мини|300п|Анимирана серија мапа које приказују распадЈугославије од 1991. до 1992. Боје представљају различите стране у сукобу.
Распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије настао је као резултат низа политичких немира и сукоба током почетка деведесетих година 20. века. Након смрти Јосипа Броза Тита и распада Савеза комуниста Југославије на републичке савезе, дошло је до периода политичких криза осамдесетих година, и до појачавања сукоба око нерешених питања који су прерасли у међуетничке оружане сукобе од 1991. и довели до распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) 1992. године и формирања нових држава од шест социјалистичких република. Ратни сукоби су били мањи у СР Словенији средином 1991, а у СР Хрватској (1991—1995) и СР Босни и Херцеговини (1992—1995) прерасли су у грађанске ратове са десетинама хиљада мртвих. Грађански рат на АП Косову и Метохији 1998—1999. може се посматрати као наставак грађанских ратова у СФР Југославији и њеног насилног распада који је почео средином 1991.
Након савезничке победе у Другом светском рату, ДФ Југославија је формирана као федерација шест република: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Македонија. Поред република, на подручју Србије су формиране двије аутономне покрајине: Војводина и Косово. Свака од република је имала свој огранак Комунистичке партије Југославије и владајућу комунистичку елиту, као и тензије које су решаване на савезном нивоу. Југословенски модел организације државе, као и „средњи пут” између планске и либералне економије, имао је релативан успех, а земља је прошла кроз период снажног економског раста и релативне политичке стабилности до осамдесетих година, под чврстом владавином доживотног предсједника Јосипа Броза Тита. Након његове смрти 1980, ослабљени систем савезне владе и партије није био у могућности да се носи са растућим економским и политичким разлозима.
Осамдесетих година, побуњени Албанци на Косову су тражили да Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово добије статус конститутивне републике са правом самоопредељења до отцепљења, почевши са немирима 1981. године. Етничке тензије између побуњених косовских Албанаца и Срба трајале су током читаве деценије, што је довело до раста противљења политичких вођа Савеза комуниста Србије високој аутономији покрајина и неефикасном систему консензуса на федералном нивоу, који су виђени као препреке остваривању интереса Срба и Југословена да живе у јединственој држави. У таквим околностима као политички вођа у СР Србији појавио се Слободан Милошевић 1987. године. Милошевић на челу Савез комуниста Србије је са присталицама републичког јединства у Србији преузео контролу у аутономним покрајинама Косово и Војводина, а Милошевићеви партијски истомишљеници Савеза комуниста Црне Горе узели власт и у СР Црној Гори 1989. године. Јачање Милошевића у Србији и присталица јаке средишње власти у Југославији у СР Црној Гори, изазвало је снажно противљење политичких вођа у СР Словенији и СР Хрватској, који су се залагали за демократизацију, али и разградњу Југославије у времену промена Револуцијама 1989. у средњој и источној Европи.
Савез комуниста Југославије се распао у јануару 1990. по федералним линијама, а током 1990, комунисти у неким републикама губе прве вишестраначке изборе одржане у земљи од сепаратистичких партија, осим у Србији и Црној Гори, где изборе добија Милошевић и његови савезници. Једна република за другом су 1991. проглашавале независност, али статус српске мањине изван Србије и Црне Горе остаје нерешен. Након низа међуетничких инцидената, уследили су ратни сукоби, прво у Словенији, па у Хрватској и затим у Босни и Херцеговини; ратови су оставили дугорочну економску и политичку штету у региону.
Позадина Од стварања ДФ Југославије 1945. године на власти у њој је била Комунистичка партија Југославије (касније Савез комуниста Југославије) на челу са Јосипом Брозом Титом. Он је прво био председник владе од 1945. до 1953, а 1953. изабран је за првог председника Југославије. Током владавине Тита, спровођена је политика сузбијања јавног испољавања национализма код Срба, Хрвата, Словенаца, Муслимана и Албанаца. Међутим, и поред тога, биле су видљиве појаве национализма поготово, а то се нарочито показало у Хрватској 1971. у тзв. Маспоку.
Паралелно са тим, у врху државног и партијског руководства, одвијале су се борбе између централиста — предвођених Александром Ранковићем и федералиста — предвођених Едвардом Кардељом. У тој политичкој борби Тито је подржао Кардеља и она је завршена „Брионским пленумом” ЦК СКЈ, који је одржан у јуну и јулу 1966. године. Тада је Ранковић оптужен да је допустио тајно прислушкивање Тита и смењен. С њим су смењене и бројне присталице јаке средишње власти у СКЈ. Од тада почиње јача федерализација земље која је врхунац достигла доношењем савезног Устава 1974. године. Тај Устав је дао широка овлашћења свим републикама, али и покрајинама унутар Србије — Војводини и Косову.
Српско републичко руководство било је незадовољно оваквим решењем, али није имало смелости да се супротстави Титу и присталицама федерализације. Истовремено од краја 1970-их, Југославија је, после привредног напретка који је уследио ангажовањем међународних кредита ММФ, као и повећање животног стандарда, након истека грејс периода почела да улази у економску кризу која је појачала политичка сукобљавања и која се током следеће деценије продубила.
Политичка дешавања после 1980. После смрти Јосипа Броза Тита, маја 1980, Председништво СФРЈ, као врховни орган руковођења, ни изблиза није имало Титову снагу одржавања јединства и способности да земљу извуче из кризе. Осим економских тешкоћа јачали су национализми и републички сепаратизми који су водили у непомирљиве поделе. Побуњени косовски Албанци почели су отвореније износити захтеве о прерастању Косова у седму југословенску републику. Марта и априла 1981, дошло је до великих немира на Косову, који су применом силе, сузбиле југословенске војне и полицијске снаге. Међутим, напади Албанаца на Србе у јужној српској покрајини су настављени.
После 1981, 103.000 Срба и Црногораца напушта Косово, углавном због притисака албанских власти и екстремиста.
Долазак Милошевића на власт мини|усправно|Слободан Милошевић 1980-их. Насилно протеривање и шиканирање Срба са Космета доводило је до све чешћих протеста Срба из те покрајине. Српско републичко руководство, које је средином 1980-их предводио Иван Стамболић, покушавало је да покаже да је проблем Косова проблем целе Југославије. Зато је Србија настојала да постепено дође до уставних промена, које би аутономним покрајинама смањиле високи степен аутономије које су тада уживале. С друге стране, тензије на Косову су се појачавале (паралелно са економским тензијама унутар целе Југославије), па је и сам Стамболић у априлу 1986. посетио Косово Поље где је покушао да смири ситуацију. Међутим, његова посета није допринела смиривању ситуације. Ненасилне и насилне побуне Срба против покрајинског руководства у наредном периоду су се све чешће низале.
Председник Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије Слободан Милошевић 24. априла 1987, заједно са покрајинским партијским функционером Аземом Власијем, посетио је Косово Поље, где се састао са тамошњим Србима који су се жалили на терор Албанаца. Приликом те Милошевићеве посете, дошло је до сукоба народа и милиције, а Милошевић је јавно стао на страну косовских Срба, изговоривши реченицу „Нико не сме да вас бије!”. Око процене шта је требало учинити настао је раздор и у српском републичком руководству.
Убиство војника ЈНА у касарни у Параћину 3. септембра 1987, које је починио Албанац Азиз Кељменди, само је погоршало стање. У српским медијима почела је кампања и тврдило се да је то злочин Албанца уперен против Југославије. Зато је у Србији каменовано више радњи у власништву Албанаца. На седници Градског комитета Савеза комуниста Београда, тадашњи лидер београдских комуниста, Драгиша Павловић, критиковао је националистичке појаве и осудио националистичку политику коју је спроводио ЦК СК Србије.
Милошевић се окренуо против свог ментора и кума, тадашњег председника Председништва СР Србије Ивана Стамболића. Осма седница ЦК СК Србије одржана је 23. септембра 1987, на којој Милошевић уклања са челних позиција СКС Павловића и друге Стамболићеве најближе сараднике, а три месеца касније и сам Стамболић разрешен је дужности. Отада почиње да се мења политика српских комуниста према Косову, Војводини, али и према другим републикама. Отпочело је доба организованих митинга, који су имали за циљ обарање „непослушних” номенклатура у власти.
Најпре је, преко демонстрација у октобру 1988, смењено покрајинско руководство у Војводини. Убрзо потом, такође вршењем притисака помоћу демонстрација, смењена је власт у Црној Гори (11. јануар 1989). На Косову је 20. фебруара 1989. отпочео штрајк рудара у руднику Стари Трг, у околини Приштине. Рудари су захтевали обуставу најављених уставних и политичких промена, као и најављену смену покрајинских руководиоца.
Милошевић је од југословенског руководстава затражио увођење ванредног стања. Испред Савезне скупштине окупили су се косовски Срби. Водећи словеначки политичар Милан Кучан напустио је 27. фебруара састанак и исте вечери на скупу у Цанкарјевом дому је изјавио да се у Старом Тргу „брани авнојевска Југославија”. Ова изјава је у Србији наишла на негативну реакцију и исто то вече, група студената београдског Универзитета, кренула је према савезном парламенту, а ускоро се тој колони прикључио већи број грађана. Следећег дана, 28. фебруара, радници су добили слободан дан и око 300.000 људи, по процени ТВ Београд, протестовало испред Савезне скупштине у Београду. Говорници су се смењивали, али нико није могао да умири масу, која је захтевала да јој се обрати председник Председништва СР Србије Слободан Милошевић, који је то и учинио. На скандирање масе која је захтевала хапшење косовског функционера Азема Власија, Милошевић је одговорио да ће испунити то обећање.
Врло брзо након Власијевог хапшења и смене те постављања нове покрајинске власти, Председништво СФРЈ увело је ванредно стање на Косову, 3. марта. Акцијом снага српске полиције у рудницима угушена је побуна албанских рудара.
Скупштина СР Србије 28. марта 1989. укида високи степен аутономије до тада САП Војводини и САП Косову и враћа их у државно-правни оквир СР Србије.
Стање 1989. Услови за распад СФРЈ створени су 1989. године. Крај блоковске поделе и рушење Берлинског зида крајем 1989. истовремено је и почетак демократизације земаља источне Европе, али и почетак нове спољне политике САД и Запада према источној Европи и према СФРЈ. Крај источног комунистичког политичког система није, међутим, представљао и крај истог политичког система у СФРЈ. Новонастале светске политичке прилике су из основа измениле однос снага у светској политици и однос снага унутар СФРЈ и истовремено довеле у питање опстанак комунистичког политичког система СФРЈ. Амерички и западни политичари су захтевали промену комунистичког политичког система СФРЈ и прелазак на демократију. Нестанак источног политичког система и захтеви за промене и у СФРЈ и жеља појединих комунистичких лидера да га задрже, довели су, у питање и опстанак СФРЈ као целине. Питање реформе политичког и економског система СФРЈ, које је покренуо Едвард Кардељ током 70-их, и спољна политика су два фактора која су највише утицала на распад.