Стефан -{II}- Котроманић (р. око 1292 - у. 1353), такође познат у историографији и као Стефан IV Босански, био је бан Босне од 1322. до 1353. године, а власт је такође проширио и на области Усоре, Соли, Доњих краја и Хумске земље. Бан Стефан, од савременика називан и Степан, Стипан, Стјепан или Степош, био је најстарији син босанског бана Стефана -{I}- (III) (1287—1314) и један од најзначајнијих владара Босне у средњем веку, а уједно и први владар Босне који је ковао свој новац.
Користећи се династичким сукобима у суседним краљевинама Угарској и Србији, значајно је проширио своју државу, изашавши на Саву, Дрину и Јадран од Омиша до ушћа Неретве, чиме је створио основу и за будућа ширења. Био је врстан дипломата који је радио искључиво за своју, односно корист своје државе, притом се не обзирући на стара пријатељства и претходне споразуме. Свој долазак на власт дуговао је подршци Шубића са стране, а такође му је користила и наклоност богумила у самој Босни. Међутим, то му није засметало да непоседно по доласку на власт активно учествује у слому Шубића, као један од њихових противника, док је 1340. године подржао долазак фрањеваца у Босну и градњу већег броја њихових самостана, проценивши да је то било у интересу његове спољне политике, чиме је после једног и по века сталних крсташких похода на Босну, успео да на неко време одагна ту опасност. Женио се три пута, али га једини познати син Вук није надживео, тако да га је наследио најстарији братанац Твртко.
Порекло и породица мини|265п|Бановина Босна, са Усором, Солима, Доњим крајима, Хумском земљом и неретванском Крајином након 1326. године
Стефан -{II}- је био најстарији син босанског бана Стефана -{I}- Котроманића (умро 1314. године) и принцезе Јелисавете Немањић, ћерке српског краља Стефана Драгутина. Поред Стефана -{II}-, бан Стефан -{I}- и баница Јелисавета имали су још најмање двојицу синова: Владислава (умро 1354. године; отац бана и краља Твртка -{I}-) и Нинослава (који је умро млад без деце), а такође су имали и кћери, међу којима је најпознатија била Катарина (удата за хумског жупана Николу).
Бан Стефан -{II}- се женио највероватније три пута: око 1318, ћерком Мајнхарда Ортенбуршког (који је владао Корушком) око 1329, ћерком бугарског цара и 1335, Јелисаветом, ћерком Казимира -{III}- (који је владао Кујавском).
Из та три брака позната су имена троје његове деце: Вук — који је умро млад за Стефанова живота Катарина Котроманић Цељска — удату за цељског грофа Хермана -{I}- (?-1385), преко које постоји крвна веза Карађорђевића и Немањића, и Јелисавета Котроманић — удату за угарског краља Лајоша -{I}- (1342—1382)
Премда није искључено да их је имао више, она су у том случају умрла врло млада, тако да њихова имена нису забележена.
Титуле бана Стефана Бан Степан син господина бана Степана по милости Божијој господин всим земљам босанским и Соли и Усори и Долним Крајем и Хлемске земље господин…" (у ћириличној повељи издатој око 1322). Stephanus Dei gratia banus Bosne, Sale, Uzore ac dominus generalis tocius terre Chelmie" (у латинској повељи издатој 15. фебруара 1333. године)
Почетак владавине Није познато када се Стефан родио, а постоји претпоставка да је то било око 1292. године, али поузданије је претпоставити само да се родио пре 1300. године. Бан Стефан II (IV) први пут у историји изгледа се појављује у марту 1314. године, када се према записницима већа у Дубровник у расправљало о кући за боравак неког бана и мисли се да су то удовица бана Стефан I (III) Јелисавета и њен син бан који су побегли у Дубровник из Босне. У прилог тога говори писање М. Орбина да је млади бан Стефан II (IV) био протеран из Босне од стране властеле из Босне. После смрти бан Стефан I (III), који је умро „нешто пре 1314.” године, а најкасније почетком 1314. године бан Младену II Шубић је изгледа протерао Котроманиће и завладао Босном.
Као најстарији син бившег бана који се већ тада налазио у годинама да може самостално да преузме власт, он је у Босни сматран за законитог наследника међу племством и свештенством цркве босанске. То потврђује писање М. Орбина да је Стефан II (IV) преговарао је са властелом, која је одобрила да се врати у Босну. За повратак бана Стефана у Босну пристанак су вероватно дали и Шубићи. Исцрпљујући рат у Босни и све веће заоштравање стања на осталим странама приморале су Младена -{II}- (1312—1322) да промени политику свог свог оца Павла -{I}- (1292—1312). Непосредну власт над Босном пробао је да оствари преко подршке Стефану Котроманићу. Тако су Младен и Стефан прекинули борбу својих очева, Стефан се обавезао вероватно на вазалне обавезе према Младену, а овај је повукао војску из Босне, после чега је Стефан преузео власт.
О сарадњи око 1318. најбоље говори чињеница да је будућу Стефанову младу изабрао лично Младен. Избор је пао на католикињу, ћерку грофа Мајнхарда Ортенбуршког који је имао поседе у Корушкој, која је била католикиња. Младен је пробао да повећа римокатолички утицај на Стефана и задовољи папу који је стално указивао на постојање јеретика тј. богумила у Босни. Да је Младен добро проценио утицај овог брака, може се видети на основу преписке која је тим поводом вођена са папом да дозволи склапање тог брака, пошто су Котроманићи и Ортенбуршки били далеки рођаци. Папа је дозволио склапање брака (1319), али није познато да ли је до њега дошло или је цео договор пао у воду.
Победа над Шубићима Иако га је Младенова подршка довела на власт, Стефан је јасно могао да види како се развија ситуација у краљевини Угарској, али и то да Младен има другачије дугорочне планове за Босну, јер се у његовој титули налазило и да је бан Босне. Чим се указала прва прилика да се отресе Младеновог утицаја, Стефан је искористио и већ око 1320. године се приближио Карлу Роберту (1308—1342). Већ крајем 1321. године он појачава своје војно присуство на граници ка бановини Хрватској по Карловом наређењу, као што је урадио и бан Славоније Иван Бабонић, јер је затегнутост односа унутар бановине Хрватске јасно говорила да ће доћи до сукоба између бана и властеле.
Оружани сукоб је плануо током пролећа 1322. године и у одлучујућој бици, недалеко од Скрадина у коме је столовао Младен -{II}-, властела је однела јасну победу и Младен се повукао у утврђени Клис. Завршну реч у целој причи имао је краљ Роберт који је дошао у Книн и позвао Младена -{II}- да изађе пред њега. Када се појавио у Книну био је заробљен и спроведен у тамницу на северу краљевине Угарске, по Карловом наређењу који је потом за новог бана поставио Ивана Бабонића, дотадашњег бана Славоније.
Када је заробио Младена II Шубића краљ Карло је заробљенику одузео звања бана Босне и Хрватске. Бан Стефан II, се потпуно ослободио Шубића и постао је непосредни вазал угарског краља, али он је поступао доста самостално од 1322. Истовремено су пљачкашке чете бана Стефана II почеле да упадају у Захумље око 1323. године, које се тада -{de facto}- налазило у склопу Краљевине Немањића, али се од те године и у бановој титули јавља Хум, као део бановине Босне.
Ширење државе (1322—1329) Бан Стефан је учврстио власт у Босни и ширио државу уз помоћ млађег брата, кнеза Владислава, који се спомиње у повељама уз бана Босне као истакнути члан владарске породице, налик савладару бана. Истовремено се ситуација у бановини Хрватској није смиривала, пошто су власт преузели Нелипчићи које је 1323. године пробао да сузбије нови титуларни бан Хрватске Никола Омодејев, али без успеха. Међутим наредне године се ствара широка коалиција Шубића и Франкопана, којој су се придружили Задар и бан Стефан, али њихове трупе током лета 1324. године бивају потучене код слапова Крке. Сукобе је искористио бан Босне „који је заузео читав крај од Цетине до Неретве, изузев једино Омиш”.
У Краљевини Немањића од 1321. до 1324. године Стефан Урош III Дечански (1322—1331) водио је два грађанска рата за краљевски престо, а у једном од тих сукоба победио је 1324. године Владислава II Немањића (1316—1324), који се после пораза повукао у краљевину Угарску, Уз сагласност Карла Роберта, те сукобе је искористио бан Стефан који је преузео контролу над Соли и Усором, западним областима његовог ујака Владислава II Немањића, у које је ушао вероватно 1323. ширећи источне поседе бановине Босне.
Наредне године, нови титуларни бан Хрватске Микац Михаљевић креће на Нелипчиће уз Стефанову подршку, али и поред тога што је постигао известан успех, Микац се 1326. године повлачи необављена посла. За то време Стефан преузима контролу над Доњим Крајима (простор између Сане и Врбаса), Гламочем, Ливном, Дувном, Имотским и ушћем Цетине, док је Роберт преузео утврђени Омиш.
У међувремену је изгладио несугласице са Дубровачком републиком, да би већ током 1326. године у савезу са Дубровчанима сломио власт великаша Бранивојевића, који су се у областима Захумља и неретванске Крајине осамосталили од српског краља, још након династичких сукоба који су избили након смрти краља Стефана Милутина (1321). Бан је тада овладао долином Неретве, док су Дубровчани запосели Стон и Пељешац, које су већ 1328. године морали вратити српском краљу Стефану Дечанском. За то време, бан је учврстио своју власт над делом јадранског приморја од ушћа Неретве до Цетине. При покушају да продре дубље у Хум, бан је наишао на отпор великаша Петра Тољеновића, који је био одан српском краљу. Бан је однео победу над Петром, који је погинуо. Ради учвршћивања власти у запоседнутим деловима Хума, бан је одлучио да се измири и ороди са Петровим стрицем, хумским жупаном Николом, господарем Поповог поља, коме је за жену дао своју сестру Катарину Котроманић.
Проценивши да је краљ Стефан Дечански заузет збивањима на југу и истоку Србије, бан је наставио да шаље своје чете у Травунију и Полимље, али млади краљ Стефан Душан је током 1329. године успео да их потисне и том приликом је и сам бан једва извукао живу главу, пошто му је у борби убијен коњ, али му је свог коња уступио Вук Вукославић, тако да се Стефан спасао бекством, док је Вук погинуо. Највероватније је у вези са овим нападима и Стефанова друга женидба са непознатом ћерком једног од бугарских царева (у то доба су у Бугарском царству биле борбе, тако да се не може са сигурношћу рећи чија је заправо ћерка била), пошто је на тај начин највероватније желео да уз подршку савеза Бугарске и Византије прошири своје поседе у Приморју. Међутим, тај савез је пропао на Велбужду 1330. године, а са њим и Стефанове наде да се у том тренутку докопа Травуније.
Учвршћивање власти (1329—1342) Стефан се није зауставио само на поседима краљевине Србије, већ је 1331. године отпочео да са покушајима да овлада Брачом и Корчулом који су се налазили у саставу Млетачке републике, али се ти планови нису остварили. Након што је 22. јануара 1333. године краљ Душан продао Дубровачкој републици Стон,Рат(Пељешац) и приобаље до Дубровника и сам Стефан је 15. марта исте године под Сребреником издао повељу којом им продаје исту ту територију, чиме су се Дубровчани обезбедили од евентуалних сукоба и претензија између бановине Босне и краљевине Србије.
Око 1335. године Стефан се жени по трећи пут и то по предлогу краља Угарске Карла Роберта који му је за жену изабрао даљу рођаку своје супруге Јелисавете и ћерку кујавског кнеза Казимира -{III}-,Јелисаветом.
Консолидовање и ширење Босне, није одговарало кнезу Нелипцу који је владао простором бановине Хрватске, тако да је он искористио папине жеље да се искорене јеретици у Босни и уз његов благослов отпочео 1337. године припреме за крсташки поход на Босну, надајући се да ће успети да је покорјезик бана Стефанарошири своју власт. Међутим Стефан -{II}- није седео скрштених руку и уз помоћ Шубића који су се родбински повезали са Котроманићима и Немањићима, покренуо је сукобе у самој бановини Хрватској. Нелипац је и овог пута успео да савлада Шубиће, али су сви његови планови у вези Босне морали да буду одложени, поготово што се све чешће помињала појава Карла Роберта у Далмацији и коначно окончавање сукоба у том делу његове државе.