десно|мини|Макета галије типа трирема
Галија ( [-{galéa}-]) је антички брод којег су у потпуности покретали веслачи, а користио се за ратовање и трговину. Извори у којима се помиње употреба весала потичу из времена египатског Старог краљевства. Многе галије су имале јарболе и једра, како би их користиле када су ветрови били повољни.
Разни типови галија доминирали су у поморском ратовању на Средоземном мору од Хомеровог доба до развоја ефикасне морнаричке топничке вештине у 15. и 16. веку. Галије су биле коришћене у ратовима старе Персије, Грчке, Картагине и Рима, све до 4. века. Након пада Римског царства, галије се такође користе у византијској морнарици и осталим наследницама Римског царства, као и у новим муслиманским државама, додуше, у мањем обиму. Средњовековне медитеранске државе, посебно италијанске приморске републике, укључујући Венецију, Пизу и Ђенову, користиле су галије све до појаве океанских ратних бродова, када су постале превазиђене. Битка код Лепанта 1571. године била је једна од највећих поморских битака у којима су галије одиграле одлучујућу улогу. Галије су се користиле као главно пловило све до увођења широкотрупних ратних бродова са једрима на Медитерану у 17. веку, након чега је њихова употреба настављена али у мањем обиму све до појаве парног погона, када су потпуно избачене из употребе.
Античке галије Прве галије
Прве грчке галије појавиле су се на Средоземљу почев од 2. миленијума п. н. е. Грци су градили прве трговачке бродове са четвртастим једрима — и користили их за пловидбу по Медитерану. Прва ратна пловила, описана у Хомеровим еповима и приказивана на цртежима, имала су један ред веслача дуж сваке стране заједно с веслима, како би омогућила брзину и управљање.
Први морнари имали су мало навигационих оруђа. Већина античких и средњовековних бродова није се много удаљавала од обале због лакоће пловидбе, трговине, као и обалних струја и ветрова. За разлику од бродова с једрима, за галије је пловидба близу обале била од нарочите важности, зато што им је било неопходно чешће снабдевање питком водом за велику посаду као и мање отпорности на невреме. Насупрот једрењацима, галије су могле да користе мале увале и плаже као луке, да плове узводно уз реке, да плове у плитким водама, а могле су и да се вуку преко копна како би се пловило на језерима или другим деловима мора. То их је чинило погодним за покретање напада на копну. У антици је најпознатија превлака за пренос био Коринтски диолкос. Најкасније 429. п. н. е.,Тукидид 2.56.2 али вероватно и раније,Херодот 6.48.2, 7.21.2, 7.97 галије су прилагођене за превоз коња који су пружали коњичку подршку пешадији која се такође превозила галијама.
Компас се није користио у пловидби све до 13. века, а секстанти, октанти, поуздани поморски хронометри и математика потребна за одређивање географске дужине и ширине развијени су много касније. Антички морепловци оријентисали су се према сунцу и ветровима. До првог миленијума п. н. е. почеле су да се користе звезде за ноћну пловидбу. До 500. п. н. е. појавило се звучно слово.Херодот 2.5
Пошто су се галије радије пловиле при обали него на отвореном мору, у складу с тим морале су да буду оспособљене за такво маневрисање. Могле су да плове без обзира на смер или снагу ветра дневне експедиције преко отворених вода, а мноштво весала обезбеђивало је поуздано руковање и кретање.
Пентеконтери
Развој овнастог прамца око 800. п. н. е. променио је природу поморског ратовања, које се дотад састојало од искрцавања на супротни брод и на борбу прса у прса. Садашњи, много покретљивији бродови могли су учинити спорије бродове бескориснима пробијајући им бокове. Није сигурно познато да ли су победници поморских битака обично потапали своје противнике, будући да иста грчка реч може значити „потопљен“ или „натопљен“, а сачувани извештаји говоре како су победничке галије теглиле поражени брод из битке. Археолошки остаци неколико потопљених бродова сугеришу да победници нису обично потапали поражене. Најпознатији део галије који је сачуван у мору, из антике, јесте Атлитов бронзани ован. Једини други делови античких галија који су сачувани јесу делови две феничанске биреме нађене близу западне Сицилије. Процењује се да су ове феничанске галије биле дуге 35 метара и широке 4,80 метара с истискивањем од 120 тона. Обе биреме имају лако сломивог упереног овна који више наликује асирским цртежима него Атлитовом овну. Претпоставља се да је овај тип овна био дизајном предвиђен да се одломи при судару чиме би заштитио пробијајуће пловило од оштећивања самог себе.
Галије су извлачене из воде кад год је то било могуће како би остале суве, лагане и брзе и како би се спречила појава црва, труљење и наношење морске траве. Галије су обично проводиле зиму у бродским хангарима иза којих су остали нарочити археолошки остаци. Постоје докази да су трупови феничанских олупина били обложени оловом.
Грађење ефикасне галије представљало је велике техничке проблеме. Што брже брод плови, то више енергије троши. Што је брод дужи, то може брже да плови, али доступна технологија на античком Медитерану отежавала је конструкцију дугих бродова. Кроз процес покушаја и грешака монореме — галија са једним редом веслача на свакој страни — досегла је врхунац развоја у пентеконтеру, галији дугој око 38 метара са по 25 веслача на свакој страни. Историчари верују да је пентаконтер могао достићи брзину од око 9 чворова, само отприлике чвор спорије од модерних тркачких веслачких бродова. Како би се очувала снага тако дуге лађе, разапети су напети каблови од прамца до крме; то је осигурало чврстину без додавања тежине. Ова техника такође је држала зглобове трупа под притиском — били су затегнутији и водоотпорнији. Напетост код модерних реплика трирема показује да су противпрегибни каблови развијали силу од 300 kN.
Биреме и триреме
мини |десно| Асирски ратни брод, бирема са истакнутим прамцем. 700. п. н. е.
Око 7. и 6. века п. н. е. дизајн галија се променио. Бродоградитељи, вероватно Феничани, поморски народ који је живео на јужним и источним обалама Медитерана, додали су други ред весала изнад првог створивши бијеру или бирему, иако се ови термини вероватно нису користили у то време. Идеја је имитирана широм Медитерана. Убрзо затим додат је и трећи ред, додавањем продужења трупу биреме. Ове нове галије постале су познатије под именом тријерес, што би у преводу значило „три реда“; Римљани су овакав дизајн називали триремис, што би се могло превести као „трирема“. Порекло ових промена остаје непознато; Тукидид приписује идеју бродоградитељу Аминоклу из Коринта око 700. п. н. е., док неки учењаци одбацују пву претпоставку и тврде да је дизајн настао у Феникији. Херодот је први који помиње триреме: он наводи да је Поликрат, тиранин са Самоса, имао триреме у својој флоти 539. п. н. е.
Почетком 5. века п. н. е. градови-државе у Грчкој и Персијско царство у експанзији под Даријем и Ксерксом дошли су у сукоб.
Персијанци су унајмили бродове од својих феничанских сатрапа. Иако су Атињани однели победу на копну у бици код Маратона 490. п. н. е., увидели су да су копнене битке против многобројних Персијанаца, дугорочно гледано, безнадежне. Када су стигле вести да је Ксеркс почео да сакупља огромну нападачку силу у Малој Азији, грчки градови су повећали обим својих ратних флота: 482. п. н. е. атински вођа Темистокле започео је програм изградње 200 трирема. Пројекат је доживео значајан успех, јер према изворима, 150 атинских трирема борило се у бици код Саламине 480. п. н. е. и допринело поразу Ксерксове инвазионе флоте.
Триреме су се бориле у поморским биткама током Пелопонеских ратова (431—404. п. н. е.), укључујући битку код Егоспотама 405. п. н. е. којим су Спарта и њене савезнице запечатиле пораз Делског савеза.
Квинквереме и полиреме За веслање на бродовима који су се користили у време Пелопонеских ратова била је потребна поприлична вештина, а у 4. веку п. н. е. није било довољно вештих веслача који би задовољили потребе великог броја трирема. Потрага за дизајном у којем би веслачи могли да користе снагу својих мишића уместо вештине навела је Дионисија из Сиракузе да сагради тетререс, тј квадрирему и пентерес, односно квинкверему.
Према модерним историчарима бројеви који су се користили на тим великим галијама означавали су број редова весала са сваке стране, а не бројеве веслача. Стога су квадриреме имале три могућа дизајна: један ред весала са четири човека на сваком веслу, два реда весала са два човека на сваком веслу или три реда весала са два човека на сваком веслу. Вероватно су постојале галије са сва три дизајна. Научници верују да су квинквереме имале три реда весала са сваке стране са два човека на сваком веслу.
Уз промену дизајна галије дошло је и до повећаног поуздања у тактику попут искрцавања и коришћења ратних бродова као платформи за артиљерију. У ратовима дијадоха, наследници царства Александра Великог саградили су значајно брже и веће галије. Македонија је 340. п. н. е. градила сексиреме, вероватно са два човека на сваком од три весла, а 315. п. н. е. септиреме које су учествовале у бици код Саламине на Кипру. Деметрије Полиоркет водио је поморски рат против Птолемеја Египатског, па је у ту сврху градио осмерце, деветерце, десетерце, дванаестерце и коначно шеснаестерце. Каснији Птолемеји наставили су овај тренд проширења, створивши двадесетерце и тридесетерце, а током владавине Птолемеја IV створен је и четрдесетерац дуг преко 120 метара који је вероватно служио као изложбени примерак. Према детаљном опису четрдесетерца, брод је имао два прамца и две крме, па је тај опис уз остале доказе довео до веровања да је четрдесетерац, а вероватно и двадесетерац и тридесетерац, био конструисан попут огромног катамарана са довољно простора између трупова како би веслачи у средини могли да веслају. Палуба изнад њих, простирући се на два трупа, могла је да прихвати пар хиљада морнара.
Политичко уједињење читавог Средоземног мора које је дошло са Римским царством смањило је потребу за ратним бродовима. До 79. године римска морнарица вероватно у служби није имала ништа веће од квадриреме, будући да је Плиније Старији, командант флоте, истражио ерупцију Везува у квадриреми,Плиније Млађи 6,16 која је вероватно била његов заставни брод и највећа класа пловила у флоти. Последњи спомен трирема налазимо код Зосима, 324. године када је Константинов син Крисп поразио Лицинија у бици код Хелеспонта: наводно је 8.030 пловила на весла поразило 200 трирема. Галије са два низа весала биле су познате у 9. и 12. веку, али се континуитет развоја кроз средњи век не може утврдити. Бродовима у античком свету, вероватно укључујући галије, конструисана је прво оплата, док ју оквир додаван касније. Код средњовековних бродова, укључујући и галије, прво се конструисао оквир.
Средњовековне галије Технички описи средњовековних галија Најранији технички опис галије налази се код Карла I од Сицилије 1275. године. Свеукупна дужина била је 39,3 м, дужина кобилице 28,03 м, а дубина 2,08 м. Ширина трупа била је 3,67 м, а ширина између аутригера била 4,45 м. Средњовековна галија имала је 108 весала, већина дужине 6,81 м, а нека и 7,86 м, 2 кормила од 6,03 м. Предњи јарбол и средњи јарбол били су високи 16,08 м, односно 11 м: обим оба био је 0,79 м, дужина стоваришта 26,72 м, 17,29 м. Свеукупно истискивање, односно волумен течности који брод истисне при свом највећем газу својим подводним делом, износио је приближно 80 метричких тона. Овај тип пловила имао је два, касније три, човека на клупи, а сваки је имао своје весло. То је пловило имало много дужа весла од атинске триреме чија су весла имала дужину од 4,41 м и 4,66 м. Овај тип пловила називао се -{galia sottil}-. Према Ландстрему, ове галије нису имале овна, јер је абордажа била важнија од пробијања.
Средњовековне галије попут ове биле су прве које су користиле поморске топове, као додатак кљуну изнад водене линије, дизајнираном да пробије непријатељски аутригер. Само су током 16. века бродови који су се називали галијама повећали број људи на сваком веслу.