Азери или Азербејџанци, такође познати и као Азербејџански Турци, народ је туркијског порекла, који претежно живи у северозападном Ирану, где чини око 16% становништва, а у овој држави представља други народ по бројности после Персијанаца (61%), као и у Азербејџану (њиховој матичној држави), где чини око 91% становништва. У мањем броју их има и у Турској, Грузији и Русији (Дагестан). У Ирану постоје провинције Западни Азербејџан и Источни Азербејџан, али оне обухватају само део територија Ирана које настањују Азери. Азери су исламске вероисповести (шиити), а говоре азерским језиком, који припада туркијској групи алтајске породице језика. Азера укупно има око 25.000.000, од тога у Ирану 12 до 15,5 милиона, а у Азербејџану око 8,15 милиона.
Етимологија Верује се да је Азербејџан добио име по Атропату, персијском сатрапу (гувернеру) који је владао у Атропатени (данашњи Ирански Азербејџан) око 321. п. н. е. Име Атропатес је хеленистички облик староперсијског Атурпат што значи 'чувар ватре' само по себи сложено од ātūr (25px) 'ватра' (касније преправљљено у ādur (آذر) на новоперсијском, а данас се користи āzar)MacKenzie, D. (1971). A concise Pahlavi dictionary (p. 5, 8, 18). London: Oxford university press. + -pat (20px) суфикс за -чувар, -господар, (-pat у раном средњеперсијском, -bod (بُد) на новоперсијском).
Данашњи облик Азербејџан је арабизирани облик Āzarpāyegān (персијски: آذرپایگان) што значи чувар ватре који је касније прерастао у Азербејџан (Persian: آذربایجان) због фонемског померања /п/ у /б/ и /г/ у /џ/ што је резултат средњовековних арапских утицаја који су уследили након арапског освајања Персије, а последица је недостатка фонема /п/ и /г/ у арапском језику. Сама реч Azarpāyegān је потекла од староперсијског Āturpātakān (персијски: آتورپاتکان) што значи 'земља повезана са (сатрап) Атропатом' или 'земља чувара ватре' (-an, овде искривљено у -kān, је суфикс за асоцијацију или формирање прилога и множине; на пример: Гилан 'земља повезана са људима Гил').Aliyev, Igrar. (1958). History of Atropatene (تاريخ آتورپاتكان) (p. 93).
Етноним Савремени етноним Азербејџанци или Азери односи се на туркијски народ северозападног иранског историјског региона Азербејџан (такође познат као Ирански Азербејџан) и Републике Азербејџан. Историјски су себе називали или су их други називали муслиманима, Турцима или Аџемима (што на турском значи Иранци), користећи тај термин погрешно да означи њихов верски, а не етнички идентитет. – односно да је верска идентификација преовладала над етничком идентификацијом. Када је Јужни Кавказ постао део Руске Империје у деветнаестом веку, руске власти, које су традиционално све туркијске народе називале Татарима, и дефинисале су Татаре који живе у региону Закавказја као кавкаске Татаре или ређе. "“Tatars” (or in rarer cases, “Azerbaijani Tatars”) to denote Turkic-speaking Transcaucasian populations that would later be called “Azerbaijanis”" Адербејџанске Татаре или чак персијским Татарима како би се разликовали од других туркијских група и оних који говоре персијски у Ирану. Руски Брокхаус и Ефрон енциклопедијски речник, написан 1890-их, такође је помињао Татаре у Азербејџану као Адербејџане, али се напомиње да тај термин није широко прихваћен. Овај етноним користио је и Жозеф Деникер (1900):
У публикацијама на азербејџанском језику, израз Азербејџанска нација који се односи на оне који су били познати као Татари са Кавказа први пут се појавио у новинама Кашкул 1880.
Током раног совјетског периода, термин Закавкаски Татари је замењен термином Азербејџански Турци а потом са Азербејџанци. Касније, термин Азербејџанци се почео примењивати на све муслимане који говоре туркијским језиком у Закавказју, од Турака Месхетијана у југозападној Грузији, до Терекема у јужном Дагестану, као и на асимилиране Тате и Талише. Привремено означавање Турака Месхетијана као Азербејџанаца највероватније је било повезано са постојећим административним оквиром Закавкаске СФСР, пошто је Азербејџанска ССР била један од њених оснивача.. Atlas of the Ethno-Political History of the Caucasus, New Haven: Yale University Press, Након успостављања Азербејџанске ССР, по налогу совјетског вође Стаљина, име формалног језика Азербејџанске ССР је такође промењено из туркијског у азербејџански.
По речима Артура Цуцијева (Јејл University Press, 2014):Tsutsiev, Arthur. "Appendix 3: Ethnic Composition of the Caucasus: Historical Population Statistics". Atlas of the Ethno-Political History of the Caucasus, New Haven: Yale University Press, 2014, p. 192 (note 150).
Историја
Древни становници овог подручја говорили су староазерским из иранске гране индоевропских језика. У 11. веку нове ере са Селџукидским освајањима, туркијски Огузи почела су да се крећу преко Иранске висоравни ка Кавказу и Анадолији. Прилив Огуза и других туркијских племена додатно је наглашен инвазијом Монгола. Овде су се племена Огуза поделила у различите мање групе, од којих су се нека – углавном сунитска – преселила у Анадолију (нпр. каснији Османски Турци) и насталила се, док су друга остала у региону Кавказа и касније – због утицаја Сафавије – прешла у шиизам. Ова друга племена су дуго задржала назив Туркмени или Туркомани: од 13. века па надаље постепено су потурчили становништво које је говорило ирански у Азербејџану (историјски Азербејџан, познат и као Ирански Азербејџан) и Ширвану (Азербејџанска Република), стварајући тако нови идентитет заснован на шиитском и употреби огузског турског. Данас је ово становништво које говори турски језик познато као Азери.
Антички период Верује се да су албанска племена која су говорила кавкаски албански језик најранији становници региона северно од реке Аракс, где се налази данашња Република Азербејџан. Рана иранска насеља укључивала су Ските (Краљевина Ишкуза) у деветом веку пре нове ере. После Скита, Медијци су завладали подручјем јужно од реке Аракс. Древни ирански народ Медијци створили су огромно царство између 900. и 700. п. н. е., које су Ахмениди интегрисали у своје царство око 550. године пре нове ере. Током овог периода, зороастризам се ширио на Кавказу и у Атропатени.
Александар Велики је поразио Ахмениде 330. п. н. е., али је дозволио медијском сатрапу Атропату да остане на власти. Након пропадања Селеукидског царства у Персији 247. п. н. е., Јерменско краљевство је имало контролу над деловима Кавкаске Албаније. Кавкаски Албанци су основали краљевство у првом веку пре нове ере и углавном су остали независни све док их Сасанидско царство није учинило својом вазалном државом 252. године п. н. е. Владар Кавкаске Албаније, краљ Урнајр, отишао је у Јерменију, а затим је званично прихватио хришћанство као државну религију у 4. веку нове ере, а Албанија је остала хришћанска држава до 8. века. Сасанидска контрола окончана је њиховим поразом од Абасидског калифата 642. године наше ере, након муслиманског освајања Персије.
Средњовековни период Муслимански Арапи су победили Сасаниде и Византију током освајања региона Кавказа. Арапи су од Кавкаске Албаније направили вазалну државу након што се хришћански отпор, предвођен принцом Џаванширом, предао 667. године. Између деветог и десетог века, арапски аутори су регион између река Куре и Аракса почели да називају Араном. За то време Арапи из Басре и Куфе су дошли у Азербејџан и заузели земље које су домородачки народи напустили. Арапи су постали земљопоседничка елита. Прелазак на ислам био је спор јер је локални отпор трајао вековима, а огорченост је расла како су мале групе Арапа почеле да мигрирају у градове као што су Табриз и Марага. Овај прилив је изазвао велику побуну у Иранском Азербејџану од 816. до 837. године, коју је предводио персијски зороастријски обичан човек по имену Бабак Хорамдин. Међутим, упркос џеповима континуираног отпора, већина становника Азербејџана је прешла на ислам. Касније, у 10. и 11. веку, деловима Азербејџана је владала курдска династија Шададида и арапских Равадида.
Средином једанаестог века, династија Селџука је збацила арапску власт и успоставила царство које је обухватало већи део југозападне Азије. Током периода Селџука дошло је до прилива номада Огуза у регион. Доминација туркијског језика у настајању забележена је у епским песмама или дастанима, од којих је најстарија Књига Деде Коркут, која преноси алегоријске приче о раним Турцима на Кавказу и у Малој Азији. Турску власт прекинули су Монголи 1227. године, али се она вратила са Тимуридима и сунитским Кара Којунлу (Туркмени Црног Овна) и Ак Којунлу (Туркмени Белог Овна), који су доминирали Азербејџаном, великим деловима Ирана, источном малом Анадолијом и другим делове западне Азије, све док шиитски Сафавиди нису преузели власт 1501. године.
Рани модерни период
left|thumb|upright=0.75|Ширвански татар (тј. азербејџански). Гравура из књиге Жана Баптиста. Живописна путовања по Азији и Африци: општи преглед древних и модерних путовања... Т. И, 1839
Сафавиди, који су се уздигли из околине Ардабила у Иранском Азербејџану и владали до 1722. године, поставили су темеље модерне иранске државе. Сафавиди су, заједно са својим османским ривалима, вековима доминирали читавом западноазијском регијом и шире. На свом врхунцу под шахом Абасом I, по војној снази су парирали свом политичком и идеолошком ривалу Османском царству. Позната по достигнућима у изградњи државе, архитектури и науци, држава Сафавида се распала због унутрашњег пропадања (углавном краљевских интрига), устанака етничких мањина и спољних притисака Руса, и на крају опортунистичких Авганистанаца, који су означили крај династије. Сафавиди су подстицали и ширили шиитски ислам, као и уметност и културу, а шах Абас I Велики је створио интелектуалну атмосферу која је према неким историчарима била ново златно доба. Реформисао је владу и војску и одговорио на потребе обичног народа.
Након распада Сафавидске државе, уследило је освајање од стране Надер Шаха Афшара, шиитског поглавара из Хорасана који је смањио моћ гулат шиита и оснажио умерени облик шиизма, и, познат по својој војној генијалности, учинио је да Иран достигне свој највећи обим од Сасанидског царства. Следила је кратка владавина Карим-хана, а затим и Каџара, који су владали данашњом Азербејџанском Републиком и Ираном од 1779. године. Русија се у овом периоду назирала као претња персијским и турским поседима на Кавказу. Руско-персијски ратови, упркос томе што су већ имали мање војне сукобе у 17. веку, званично су почели у осамнаестом веку, а завршили су се почетком деветнаестог века мировним споразумом у Ђулистану 1813. године и Туркмејчаским мировним уговором 1828. године, који је уступио Кавкаски део Каџарског Ирана Руској Империји. Док су се Азербејџанци у Ирану интегрисали у иранско друштво, Азербејџанци који су некада живели у Арану били су укључени у Руску Империју.
Упркос руском освајању, током читавог 19. века, заокупљеност иранском културом, књижевношћу и језиком остала је широко распрострањена међу шиитским и сунитским интелектуалцима у градовима Бакуу, Ганџи и Тифлису (Тбилиси, данашња Грузија) под руском контролом. У истом веку, на источном Кавказу, који је држала Русија након Ирана, крајем 19. века појавио се азербејџански национални идентитет.
Модерни период у Републици Азербејџан thumb|upright=0.95|Карта Азербејџанске Демократске Републике коју је представила делегација Азербејџана на Париској мировној конференцији 1919. thumb|upright=0.95|Прва застава Азербејџанске Демократске Републике (до 9. новембра 1918)Азербайджанская Демократическая Республика (1918―1920). Законодательные акты. (Сборник документов). — Баку, thumb|left|upright=1.05|Војници и официри војске Азербејџанске Демократске Републике 1918. године.