тај систем коначно је промењен 1840. године. Уведене су поштанске марке и јединствене тарифе за сва места у земљи, а разлика је постојала једино у вези са тежином поштанске пошиљке. Све остале државе организовале су свој поштански систем по узору на онај у Великој Британији.

Поштански промет

Поштански промет је скуп поштанских услуга што их обављају поштанске организације преко јединица и средстава поштанске мреже (директно с корисницима) и јединица поштанскога промета (унутрашња служба отпреме и превоза). Поштанске услуге чине писмовне, пакетске и поштанско-упутничке услуге. Посебне поштанске услуге (посебна руковања) односе се искључиво на услуге за већ преузете пошиљке на пренос по посебном захтеву корисника: препоручено, хитно, авионом, уз повратницу, уз наплату откупнине, издвојено руковање и др. Допунске поштанске услуге односе се на допунски захтев пошиљатеља или приматеља, као што су: измена или допуна адресе, враћање или чување пошиљке и др. Остале поштанске услуге односе се на потраживање пошиљке, доставу пакета, претходни царински преглед, издавање потврда, преписа, фотокопија и др. Поштанске пошиљке могу бити обичне (примање и уручење обавља се без потврде и о таквим пошиљкама пошта не води евиденцију) и књижене (примање и уручење обавља се уз потврду, а о њима пошта води одређене евиденције). У манипулисању поштанским пошиљкама пошта употребљава поштански жиг, који садржи назив поште, ознаке за дан, месец, годину и сат, поштански број и ознаку радног места.

Историја

Документ о организованом преносу вести у Египту датира из 2300. п. н. е. У Кини у доба династије Xоу (1066. до 221. п. н. е.) пошта је служила искључиво за потребе царскога двора. Персијанци су највероватније први за пренос вести употребљавали коњанике. Најстарији директан извор о гласничкој служби Египта, Папирус из Хибеха, потиче приближно из 300. п. н. е. и најстарији је такав документ у историји поште. Он садржи упутства о преносу писма, запошљавању гласника, избору путева, врсти пошиљака и њиховим приматељима. Адресат је најчешће био фараон или његов министар финансија, те се сматра да остало становништво није могло користити гласничку службу. У старој Грчкој пренос вести обављали су курири (граматофори) и брзи курири (хемеродроми), а пренос вести олакшавала је поморска трговина, најчешће усменом предајом. Римљани су у 1. веку створили државну прометну организацију -{cursus publicus}-. Утврђене су фиксне удаљености између станица (у најповољнијем случају пешак је дневно преваљивао 70 -{km}-, а коњаник 200 -{km}-). Римљани су се први почели да редовно користе коњске запреге за превоз поштанских пошиљака. У Византији су дуж главних путева постављене релејне постаје; пренос хитних вести организован је на мазгама и девама, а остале вести преносили су гласници пешаци. Код Инка су пренос вести обављали часкви, преносиоци поште.

У Кини је за време династије Сонг (960 – 1279) служба из присилне постала плаћеном, а поштари су распоређени у 3 разреда: гласници пешаци, гласници коњаници и поштари за пренос хитних вести. Допуштен је и пригодан пренос приватне поште. За време монголске доминације (13–15 век) поштанска је служба располагала, према М. Полу, с 10 000 релејних станица и 200 000 коња.

Снажнији развој „гласништва” у Европи почео је у 13. веку. Посебну гласничку мрежу створили су трговци, захваљујући брзини својих гласника, трговци су често сазнавали политичке новости пре владара. Поједине занатске асоцијације (цехови) основали су занатске гласничке службе (нпр. месарска пошта у јужној Немачкој; на путовањима месари су се оглашавали дувањем у говеђи рог, касније симбол поштанске службе). Од 13. века и градови су организовали гласничку службу, која је у 15. и 16. веку покривала земље средње и западне Европе (цењени су били гласници Дубровачке републике). Гласнике су такође држали Црква и универзитети. У Венецији је 1305. основано гласничко друштво „Compagnia dei corrieri della Illustrissima Signoria”. Од 16. века гласници су поступно уступали место поштоношама, представницима уједињене, свима приступачне организације. У Италији је Миланско војводство увело гласничку штафету и повезало је с поштанским путевима према Немачкој, Аустрији и јужној Италији. У Венецији су курири добили монополистички положај, који су изгубили једино у 17. веку, када се у италијанским градовима устоличују страни поштански уреди. Почетком 15. века Франз фон Таксис организовао је прву поштанску линију између Инсбруцка и Малинеса с везом за Милано. Година 1505, сматра се преломном у историји европске гласничке службе, која се претворила у концесионирану Таксисову пошту. Максимилијан -{I}- препустио је 1516. организацију, одржавање и експлоатацију поштохода породици Таксис, која је добила право преноса службене и личне поште. Породица Турн-Таксис постала је концесионаром с концесијама за поште у Аустрији, Француској, Италији, Шпанији, Швајцарској, Пољској, и немачким државама (заједно с породицом Пар).

Пошта је у том раздобљу почела да добија статус јавне службе (поштански регал, редовне поштанске везе, утврђени смерови поштанских линија и утврђене цене за пренос пошиљака). У 16. и 17. веку француски владари централизовали су пренос свих пошиљака у организацији државне поште (етатизација пошта), те поткрај 17. века укинули гласничке поште. Године 1627, Француска је прописала и прву службену писмовну тарифу. За време Луја -{XIV}- почела је изградња цестовне мреже, прве након оне коју су изградили Римљани. Око 1680. Лондон је имао организовану доставу писама у дом, 7 пута на дан, уз таксу од 1 пенија за писмо. Организација је прозвана Пени Пост. У Швајцарској је 1675. Беат фон Фишер склопио уговор о закупнини пошта с кантоном Берн и међународне поштанске уговоре с другим кантонима, Турн-Таксисовом поштом и поштама неких других земаља. У Шведској је на организацију поштанске службе утицао Тридесетогодишњи рат, те је неко време служила искључиво за потребе војске. На прописима заснована поштанска служба Данске и Норвешке почела је деловати у 18. веку. У Русији прва настојања у организовању поште датирају из 17. века. У 18. веку изграђена је поштанска цестовна мрежа, а у 19. веку знатно се повећао број поштохода. Тада је најдужи поштоход на свету постала Сибирска трансверзала с рутом за Пекинг. Опслуживали су је коњаници на отпорним малим коњима. У Кини је пошта под династијом Ћинг (1644 – 1911) била подељена на гласничку пошту за пренос обичних службених пошиљака и штафетну пошту за пренос хитних пошиљака. У Јапану је након више векова разноликог гласничког организовања 1871. била основана државна пошта. У Турској је пренос вековима обављало друштво тркача сехи, а 1541. султан Селим организовао је голубљу пошту.

Прекоморски организовани пренос поштанских пошиљака почео је отварањем прве трансатлантске линије (1702) између Портсмоута и Барбадоса (једрењацима).

Поштанска организација на тлу Северне Америке спомиње се у 17. веку. Високе поштанске таксе и неправилности у преносу узроковале су оснивање приватних предузећа попут Пони Експреса. Роланд Хил предложио је 1837. да се тежинско-даљински тарифни систем Уједињенога Краљевства замени јединственом тарифом од 1 пенија, за писмо које није теже од 1/2 унце (око 14,2 -{g}-), а за подмирење тарифе предложио је поштанску марку. Парламент је одобрио предлог и 1840. прихватио Пени-Пост, те је од тада почела практична примена поштанске марке.

Изумом локомотиве, а после аутомобила и ваздухоплова почело је ново раздобље у преносу поштанских пошиљака. Врло брзо након пуштања у промет прве жељезничке пруге (1825. Стоктон–Дарлингтон) пошта је поверила жељезници превоз поштанског терета, а потом је набавила властите поштанске вагоне у којима се за време вожње обављало разврставање пошиљака (први поштански вагон употребљен је 1838. између Лондона и Бирмингама); поткрај 19. века појављују се и поштански возови. У Великој Британији и Немачкој 1898. почела је употреба аутомобила у поштанске сврхе. Године 1911, обављен је први ваздухопловни поштански лет (између индијских градова Алахабад и Најни), а први поштански лет на редовитој линији организован је 1918. између Њујорка, Филаделфије и Вашингтона. У великом броју земаља у оквиру поштанског промета од средине 19. века одвијао се и телеграфски, а потом и телефонски промет.

У раздобљу Краљевине ШС односно Краљевине Југославије пошта је била под управом различитих министарстава (неко време посебног Министарства пошта, телеграфа и телефона), а у социјалистичкој Југославији Дирекција Поште, телеграфа и телефона (ПТТ) била је део Заједнице југословенског ПТТ-а.

Међународне поштанске организације

Пошта

Źródło i licencja