Skvoterski pokret u Holandiji je započeo još 1965. godine, a svoj vrhunac doživljava početkom 1980-tih, koje se smatraju “zlatnim godinama” skvoterskog pokreta. Posle toga, pokret naglo opada, da bi se stabilizovao tek 1990-ih kada se više okreće zauzimanju napuštenih prostora na periferiji, van politički bitnih delova grada. Skvotovi se zovu na holandijskom - kraakpands, a skvoteri - kraakers.
U Amsterdamu je skvoterski pokret veoma jak, u svakom trenutku broji nekoliko hiljada skvotera u nekoliko stotina zauzetih prostora i smatra se paradigmatičnim ne samo za Holandiju već i za celu Evropu. Iako su većina njih mladi, postoje i skvoteri od preko 40 i 50 godina, koji su takođe deo scene, a takođe je mnogo i stranaca koji tu žive. Amsterdamski skvotovi mogu trajati od par meseci do nekoliko desetina godina. Duivenvoorden (2000) procenjuje da je u Holandiji, između 1965. i 1999. ukupno oko 50.000 ljudi živelo u skvotu neko vreme.
Istorijat
Zanimivo je kako je skvotanje u Amsterdamu počelo. Krupni vlasnici nekretnina su namerno ostavljali stanove prazne i time stvarali veštačko pomanjkanje stambenog prostora da bi podigli cenu kvadrata. U jednom trenutku mnogima je prekipelo i mnogi mladi ljudi su odlučili da se jednostavno usele u prazne zgrade. Provosi, čuveni holandski aktivisti 1960-ih, su podsticali rane akcije skvotiranja, a u njihovim “belim planovima” bilo je i useljenje praznih stanova i kuća.
Prema Hansu Prujitu, u drugoj polovini 1970-ih Amsterdam je imao oko 600.000 stanovnika i oko 53.000 ljudi koji su tražili smeštaj, a red čekanja studenata na smeštaj je bio duži od trajanja studija. Skvoteri svoje aktivnosti često predstavljaju kao protest prema manjku stabenog prostora i na taj način dobijaju širu podršku. Justus Uitermark, sociolog iz Amsterdama kaže: “Skvoterski pokret se javio 1970-ih kao glavna snaga sposobna da manjak stambenog prostora stavi na političku agendu.”
Između 1968. i 1981. godine je zauzeto više od 25.000 građevina širom Holandije, a od toga 10.000 samo u AmsterdamuNavedeno prema Edgar Buršić “Squatterski pokreti u zapadnoj Europi”, diplomski rad, Odsjek za sociologiju Filozofskog fakulteta sveučilišta u Zagrebu. Postojali su skvoterski barovi gde su se skvoteri okupljali radi dogovaranja sledećih akcija, gde su mogli saznati za nove skvotove, čitati skvoterske publikacije i družiti se. Postojale su skvoterske kuhinje za beskućnike i siromašne, skvoterski savet koji je koordinirao akcije i informativni centri (u skvotiranim zgradama) u kojima su mogli dobiti pravne savete i pomoć advokata, podneti žalbe protiv policijske brutalnosti i protiv vlasnika nekretnina. Prujit prenosi da je 1981. je u Amsterdamu bilo oko 9.000 skvotera.
Iako mnogi ljudi skvotiraju jednostavno da bi imali gde da žive, javljaju se i mnoge politički bitne akcije zbog sve prisutnijeg osećaja nezadovoljstva vladinim planovima da smanji broj stanova u gradu, razmesti stanovništvo i funkcionalizuje ulice i infrastrukturu. Mnogi su se bunili jer vlada više brine o automobilima nego o ljudima. U tom periodu nastali su slogani poput: “kola u spavaće sobe, ljude na ulicu”, “garaže = rat” i “prazni prostori = rat”.
Groote Keyser
Groote Keyser predstavlja prekretnicu u skvoterskom pokretu. To je red od šest niskih zgrada, duž jednog od amsterdamskih kanala u starom, istorijskom, delu grada. Zgrade, koje predstavljaju kulturnu baštinu grada su bile predviđene za rušenje, a posedovala ih je investiciona kompanija OGEM, koja je u očima mnogih predstavljala neobuzdani (spekulativni) kapitalizam.
Iako je većina stanovnika dobrovoljno otišla, ne čekajući da ih izbacuju, malobrojni koji su odlučili da ostanu i da brane zgradu su od javnosti zatražili pomoć. U jednom trenutku su im amsterdamski skvoteri zakucali na vrata i tog trenutka su njihovi izgledi naglo porasli. Barikade su postavljene i oformljen je tim za štampu, a Groote Keyser ubrzo postaje “ponos skvoterskog pokreta”. 1. novembar 1978. je bio dan kada su skvoteri došli u Groote Keyser, a već sledeće godine, 1979. je postao “nacionalni simbol bunta protiv izdaje 53.000 amsterdamskih beskućnika, praznih prostora i luksuznih stanova.”Navedeno prema Adilkno, Cracking the Movement
U čekanju iseljenja, skvoteri su utvrdili kuće, organizovali odbranu i osnovali skvoterski piratski radio Free Keyser koji je emitovao hardcore-punk muziku i skvoterska saopštenja, a koji postoji i danasVrije Keyser. Slali su izviđače, da bi saznali kada policija kreće, stotine ljudi je bilo vazda spremno, a živelo se u danonoćnom opsadnom stanju. 1. oktobra 1979. je najavljeno iseljenje i skvoteri su morali iseliti u roku od mesec dana. Dva meseca kasnije još se ništa nije dogodilo, ali su kružile glasine o “velikom odredu specijalaca” koji se spremao za borbu sa skvoterima. Skvoteri nisu čekali, već su udarili prvi – stotinjak ljudi napalo je skupštinu grada petardama i dimnim bombama. Skvoteri iz raznih delova Amsterdama krenuli su ujedinjeni u ovu akciju, koja nije trajala ni 15 minuta, ali je predstavljala prekretnicu i objavu rata političarima.
Prvi napadači na Groote Keyser bili su batinašiBatinaši su često bili plaćeni ragbi timovi, koji su na poprište dolazili u kacigama, štitnicima, palicama i ostaloj opremi. koje je unajmio vlasnik nekretnina, a posle njihovih poraza dolazila bi policija. Skvoteri u zgradi su dobijali pomoć spolja od omladine koja je gađala policiju kamenjem. Skvoteri su bili toliko spremni na borbu s policijom da su prilikom bacanja suzavca imali maske i limunove koje bi cedili u oko da isteraju gas. Na demonstracijama krajem januara 1980. je 3000 ljudi marširalo pored kuća dok su se iznutra vijorile zastave ukrašene skvoterskim simbolima. Tenzije su porasle krajem februara posle serije policijskih napada, manjih iseljenja i hapšenja. Skvoteri su proglasili april mesecom akcije i započeli ga sa skvotiranjem 52 luksuzna apartmana na Prins Hendrikkade-u. Talas skvotiranja je dostizao vrhunac.
1. oktobra 2010. godine usvojen je zakon koji zabranjuje skvotiranje na teritoriji Holandije.
Krunisanje kraljice Beatrix
30. aprila 1980. godine se dogodila najpoznatija akcija skvotera, ometanje krunisanja kraljice Beatrix pod sloganom ”Nema stanova – nema krunisanja (nl: Geen woning - Geen kroning)”. U Amsterdamu je falilo najmanje 50.000 mesta za stanovanje, i skvoteri su stekli simpatije većine Holanđana tržeći stanove po razumnim cenama. Akcija nije imala za cilj prekidanje krunisanja, već je bila demonstracija moći ujedinjenog delovanja skvotera, kojom su svi bili izneneađeni: sami skvoteri, policija (sasvim nemoćna pred naletom skvotera), javnost, mediji i svi ostali.
1980-te
Početkom 1980-tih godina skvoteri su potpuno kontrolisali amsterdamske ulicePostoji i knjiga u kome su opisani ovi događaji, zove se „De stad was van ons“ – Grad je bio naš. Naslov sve govori.. Takvo stanje je primoralo vladu da donese nove zakone koji bi regulisali situaciju, da pojača legalnu upotrebu sile tako što je policija dobila više novca iz budžeta, povećana ovlašćenja pri iseljenju, okršajima sa skvoterima, ali i da zatvori oči pred batinašima koje su slali vlasnici nekretnina. Ali, uprkos svim tim merama, holanski zakoni su ostali među najliberalnijim u celoj Evropi.
Autonomen (autonomni)
Mnogi skvoteri su prozvali sebe "Autonomen (autonomni) " po ugledu na svoje saborce u Nemačkoj. Kada je “Borbeni autonomni front” preuzeo odgovornost za omanji bombaški napad na gradski sekretarijat za dodelu stanova, u medijima su odmah predstavljani kao teroristi, a oni su na širenje svih tih priča odgovorili jednom pošalicom. Urednici skvoterskog časopisa “Bluf!” pozvali su jednog od najpoznatijih mejnstrim novinara na ekskluzivni intervju. Novinar je, naravno, pristao i odveden je na “tajnu lokaciju” s povezom na očima. Tamo su urednici Bluf!-a, koji su se za intervju pripremili učeći klasične revolucionarne parole, dali intervju novinaru i dopustili mu da se slika s njima. Kasnije su novine objavile intervju i sliku “hrabrog novinara” s “maskiranim pripadnicima Borbenog autonomnog fronta”. A Bluf! magazin je objavio sliku novinara s povezom na očima u društvu trojice urednika časopisaNavedeno prema Hans Pruijt, Squatting in Europe
Raskol u pokretu
Posle prvih gubitaka na strani skvotera, poput skvota Lucky Luijk koji je izgubljen 1982. godine u borbi sa policijom i članovima jedne desničarske stranke, javljaju se nesuglasice mešu samim skvoterima oko načina vođenja borbi. Nastale su dve struje skvotera: jedni su samo hteli da reše svoj egzistencijalni problem - zauzeti stan i legalizovati ga što pre moguće, da bi presto da bude skvot, a drugi su bili radikalni skvoteri, koji su u problemu stanovanja videli samo još jednu nepravdu sistema, pored povećanja gladi u svetu, proizvodnje nuklearnog otpada, pretvaranja gradova u betonske džungle, itd. (lista je podugačka). Iz njihove perspektive, njihova borba na barikadama bila je deo iste borbe koja se u trećem svetu vodila kalašnjikovima, a to je bila borba siromašnih i potlačenih protiv bogataša i tlačitelja.
1983. vlasti su počele intenzivno raditi na produbljivanju podela među skvoterima, marginalizovanju radikalnih skvotera i njihovom odstranjivanju. Policija i vlasti više nisu birali sredstva, koristili su oklopna vozila, dizalice i bagere. U borbi za Groote Watering policija je bila toliko domišljata da je koristila dizalice koijma je na krov zgrade spustila kontejnere pune specijalaca preobučenih u Deda Mraza, ne bi li iznenadila skvotere.
U februaru 1984. se na udaru našla zgrada u Weyersu u kojoj su bile umetničke galerije, kafići, infošopovi i prostor za svirke. Uprkos 500 branitelja, zgrada je iseljena od strane policije a danas na tom mestu stoji Holiday Inn.
Smrt Hanska Koka
U maju 1985. Papa je došao u posetu Amsterdamu, a milioni guldena su uloženi u obezbeđenje manifestacije, koju su skvoteri uspeli uništiti. Vlasti su oštro reagovale i poslale su specijalnu jedinicu policije u radničko predgrađe koje je bilo poznato kao skvoterski kraj. Izvršili su nelegalno iseljenje (bez naloga suda) jedne žene i njenog deteta, a stotine skvotera se odmah uputilo na lice mesto pokušajući da ponovo zauzmu kuću. Došlo je do eskalacije nasilja, policija je počela da puca prema ljudima, ranili su jednu osobu a uhapsili 32 ljudi koji su u stanici bili brutalno premlaćeni. Među uhapšenima je bio i Hans Kok koji je umro pod nepoznatim okolnostima u ćeliji u policijskoj stanici. Godinu dana posle njegove smrti, oktobra 1986. tiha povorka je prošla pored policijske stanice. Zastali su nekoliko minuta, niko nije govorio, niko se nije pomerao, samo su bubnjevi udarali lagani ritam, a ubrzo su i oni zaćutali.
Paljenje hotela
29. marta 1986. su skvoteri zapalili hotel u Kedichemu, u kom je trebalo da dođe do ponovnog ujedinjenja dve desničarske frakcije u jednu partiju CP. Iz Utrehta je došla kolona od stotinjak automobila i kombija punih ljudi naoružanih bejzbol palicama i dimnim bombama, rešenih da prekinu kongres. Moto je bio: “Ne smemo dozvoliti fašistima da se organizuju.” Ispred hotela je bila policija, koja je ljude upozorila da se raziđu inače će primeniti silu, na šta se nekoliko stotina prisutnih ljudi sa močugama i kacigama nasmejalo. Policajci su onda ušli unutra i rekli političarima: “Gospodo, imamo neprijatne vesti za vas, isped hotela je 200 razbojnika i mi vas ne možemo zaštititi.” Ubrzo su cigle, flaše i dimne bombe počele da uleću kroz prozor, jer su okupljeni hteli da nateraju političare da izađu, ne bi li se fizički obračunali sa njima. Jedna dimna bomba se zakačila za zavesu i ubrzo je izbio požar. Svi su počeli da beže, a jedna žena, sekretarica partijskog lidera, je izgubila nogu (koja joj je amputirana zbog zadobijenih povreda) iskačući kroz prozor sa drugog sprata.