Стефан Радослав Немањић, познат и као Стефан Дука (, око 1195 — након 1235.) био је српски краљ од 1227. до 1234. године. Као најстарији син краља Стефана Првовенчаног, наследио је оца на српском краљевском престолу, а његова владавина је окончана почетком 1234. године, када му је круну преотео брат Стефан Владислав.
Породица, детињство и младост Радослав је био син Стефана Првовенчаног, српског великог жупана и краља (1196—1227.) и Евдокије, ћерке византијског цара Алексија III.
Брак Стефана Немањића и Евдокије закључен је након битке на Морави 1191. године и склапања мира између Србије и Византије, када се на месту византијског цара налазио Евдокијин стриц Исак II Анђео. Радослав је могао бити рођен у годинама након тога. Радослав је наводно имао две сестре: Комнену, коју је Првовенчани удао за епирског принца Димитрија Прогонова, а она се потом преудала за грчко-епирског старешину Грегорија Камонаса. Друга неименована сестра се наводно удала за севастократора Александра Асена. Георгије Акрополит сматра да је Александар био син бугарског владара Јована Асена I. Не може се са сигурношћу потврдити да ли је Коломан II Бугарски њихов син. Радослав је имао и тројицу браће: Владислава, Уроша и Предислава.
Женидба Сарадња Краљевине Србије и Епирске деспотовине Једна од најмоћнијих држава насталих на рушевинама Византијског царства након латинског освајања 1204. године била је Епирска деспотовина. Основао ју је Михаило I Комнин Дука уз помоћ свога брата Теодора око 1205. године. Епирски владари сматрали су себе наследницима византијских царева, те је њихова спољна политика имала офанзивни карактер. Већ од 1210. године она се шири на рачун Латинског царства и Солунског краљевства. Михаило је убијен 1214. или 1215. године, те је уместо његовог малолетног истоименог сина на власт дошао Теодор Анђео.
Теодор је био веома предузимљив и амбициозан. Не обраћајући пажњу на заклетву коју је дао Ласкарису, он се трудио да прошири Епирску деспотовину на рачун Солуна, али је његов крајњи циљ био да освоји Цариград и обнови Византијско царство, на чије чело би сам дошао. Како би имао одрешене руке за рат на истоку, Теодор је најпре морао учврстити северне границе Епира, на којима су се налазила албанска племена и српска држава. Кнежевина Арбанон се већ налазила у сфери епирског утицаја, који је порастао када је њен владар, Димитрије Прогони (умро 1215) оставио кнежевину својој удовици Комнини, која се следеће године преудала за грчког магната Григорија Камону. У политици према Србији, Теодор је напустио Михаилове планове за ширење ка Зети и уместо тога склопио савез са српским великим жупаном Првовенчаним (1196—1227.).
Преговори Теодора и Стефана Првовенчаног 200px|мини|лево|Успон Епирске деспотовине у време владавине Теодора, Радослављевог таста. Првовенчани је 1216. године покушао оженити свога сина Радослава ћерком Теодоровог претходника Михаила, Теодором. Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ, ставио је забрану на склапање овог брака због блиског сродства (седмог степена). У писму Димитрија Хоматијана великом жупану Првовенчаном помиње се долазак српских великаша у Охрид, где су од Јована Каматира (Хоматијановог претходника) покушали да добију сагласност архиепископа за склапање брака Радослава и Теодоре. Испоставило се да је Радослав син Првовенчаног из брака са Евдокијом, због чега српски великаши сагласност нису могли добити. Хоматијан у писму даје и хронолошку одредницу ових преговора. Он помиње да је посланство дошло у Охрид претходне, дакле 1215. године.
Истовремено долази до склапања брака Комнине и Камоне. Законитост брака оспорио је епископ Кроје, али га је признао Димитрије Хоматијан. Првовенчани је следеће године покушао да се ожени Маријом, ћерком преминулог Михаила, али је и овај брак наишао на неодобравање цркве (пети степен). Првовенчани се убрзо затим оженио Аном Дандоло, ћерком Млечанина Рајнера Дандола.
Склапање брака Првовенчани се на крају ипак успео ородити са епирском династијом Анђела. Његов најстарији син Радослав оженио се Теодоровом ћерком. Старија историографија је женидбу Радослава и Ане погрешно датовала. Доментијан га погрешно смешта у време после смрти Стефана Првовенчаног. Константин Јиречек је сматрао да је до брака дошло 1224. године. Михаило Ласкарис је датовао склапање брака у период између 1223. и пролећа 1224. године.. У новије време доказано је, захваљујући писму митрополита Нафпакта, Јована Апокавка, да је до брака дошло крајем 1219. или почетком 1220. године. Свакако је брак закључен пре ускршњег поста који је почео 9. фебруара 1220. године. Раније, можда 1218. године, је била склопљена веридба. Радослав је Ани поклонио веренички прстен. Свадба се требала одржати у Прилепу или у Скопљу или "у неком од пограничних градова". Радослав је са Аном био у истом степену крвног сродства као и са Теодором. Међутим, брак је сада био потребан и његовом тасту Теодору, како би уредио односе са Србијом и добио одрешене руке за рат на истоку. Приметно је ћутање Димитрија Хоматијана који је недуго раније био врло гласан против Савиног устоличења за српског архиепископа.
Савладарство Првовенчаног и Радослава мини|Стефан Првовенчани, отац краља Радослава. Питање савладарства Првовенчаног и Радослава више пута је претресано у науци. Институција савладарства постојала је и у Србији. Тек око 1268. године уводи се посебна титула "младог краља" коју је краљ Урош преузео од Угарске, уз одређене измене, доделивши се своме сину Драгутину. Међутим, савладарство је у Србији постојало и раније. Постоји више доказа за тврдњу да је Радослав био очев савладар, најраније од 1220. године. Сматра се да је Стефан Првовенчани због лошег здравља, али и због брака Радослава и Ане, поставио сина за наследника. Најпре је Радослав као краљ поменут на две Жичке повеље, исписане на зиду те задужбине Првовенчаног. На првој повељи Радослав је поменут као "намесник" Првовенчаног. У другој повељи се истиче и да је Радослав први син, а натпис је следећи: "Ја, по Божјом милошћу венчани краљ Стефан и с превазљубљеним сином својим Радославом првенцем, кога и благословисмо да буде краљ читаве ове државе". Доментијан помиње Радослава као "сапрестолника отачаства свога", а одређене алузије на савладарство Првовенчаног и Радослава могу се наћи и у Теодосијевом делу.
Три одлуке которских већа (две из 1221. и једна из 1227. године) узимају се као доказ да је Радослав стекао краљевску титулу. Он се помиње као "sub tempore domini regis Radoslavi". Савладарство краља Радослава такође доказују прикази на фрескама, где носи круну истоветну очевој, као и подаци из старих родослова и летописа.
Владар Зете мини|лево|Радослав на "Лози Немањића" у Дечанима. Вести о Радослављевој управи над деловима Зете налазимо у которским фалсификованим повељама. Которани су приликом прихватања млетачке власти 1420. године фалсификовали српске повеље како би ушли у млетачку државу у границама које су биле предмет њихових дугогодишњих претензија. Међу фалсификованим повељама налази се и једна повеља краља Радослава којом он потврђује повељу дукљанског краља Ђорђа о поклону Превлаке Котору. Ђорђе је био син и наследник Вукана. Његова владавина Зетом обухвата период од 1208. године, односно од године очеве смрти, па до после 1242. године, када је последњи пут поменут као владар Зете са титулом принцепса. Хронолошке одреднице которских повеља се поклапају са оквирима владавине краља Ђорђа, те нема разлога сумњати у године које су наведене као године издавања и Радослављевих докумената (1221. и 1227. година).
Документи из 1221. и 1227. године показују да је Радослав имао непосредну власт над Котором. Као владара Зете и Захумља га помиње и Мавро Орбин у свом "Краљевству Словена". Идеју да је Радослав, попут свог стрица Вукана, носио краљевску титулу и владао над Зетом, први је изнео Константин Јиречек, позивајући се на наведене которске документе. Сумња у такву слику јавила се услед неповерења у корпус которских повељи. У прилог против Радослављеве управе над Зетом убраја се и положај Вукановог сина Ђорђа. Као владар Зете Вукан се последњи пут помиње 1207. године у уговору Дубровника и Котора. Следеће године у заклетви млетачком дужду Пјетру Зјанију на челу Зете налазимо Ђорђа, као и његовог брата Владина. Ђорђе се 1208. године помиње као краљ, док се 1242. године помиње као владар краја око Улциња, али без краљевске титуле, већ са титулом принцепса. Нешто се морало променити у карактеру његове власти у овом временском периоду. Ђорђе Бубало сматра да је већ Стефан Првовенчани ставио тачку на краљевску титулу коју су носили зетски владари. Можда ту промену треба везати за добијање краљевске титуле од папе Хонорија 1217. године. Ђорђе се не јавља као владар крајева око Котора, већ око Улциња, те се са великом сигурношћу може претпоставити да су подаци из которских докумената ипак веродостојни и да је Радослав управљао деловима Зете у периоду између 1220/1221. и 1228. године.
Радослављева власт над Захумљем Растко Немањић је провео у Хумској земљи две године, пре него што је отишао на Свету гору да се замонаши. У Хуму га је наследио велики кнез Петар кога је, према Мавру Орбинију, изабрала хумска властела. Петар је протерао удовицу Мирослава Завидовића и њиховог малолетног сина Андрију. Стефан Немања I је стао у заштиту права свога нећака Андрије, док је Петар потражио помоћ угарског краља. Последица је упад угарског херцега Андрије у Хумску земљу 1198. године, у време када се и монах Симеон (Стефан Немања) повукао на Свету гору. Андрија у својој титулатури 1198. и 1200. године наводи, између осталог и да је "господар Хума". Херцег Андрија се није дуго задржао у Хумској земљи, већ се повукао остављајући Петра као представника угарских интереса на овим територијама. Услед рата са братом Вуканом, Првовенчани није могао активније учествовати у рестаурацији власти Мирослављевих потомака у Хуму. Тек 1207. године Првовенчани је покренуо поход на Хум. У бици у Бишћу код Благаја Петар је одлучно поражен и приморан на повлачење у предео између Неретве и Цетине и признао врховну власт српског краља. Његове територије су подељене. Према Мавру Орбину, Андрија је добио Стон са Пељешцем, Приморје и Попово, док је Источни Хум добио Радослав Немањић син Првовенчаног. Тома Архиђакон пише да су Сплићани изабрали Петра за свог господара у борбама против Шубића. Он је Сплитом владао до своје смрти (почетак 1227. године). Наследио га је брат Тољен, док је Сплитом овладао Гргур Шубић.
Владавина Долазак на власт 200px|мини|Венчани прстен краља Радослава на коме се потписује као "Дука". Након очеве смрти, Радослав је био крунисан од стране стрица архиепископа Саве I у Жичи. Према кратком запису у Даниловом зборнику: „Овај Радослав краљ био је краљ у отачаству своме [српској земљи] шест година”. У српској историографији део истраживача мисли да је Стефан Првовенчани умро 24. септембра 1227. године. Оваква претпоставка заснива се на Даниловим и вестима Мавра Орбина. Други део мисли да Првовенчани умро 1228. године, 24. септембра, односно да је Радослав владао од 1228. до 1234. године.
Радослав као потомак династије Дука Краљ Радослав је више пута наглашавао своју повезаност са византијском царском династијом. По мајци, Радослав је био потомак династије Анђела, која је владала Царством у годинама пре пада Цариграда. Радослављев таст Теодор употребљавао је равноправно сва три царска презимена (Анђео, Комнин, Дука). Још је Радослављев отац Првовенчани покушавао да се родбински повеже са потомцима византијских Анђела, што објашњава његову упорност да сина ожени ћерком епирског владара Теодора или његовог претходника Михаила. На вереничком прстену кога је Радослав поклонио Ани стоји следећи натпис: "(Ово је) веренички прстен Стефана, изданка лозе Дука, те стога, Ано из рода Комнина, у руке га прими." Такође, на новцу краља Радослава стајало је презиме "Дука". Пред крај владавине, 4. фебруара 1234. године, Радослав је издао повељу на којој се потписао на грчком језику као "Стефан Дука".
Сукоб са Светим Савом