Вулгарни латински, познат и као колоквијални, популарни, говорни или вернакуларни латински, обухвата неформалне регистре латинског језика који су се говорили од касне Римске републике надаље. Сам појам вулгарни латински истовремено је контроверзан и непрецизан. Говорни латински постојао је дуго времена и на многим местима. Мишљења научника разликују се у погледу обима разлика, као и о томе да ли је вулгарни латински у неком смислу био другачији језик од класичног латинског. Ову теорију развио је почетком 19. века француски лингвиста Франсоа Жист Мари Рејнуар. У свом најекстремнијем облику, теорија је сугерисала да је писани регистар чинио елитни језик одвојен од обичног говора, али то се данас одбацује. „Компаративни научници, посебно у деветнаестом веку [...] били су склони да посматрају вулгарни латински и књижевни латински као две веома различите врсте језика, или чак два потпуно различита језика [...] али [то] је данас застарело.“

Тренутни научни консензус је да су писани и говорни облици чинили континуитет, слично као у савременим језицима, при чему је говор тежио да се развија брже од писаног језика, а писани, формализовани језик вршио је повратни притисак на говор. Термин вулгарни латински различити научници користе на различите начине, примењујући га на говорни латински различитих типова, или из различитих друштвених класа и временских периода. Без обзира на то, промене у говорним облицима остају веома важне за разумевање преласка са латинског или касног латинског на праромански и романске језике. Да ствар буде сложенија, докази за говорне облике могу се пронаћи само испитивањем писаног класичног латинског, касног латинског или раних романских језика, у зависности од временског периода.

Историја контроверзе Током класичног периода, римски аутори су неформалну, свакодневну варијанту сопственог језика називали sermo plebeius или sermo vulgaris, што значи „обичан говор”. То је једноставно могло значити неукрашен говор без употребе реторике, или чак обичан говор. Савремена употреба термина „вулгарни латински” датира из ренесансе, када су италијански хуманисти и ренесансни научници почели да теоретишу да је њихов сопствени језик настао из неке врсте „исквареног” латинског за који су претпостављали да чини засебан ентитет различит од књижевне класичне варијанте, иако су се мишљења веома разликовала о природи овог „вулгарног” дијалекта., §6

Француски лингвиста са почетка 19. века, Франсоа Жист Мари Рејнуар, често се сматра оцем модерне романске филологије. Приметивши да романски језици деле многе заједничке особине којих нема у латинском, барем не у „исправном” или класичном латинском, закључио је да су сви они морали имати неког заједничког претка (за кога је веровао да највише личи на староокситански) који је заменио латински негде пре 1000. године. То је назвао la langue romane или „романски језик”.

Прва истински модерна расправа о романској лингвистици и прва која је применила компаративни метод била је семинална Граматика романских језика Фридриха Кристијана Дица. Истраживачи попут Вилхелма Мајер-Либкеа окарактерисали су вулгарни латински као, у великој мери, засебан језик који је био мање-више различит од писаног облика. За Мајер-Либкеа, говорни вулгарни облик био је истински и континуирани облик, док је класични латински био нека врста вештачког идеализованог језика наметнутог над њим; тако су романски језици произашли из „стварног” вулгарног облика, који је требало реконструисати на основу доступних доказа. Други који су следили овај приступ раздвајали су вулгарни од класичног латинског по образовању или класи. Други погледи на „вулгарни латински” укључују његово дефинисање као необразованог говора, сленга, или у суштини, прароманског.

Последица је да неки савремени филолози сматрају термин „вулгарни латински” суштински безначајним, али нажалост веома упорним:

континуирана употреба „вулгарног латинског” не само да не помаже мишљењу, већ је, напротив, позитивна препрека јасном разумевању латинског и романских језика....Волео бих да је могуће надати се да би термин могао изаћи из употребе. Многи научници су изјавили да је „вулгарни латински” бескористан и опасно обмањујући термин... Напустити га једном заувек може само користити науци.

Лојд је позвао да се употреба „вулгарног латинског” замени низом прецизнијих дефиниција, као што је говорни латински одређеног времена и места.

Истраживање у 20. веку у сваком случају померило је поглед ка умеренијем сагледавању разлика између писаног и говорног латинског. Баш као у савременим језицима, говорни обрасци се разликују од писаних облика и варирају у зависности од образовања, исто се може рећи и за латински. На пример, филолог Јожеф Херман слаже се да је термин проблематичан, те га стога у свом раду ограничава на иновације и промене које се појављују у говорном или писаном латинском које су биле релативно неподложне утицају образованих облика латинског. Херман наводи: потпуно је јасно из текстова из времена када је латински био жив језик да никада није постојао непремостив јаз између писаног и говорног, нити између језика друштвених елита и језика средњих, нижих или обесправљених група истог друштва. Херман такође јасно ставља до знања да је вулгарни латински, у овом погледу, разноврстан и нестабилан феномен, који се протеже кроз многе векове употребе, где ће свака генерализација нужно прикрити варијације и разлике.

Извори Докази за особине некњижевног латинског долазе из следећих извора:

Експлицитно помињање одређених конструкција или навика изговора од стране римских граматичара. Понављајуће граматичке, синтаксичке или правописне грешке у латинској епиграфици. Таблице са клетвама, као посебна врста натписа. Уметање, било намерно или не, колоквијалних термина или конструкција у савремене текстове. Посебна пажња посвећује се: Приватним писмима и документима из обичног контекста као што су пословни записи, спискови и школске вежбе; они су ретки, али пронађени су папируси из Египта и таблице са Хадријановог зида. Техничким делима из медицине, пољопривреде и сличних дисциплина, где је захтев за граматичком тачношћу био нижи, као што је Mulomedicina Chironis, ветеринарски трактат. Хришћанским текстовима, јер су многи потекли из маргинализованих заједница; укључујући ране библијске преводе и погребне натписе. Каснолатинским текстовима од шестог века надаље, који показују промене, или њихово одсуство, у локалном латинском под утицајем нових образовних пракси и друштвених структура. Изговор лексичких позајмљеница из римског доба у суседне језике као што су баскијски, албански или велшки. Савремени романски језици, чија се компаративна анализа може користити за потврђивање или оповргавање хипотеза о ранијим променама у говорном латинском.

Фрагментација Често постављано питање је зашто (или када, или како) се латински „фрагментирао” на неколико различитих језика. Како књижевни докази сугеришу, ширење говорног или „вулгарног латинског” временом је постајало све интензивније у главним провинцијама Римског царства (као што су Британија, Далмација, Нарбонска Галија, Лузитанија, Мезија, Панонија и Венеција и Хистрија), иако у различитом степену у свакој од њих. Тренутне хипотезе супротстављају централизујуће и хомогенизујуће друштвено-економске, културне и политичке силе које су карактерисале Римско царство са центрифугалним силама које су превладале након њега.

До краја 1. века н. е., Римљани су освојили читав Средоземни басен и основали стотине колонија у покореним провинцијама. Временом је то — заједно са другим факторима који су подстицали језичку и културну асимилацију, као што су политичко јединство, честа путовања и трговина, војна служба итд. — довело до тога да латински постане преовлађујући језик широм западног Средоземља. Сам латински био је подложан истим асимилационим тенденцијама, тако да су његове варијанте вероватно постале уједначеније до времена пада Царства него што су биле пре тога. То не значи да је језик био статичан свих тих година, већ да су текуће промене тежиле да се шире на све регионе.

Успон првог арапског калифата у 7. веку означио је дефинитиван крај римске доминације над Средоземљем. Отприлике од тог века надаље регионалне разлике се умножавају у латинским документима, откривајући фрагментацију латинског у заметне романске језике.Према Pei & Gaeng (1976: 76–81), одлучујући тренутак наступио је с исламским освајањем Северне Африке и Иберије, које је праћено бројним копненим и поморским пљачкашким походима. Све то имало је за последицу прекид веза између западних романофоних региона. До тада је латински, чини се, био изузетно хомоген, колико се може проценити из његових писаних записа, иако пажљива статистичка анализа открива регионалне разлике у третману вокала /ĭ/ и у учесталости стапања (изворног) интервокалског /b/ и /w/ отприлике до петог века н. е.

Фонолошки развој

Консонантизам

Губљење назала

Финало /m/ на крају речи губљено је у вишесложним речима.: §156.2 У једносложницама је тежило да опстане као /n/. /n/ се обично губило испред фрикатива, што је резултирало компензационим дужењем претходног вокала (нпр. sponsa 'вереница' > spōsa).

Палатализација Предњи вокали у хијату (иза консонанта а испред другог вокала) постајали су [j], што је палатализовало претходне консонанте.

Фрикативизација

/w/ (осим иза /k/) и интервокалско /b/ стапају се у билабијални фрикатив /β/.: §155; Gouvert 2016: 48

Упрошћавање консонантских скупина

Скупина /nkt/ редуковала се у [ŋt].: §267; Pope 1934: §156.3 /kw/ је делабијализовано у /k/ испред задњих вокала.: §226; Pope 1934: §187.b /ks/ испред или иза консонанта, или на крају речи, редуковало се у /s/.: §255

Вокализам

Монофтонгизација /ae̯/ и /oe̯/ монофтонгизирали су се у [ɛː] одн. [eː] отприлике до другог века н. е.

Губљење квантитета вокала Систем фонемске дужине вокала урушио се до 5. века н. е. (видети такође ), остављајући квалитативне разлике као дистинктивни фактор међу вокалима; парадигма се тако променила са /ī ĭ ē ĕ ā ă ŏ ō ŭ ū/ на /i ɪ e ɛ a ɔ o ʊ u/, без разлике између изворног /a/ и /aː/. Истовремено, наглашени вокали у отвореним слоговима дужили су се.Leppänen & Alho 2018: 21–22

Губљење скоро затвореног предњег вокала Пред крај Римског царства /ɪ/ се стопио са /e/ у већини региона, иако не у Африци или неколицини периферних области у Италији.

Граматика

Романски чланови Тешко је одредити тачку у којој је настао одређени члан, одсутан у латинском, а присутан у свим романским језицима, углавном зато што је изразито колоквијални говор у коме је настао ретко записиван све док се језици-потомци нису снажно дивергирали; већина сачуваних текстова на раним романским језицима показује потпуно развијене чланове.

Одређени чланови развили су се из демонстративних заменица или придева (аналоган развој налази се у многим индоевропским језицима, укључујући грчки, келтске и германске); упоредите судбину латинског демонстративног придева , , „онај”, у романским језицима, постајући француско и (старофранцуски li, lo, la), каталонско и шпанско , и , окситанско и , португалско и галицијско и (елизија -l- заједничка је особина галицијско-португалског) и италијанско , и . Сардински је и овде кренуо сопственим путем, формирајући члан од , , интензивног придева (su, sa); неки каталонски и окситански дијалекти имају чланове из истог извора. Док већина романских језика ставља члан испред именице, румунски има свој начин, стављајући члан иза именице, нпр. lupul („вук” — од *lupum illum) и omul („човек” — *homo illum), што је могуће последица припадности балканској језичкој заједници.