Никола Никша Ј. Богуновић (Зрмања, 3. јануар 1908 — Велебит, јун 1941) је био српски национални радник и свештеник, тј. парох Епархије горњокарловачке Српске православне цркве у Доњем Лапцу у Лици.Штрбац, Душан Н.: „Споменица православних свештеника, жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби“ (Београд: Савез удружења православног свештенства ФНР Југославије, 1960, pp. 38)
Порекло и образовање Рођен је 3. јануара 1908. године у Зрмањи (срез Грачац) у српској православној породици (из братства Богуновића), која је (у то време) углавном живела у Аустроугарској ().
Богословију је завршио 1929. године у Сремски Карловци. Рукоположен је у чин ђакона 4. септембра 1930. и био ђакон и чиновник-приправник, а потом в.д. секретара Епархијског црквеног суда у Плашком.
Свештенички позив За свештеника је рукоположен 22. фебруара 1932. и постављен за помоћника пароха у Небљусима, а од 1. маја 1935. године дошао је за пароха доњо-лапачког.
Никша Богуновић је био врло омиљен у читавом Лапачком срезу, јер је својим лепим опхођењем стекао симпатије личких горштака у подножју Пљешивице, замењујући свога таста, Павла-Пају Т. Обрадовића (1871-1941), популарног сенатораСенат Краљевине Југославије: „Стенографске белешке“, Том 1 (Београд: Сенат Краљевине Југославије, 1932, pp. 297) Краљевине Југославије (1929-1945) и протојереја СПЦ.
Политички рад Пред почетак Другог светског рата (1941-1945), Никша Богуновић је подизао националну свест код српског становништва у Лици, следећи националне идеје соколског првака и политичара Душана М. Богуновића (1888-1944).
Хапшење и ликвидација од усташа Богуновић је међу првима ухапшен од усташа почетком маја 1941. године у своме месту службовања и одведен у логор Госпић, где је био тешко мучен: тучен по табанима, боден усијаним иглама по бради, носу и читавом телу, чупани му нокти, чупане му длаке из браде и бркова.
Мајка га је посетила у госпићком затвору и једва познала само по гласу, а преживели, који су га видели тада, тврде да му је нос био сав изобличен и натечен од удараца и да се једва мицао од убоја.
Богуновић је у јуну 1941. године заједно са једном већом групом СрбаЂурић, Вељко Ђ.: „Усташе и православље: хрватска православна црква“ (Београд: KUIZ „Beletra“, 1989, pp. 131) везан жицом и одведен на Велебит.Петковић, Душан: „Гласник Српског историјско-културног друштва »Његош«“, Свеска 33-34 (Chicago: „Српско историјско-културно друштво »Његош« у Америци“, 1974, pp. 56) На Велебиту је бачен у провалију као и многи други који су прошли госпићки логор.
После његовог хапшења, усташе су дошли у његову кућу и потпуно је опљачкали, а његову супругу Дару пронашли у Боричевцу и са његова два синчића – Пајом и Ђокицом ухватили и живе бацили у дубоку јаму крај Боричевца, те је тако завршила живот цела ова свештеничка породица.
Види још Богуновићи (племе) Богуновић Милош Богуновић (учитељ) Душан Богуновић Петар Богуновић (учитељ) Бранко Богуновић
Референце
Литература
Сенат Краљевине Југославије: „Стенографске белешке“, Том 1 (Београд: Сенат Краљевине Југославије, 1932) Душан Н. Штрбац (1934-): „Споменица православних свештеника, жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби“ (Београд: Савез удружења православног свештенства ФНР Југославије, 1960) Душан Петковић - Сенегалац (1903-1979): „Гласник Српског историјско-културног друштва »Његош«“, Свеска 33-34 (Chicago: „Српско историјско-културно друштво »Његош« у Америци“, 1974) Вељко Ђ. Ђурић - Мишина (1953-): „Усташе и православље: хрватска православна црква“ (Београд: KUIZ „Beletra“, 1989)
Категорија:Рођени 1908. Категорија:Умрли 1941. Категорија:Грачани (Лика) Категорија:Срби у Хрватској Категорија:Свештеници СПЦ убијени од усташа