Протестантска реформација, или само реформација, је назив за верске покрете против папства и Католичке цркве у 16. веку. Из тих покрета настале су нове верске заједнице, независне од папства.

Најважнији покретачи реформације били су Мартин Лутер у Немачкој, те Улрих Цвингли и Жан Калвин у Швајцарској. Присталице реформације отцепиле су се од Католичке цркве, прогласиле Свето писмо јединим извором вере и рашириле своје учење у Немачкој, Швајцарској, Холандији, Енглеској, Мађарској и скандинавским земљама.

Узрок реформацији били су измењени друштвено-економски односи, хаотично стање у Католичкој цркви, исквареност свештенства, продаја опроштајница за грехове и сл. Покрет реформације и опирање Католичке цркве довели су до дугих и тешких верских ратова, који су деценијама беснели у Европи и уништили многа материјална и културна блага.

Позадина 200п|мини|лево|Јан Хус Католичка црква у средњем веку је истовремено и световна и божанска институција. Злоупотребе су видљиве. У 15. и 16. веку нижи клер је често веома сиромашан, сујеверан, необразован, живи у недозвољеним везама и има децу. Дисциплина црквених редова слаби. Ренесансне папе воде раскошне животе, занемарују духовне обавезе и прикупљају новац. Непотизам је нормална појава у цркви. Фрањевци и доминиканци осуђују световни начин живота клера. Хуманистички настројени теолози осуђују обожавање икона, реликвија и крсташких идеала. Папски парламент 1512. године упућује трупе да наметну реформу монашког живота. Исте године кентерберијски надбискуп захтева од свештенства да живи у складу са Христовим учењем. Пети латерански сабор (1512—1517) истиче потребу уклањања злоупотребе цркве и враћања на старе вредности. Оснива се удружење за божанску љубав које се залаже за повремене расправе о приликама у цркви и обнову у складу са Христовим учењем. Европом крстаре реформатори и указују на злоупотребе.

200п|мини|Еразмо Ротердамски

Претходници Лутера су Петар Валдо, Џон Виклиф и Јан Хус. Виклиф (1328—1384) је стављао нагласак на директну везу човека и Бога, што је основа протестантског учења. Јан Хус (1369—1415) је био професор Прашког универзитета. Заступао је интересе средњег чешког слоја. Налазио се под великим утицајем Виклифа. Захтеао је да црква буде једноставна и приступачна народним масама и да се Свето писмо пише на народном језику. Иступао је против моћи свештенства и папства. Папа га је искључио из цркве, али то овоме није сметало да настави свој рад. Превео је Библију на чешки језик, стварајући чешки књижевни језик. Цар Сигисмунд га је позвао на сабор у Констанци 1414. године гарантујући му безбедност. Тамо је ухваћен и годину дана касније спаљен на ломачи. Хусова смрт изазвала је талас протеста у Чешкој. Избили су Хуситски ратови што је припадницима католичке цркве пружило прилику за оружану интервенцију против хусита. Почетком 14. века енглески теолог Вилијам Окам тврди да сазнање долази преко искуства, чиме ставља у сумњу католичко учење. Окам отвара пут појави мистицизма и пијетизма. Мистицизам је склоност верника да занемаре теолошке расправе и посвете се богоугодном раду. Пијетисти својим радом припремају људе за верску побуну. Један од њихових ученика је и Еразмо Ротердамски.

Најистакнутији представник хуманизма у северној Европи је Еразмо Ротердамски (1466—1536). Образован је у Паризу, а путовао је по читавој Европи. Приступао је филозофским и верским проблемима. Године 1500. објављује своју „Збирку изрека“ класичних мислилаца са објашњењима. Најпознатије дело Ротердамског је „Похвала лудости“ из 1509. године. Оно представља поглед на савремени свет и његове слабости. Упућује оштре критике свештенству, световном животу, незнању и ритуалима. Његова гледишта чине га неприхватљивим за католичку цркву. Слична судбина дочекала је и Томаса Мора (1478—1535) у Енглеској. Он 1516. године пише своје најпознатије дело „Утопија“ у коме указује у каквом се стању налазе поједине државе, пре свега Енглеска. У првом делу приказује идеал савршене заједнице, подељене у области и границе, праведне и лишене приватне својине. Други део је осуда рата, богатих, друштвене неправде и ограђивања. Сукоб Хенрија VIII и Ватикана доводи до Морове оставке (на место канцелара) јер је одбио да положи заклетву којом краљу признаје супремацију у верским питањима.

Мартин Лутер

200п|мини|лево|Мартин Лутер Мартин Лутер (1483—1546), пореклом из Тирингије, уобличава различите идеје у посебну веру. Он је човек села, верује у зле духове, постаје члан реда Светог Августина и стиче потпуно верско образовање. Постаје професор на универзитету у Витенбергу 1508. године где се залаже за хуманистичке студије и напада сколастичаре. Стиче докторат теологије 1512. године када почиње да држи предавања о Светом писму, псалмима, Римљанима и Галима. Износи мишљење да се човек може спасти само веровањем, највероватније 1516. године. То је основна идеја реформације. Истину треба тражити у Светом писму које мора бити приступачно свима. Продаја индулгенција посебно је сметала Лутеру. Он 31. октобра 1517. године објављује својих 95 теза на цркви замка у Витенбергу и позива папског легата који је продавао индулгенције на јавну расправу. Против индулгенција пише „Спор о моћи и корисности индулгенција“. Тражи да папа из љубави ослободи вернике чистилишта, а не за злато. Лутерове тезе наилазе на бројне присталице широм Немачке. Неуспех дискусија са кардиналом Кајетаном и Јоханом Еком долази до директног сукоба са папом Лавом X. Лутер се ставља под заштиту саксонског кнеза Фридриха Мудрог. Јуна 1520. године папа Лав осуђује Лутерове списе и позива га да се одрекне свог учења. Лутер одбија и јавно спаљује папску булу. Тиме је расцеп са Ватиканом потпун. Лутер захтева да се уклони папство које је противно Христовом учењу. Пише дело „Вавилонско ропство цркве“ и упућује га свештенству. Одбацује седам сакрамената и предлаже три (крштење, покајање и причешће). Лутер почетком следеће године бива екскомунициран. Прихвата позив цара Карла V и појављује се на сабору у Ремсу где брани своје учење. Сабор маја 1521. године доноси одлуку по коме је Лутер осуђен за увреду папе, позива на побуну и одбацивање сакрамената. Налази уточиште код саксонског кнеза где, након дубоке кризе, преводи Библију на немачки језик. Двадесетих година 16. века изборни кнежеви Саксоније и Хесена, као и велики мајстор тевтонског реда, прихватају протестантизам.

Немачки сељачки рат и минстерски експеримент

Један од Лутерових следбеника био је и Томас Минцер, вођа Немачког сељачког рата. Држање Лутера према устаницима, који од њега очекују подршку, је непријатељско, јер он проповеда потчињавање политичкој власти. Априла 1525. године Лутер осуђује устанике. Маја 1525. године пише памфлет „Против мучких и лоповских банди сељака“ и позива на убијање устаника без милости.

Један од центара верског радикализма је Минстер на северу Немачке, у коме се развија анабаптизам. Анабаптисти сматрају да крштење на рођењу не вреди, да само одрастао човек може бити ваљано крштен. Цирих постаје центар анабаптизма, а Минцер га одбацује. Већ 1524. године Минстер је под контролом досељеника из Холандије који укидају верску слободу и стварају „свету заједницу“. Теократија предводи социјалну револуцију, укида приватну својину, брани употребу новца, а живот у Минстеру одвија се у складу са Старим заветом. Град се дуго супротставља кнежевима.

Ширење протестантизма у Немачкој 200п|мини|Улрих Цвингли Гушење Сељачког устанка (1525) важан је догађај у Лутеровом животу. Он раскида са екстремистима и Ротердамским и до краја живота посматра ширење протестантизма. Борбе се заоштравају. Вормски едикт потврђује се 1529. године у Шпајеру, а протест кнежева остаје без одговора па Карло V сазива сабор у Аугзбургу 1530. године. Саставља се списак јеретичких учења на шта протестанти одговарају састављањем Аугзсбуршке конфесије. Примат државе је признат, а прихвата га и Лутер. Протестантски кнежеви 1531. године стварају Шмалкандску лигу са циљем одбране вере. Карло лиги објављује рат 1546. године, а наредне године односи победу у Шмалкландском рату. Протестантизам ипак задржава ранију снагу. Карло је 1555. године сазвао сабор у Аугзбургу на коме је успостављен верски мир у Царству. Утврђено је начело: Cuius region, eius religio (Чија је власт, његова је и вера).

Реформација у Швајцарској

Улрих Цвингли и Жан Калвин су најистакнутији представници протестантизма у Швајцарској. Цвингли је 1518. године изабран за пастора цркве у Цириху. У периоду од 1520. до 1525. године реформација добија своје облике у Цириху. Цвингли 1522. године саставља „Коментаре о правој и лажној вери“. Тврди да Свето писмо представља једино учење сваког хришћанина, а да су сакраменти дело ђавола. Због тога улази у сукоб са Лутером који подржава причешће као једну од Светих тајни. Цвингли ужива подршку градског већа Цириха. Уклањају се слике, свештеници се жене, напушта се света миса, затварају се манастири, сиромашнима се пружа помоћ града. Суд надгледа живот у граду и кажњава преступнике. Присуство богослужењима је од 1529. године обавезно. Црква и град контролишу становништво. Цвингли не успева да стекне подршку других кантона. Изазива рат у коме је Цирих поражен. Цвингли гине 1531. године.

Калвинизам

200п|мини|лево|Жан Калвин Жан Калвин је други велики представник протестантизма у Швајцарској. Студира теологију и право на Сорбони. Напушта Француску и одлази у Женеву где 1536. године саставља „Институције хришћанске вере“, у којима излаже основе свог учења. Протестанти тада чине мањину у Женеви. Избија грађански рат у коме је бискуп поражен и приморан на повлачење 1533. године. Близина Савоје слаби реформаторски покрет, а јача га долазак Калвина. Калвин 1538. године напушта Женеву и три године живи у Стразбуру. Од 1541. године је поново у Швајцарској и у Женеви проводи остатак живота (умро 1564). Калвиново учење истиче божанску узвишеност. Човек није у стању да схвати његову вољу и да осигура спасење. Постоје изабрани и одбачени људи које бира Бог. Не треба жалити што су одбачени осуђени на вечну патњу већ се радовати што ће се бар неко спасти јер човек нема права на Божју милост због првобитног греха. Калвин претвара Женеву у град спартанске дисциплине. Власт се налази у рукама неколицине „изабраних“ који управљају уз „прећутну сагласност народа“, лишеног учешћа у управи. Калвин сматра да црква треба да буде одвојена од државе. Од 13.000 грађана, свега 1500 имају право гласа. Велико и Мало веће одлучују о свему. Калвиново дело „Црквени прописи“ модел је за остале државе. Намећу се казне за играње, причање и смех током службе. Затварају се кафане, а појединци се протерују из града или убијају (уколико не подржавају ново стање). На новац се гледа као на средство за напредак друштва због чега се подржава трговина. Калвинизам се шири на Француску, Холандију, Шкотску, Енглеску и Немачку. Женева је идеал. Калвинизам је прихватљив за племство и грађане.

Реформација у Енглеској

200п|мини|Хенри VIII Тјудор Реформација у Енглеској отпочела је као сукоб краља Хенрија VIII Тјудора (1509—1547) и папе Климента VII (1523—1535). Папа не допушта краљу развод од Катарине Арагонске. Сукоб краља и папе довео је до тога да Парламент у наредним годинама донесе низ закона ради сузбијања папске власти над енглеском црквом. Ове мере допринеле су ширењу протестантизма у Енглеској и против воље самог краља. Године 1534. донет је закон по коме је краљ врховни поглавар енглеске цркве. Верски немири у Енглеској наставили су се током 17. века. Испољавају се и у Енглеском грађанском рату. Окончани су свргавањем последњег католичког монарха, Џејмса II, у тзв. Славној револуцији 1688. године.

Реформација у Француској