Трећа пролетерска санџачка народно-ослободилачка ударна бригада била је бригада Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) формирана 5. јуна 1942. у Фочи од бораца Пљеваљског и Бијелопољског партизанског одреда,Златарског батаљона и Милешевске чете. На дан формирања имала је пет батаљона, јачине 958 бораца. Први командант бригаде био је Владимир Кнежевић Волођа, политички комесар Велимир Јакић.
У редовима ове бригаде борило се око 10.000 људи, кроз борбени пут дуг 20.000 километара. Дала је 20 народних хероја. За заслуге у Народноослободилачком рату одликована је Орденом народног ослобођења и Орденом братства и јединства, а поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци 3. јула 1958. и Орденом народног хероја.
Борбени пут Треће пролетерске бригаде После формирања, њени делови су водили оштре борбе у доњем току река Таре и Пиве, што је било од значаја за успешно повлачења главнине партизанских снага у област Тромеђе. У саставу Ударне групе бригада Врховног штаба 24. јуна 1942. године из рејона Врбнице пошла је у поход у Босанску крајину. У време похода, 3/4. јула, уништила је усташке посаде на Иван-седлу и Брадини, порушила део пруге Сарајево-Мостар, уништила знатан део возног парка и запленила велике количине хране и ратног материјала. Нарочито се истакла у борбама за ослобођење Прозора, од 11. до 13. јула. Тада је убијено око 200, а заробљено 40 усташа и заплењен знатан ратни материјал. Заједно с батаљоном „Војин Зиројевић”, два пута је ослободила село Шујицу (24. јула и 4/5. августа) и водила тешке борбе против усташа на правцу Шујица-Купрес. Са Првом пролетерском бригадом у борбама од 4. до 7. августа ослободила је Ливно. После тога, главнина бригаде је деловала на сектору Ливна и на Динари, а њен Други батаљон, заједно са Четвртом црногорском, Другом пролетерском, Десетом херцеговачком бригадом и другим снагама учествовао је у два неуспела напада на Купрес (11/12. и 13/14. августа) и претрпео тешке губитке. У другој половини лета, и у јесен до новембра 1942. године, ангажована је у бројним борбама око Мркоњић-Града, Ситнице, на Кадиној води, на планини Мањачи, код Јајца, Пљеве и на Драгнић-Подовима против усташа, четника и 714. и 718. немачке дивизије.
У састав Прве пролетерске дивизије ушла је 1. новембра 1942. године и попуњена је новим борцима из Босне и Далмације. Двадесетог новембра ослободила је Мркоњић-Град. У децембру је водила више тешких борби са 718. немачком дивизијом — почетком месеца код Јајца, на планинама Буковику и Незнаници и Донлучкој планини, ослободила је Котор-Варош, а потом водила борбе у ширем рејону Бање Луке, у долини Врбаса и Врбање. У Четвртој непријатељској офанзиви, после усиљеног марша правцем Скендер Вакуф-Мркоњић Град-Млиништа-Купрешко поље-планина Радуша-Горњи Вакуф избила је на Иван-планину. Овде је водила тешке борбе против немачке групе „Анкер”; од 3. до 5. марта 1943. учествовала је у противнападу Главне оперативне групе код Горњег Вакуфа. При форсирању Неретве и продору на исток, била је у заштитници главнине и успешно водила више оштрих одбрамбених борби. Учествовала је у бици на Дрини; у ноћи 7. априла код Копилова је форсирала ову реку. Средином априла са Другом пролетерском и Другом далматинском бригадом у ширем рејону Челебића разбила је око 2.500 четника.
У рејону Крупица и Барица у Санџаку, с Првом пролетерском бригадом, крајем априла и почетком маја, разбила је око 2.300 четника. У Петој непријатељској офанзиви водила је оштре борбе у Санџаку против немачке групе „Лудвигер” и италијанских снага. После тога, водила је тешке борбе на правцу Жабљак-Дурмитор-Пива-Сутјеска-Зеленгора. Као и цела Трећа ударна дивизија, 13. јуна је доживела драму на Сутјесци. Бригада је имала 282 погинула, а број рањених је био знатно већи, што је чинило више од две трећине њеног састава на почетку офанзиве. Са главном оперативном групом пробио се њен Пети батаљон и мањи делови, а главнина бригаде пробила се у Санџак. У септембру је у саставу Друге пролетерске дивизије водила више борби у Санџаку и Црној Гори: 22. септембра ослободила је Пљевља, 29/30. септембра Бијело Поље, 29. октобра Пријепоље, па Нову Варош, Колашин и Беране. У другој половини октобра деловала је око Нове Вароши и Берана, а у новембру између Сјенице и Пријепоља. После ових борби, водила је борбе код Бродарева, па између Таре и Лима. Од 19. априла до 3. маја 1944. године учествовала је у противудару снага Другог ударног корпуса код Мојковца и више борби на сектору Шаховића и Бијелог Поља. Од маја до прве половине августа водила је више успешних борби око Пљеваља, Пријепоља, Нове Вароши, Прибоја, Златибора, Љубуша и Рудог. У другој половини августа и првој половини септембра водила је борбе у Санџаку и западној Србији. До новембра ослободила је више градова у Санџаку. У новембру и децембру 1944. и јануара 1945. водила је борбе за ослобођење Санџака против снага 21. и 91. немачког армијског корпуса, четника и других непријатељских снага, а у јануару за ослобођење источне Босне. Учествовала је у Сарајевској операцији. После Сарајевске операције, остала је у источној Босни; у мају је учествовала у уништењу главних четничких снага на Зеленгори и Сутјесци.
Командни састав бригаде
Команданти бригаде: Владимир Кнежевић — од формирања бригаде до октобра 1942. Велимир Јакић — од октобра 1942. до септембра 1943. Жарко Видовић — од септембра 1943. до фебруара 1944. Халил Хаџимуртезић — од фебруара до марта 1944. Војин Тодоровић — в. д. током марта и априла 1944. Халил Хаџимуртезић — од априла 1944. до фебруара 1945. Јагош Мирковић — од фебруара 1945. до краја рата Политички комесари бригаде: Велимир Јакић — од формирања бригаде до октобра 1942. Бошко Ђуричковић — од октобра 1942. до јуна 1943. Божо Милетић — током јуна 1943. Милија Станишић — од септембра 1943. до јула 1944. Данило Кнежевић — од јула 1944. до јануара 1945. Душан Томовић — од јануара 1945. до краја рата Заменици команданта бригаде: Миле Перуничић — од формирања бригаде Мома Станојловић — током јуна 1943. Халил Хаџимуртезић — од децембра 1943. до фебруара 1944. Данило Јауковић — од фебруара до августа 1944. Бошко Шкрбовић — од августа 1944. Заменици политичког комесара бригаде: Воја Лековић — приликом формирања бригаде Рифат Бурџовић — од јуна до октобра 1942. Јездимир Ловић — од октобра 1942. до јуна 1943. Воја Лековић — од јуна до децембра 1943. Момир Бошковић — од децембра 1943. Александар Бујиша — од јануара 1945. до краја рата Начелници Штаба бригаде: Ратко Мартиновић — од формирања бригаде до августа 1942. Жарко Видовић — од новембра 1942. до јуна 1943. Владимир Жугић — од јуна 1943. Јагош Мирковић — до фебруара 1945.
Народни хероји Треће пролетерске бригаде 180px|мини|десно|Орден народног хероја Неки од бораца Треће пролетерске бригаде, проглашени за народне хероје Југославије су:
Рифат Бурџовић, заменик политичког комесара бригаде Жарко Видовић, командант бригаде Ђина Врбица, борац Гојко Друловић, заменик политичког комесара бригаде Драгослав Ђорђевић Гоша, руководилац Политодела бригаде Томаш Жижић, командант Четвртог батаљона Велимир Јакић, први политички комесар бригаде Владимир Кнежевић Волођа, први командант бригаде Воја Лековић, заменик политичког комесара бригаде Живко Љујић, командир Треће чете у Првом батаљону Момчило Мома Станојловић, заменик команданта бригаде Војин Тодоровић, командант бригаде Халил Хаџимуртезић, командант бригаде Живко Џувер, политички комесар Петог батаљона
Напомене
Референце
Литература
Категорија:Пролетерске бригаде Категорија:Јединице и установе НОВЈ одликоване Орденом народног хероја Категорија:Битка на Сутјесци Категорија:Санџак у Народноослободилачкој борби Категорија:Историја Пљеваља