Јосип Славенски, пуним именом Јосип Штолцер-Славенски (Чаковец, 11. мај 1896 – Београд 30. новембар 1955) био је српски и југословенски композитор.
Биографија мини|Павле Стефановић и Јосип Славенски, 1938. Студирао је музику у Будимпешти и Прагу. Након краћег боравка у Загребу, од 1924. године ради у Београду, најпре као средњошколски наставник, а после Другог светског рата као професор композиције на Музичкој академији у Београду. Тежио је ка националним изразима, па је успешно здруживао елементе народног фолклора појединих балканских народа са музичком техником, већ познатом у Европи. Најважнија дела која се вежу за његов рад јесу Балканофонија за оркестар, Симфонија оријента за хор и оркестар, Песме моје мајке за глас и гудачки оркестар а писао је и сонате за виолину и клавир.мини|Јосип Славенски (лево) и Петар Бингулац (средина), 1931.Први контакт са музиком Јосип Славенски је имао у родном граду, још као дете, слушајући међумурске песме своје мајке. Грађанску школу и испит за пекарског калфу завршио је у Чаковцу, а прво музичко образовање добија у Вараждину код А. Штера и Д. Симона. После неуспелог покушаја да се упише у Музичку школу Хрватског глазбеног завода и борбе са самим собом и оцем који је желео да му син настави пекарски занат, успева да наговори родитеље да му одобре студије музике и одлази у Будимпешту, где код Золтана Кодаља студира композицију. У Будимпешти у то време Барток започиње интензивно истраживање музичког фолклора, што на Славенскову предиспозицију и те како оставља дубоког трага. После двогодишњег војевања на румунским и мађарским фронтовима и првих композиторских успеха, Јосип Славенски одлази у Праг код Витјеслава Новака, Дворжаковог ученика, чехословачког композитора и педагога, професора на државном конзерваторијуму и Мајсторској школи, једној од најугледнијих музичких институција Европе, и наставља усавршавање из композиције. Из Прага се враћа у Загреб и 1923/24. године предаје на Средњој школи Музичке академије. После непуних годину дана сели се у Београд где прво постаје наставник на приватној Музичкој школи (данас Музичка школа „Мокрањац”) и наставник музике у Другој мушкој гимназији. Школску годину 1925/1926. провео је на усавршавању у Паризу. По оснивању Музичке академије у Београду 1937. године постаје наставник на Средњој музичкој школи при Музичкој академији. Тадашња Музичка школа данас носи његово име. После Другог светског рата све до своје смрти, био је професор на Музичкој академији где је предавао композицију. Јосип Славенски није био строг учитељ; априори је био убеђен да сваки од његових ученика, ма из које средине долазио, има исте изгледе да уђе у свет музике. Он се није журио да младе људе оцењује према првим њиховим корацима, само на основу предиспозиција и талента. Испољавао је силно стрпљење и подједнаку љубав према свим ученицима, чак и онда када би се показало да неки од њих немају све основне квалитете која музичка уметност тражи. Он се пожртвовано борио за њих и баш је њима посвећивао нарочиту пажњу, не губећи никад наду и веру у вредност рада. Идејна оријентација Јосипа Славенског била је ослоњена на широка и неиспитана подручја народног идиома, рекло би се превасходно, Балкана и његовог Међумурја, али и на подручја старих култура народа Истока. За ову врсту фолклора показивао је велико интересовање што потврђује и ова његова изјава: „Ја тражим подстицај у фолклору оних народа које цивилизација није искварила. Ту лежи она исконска емоција која ме инспирише”.
По њему се зову Музичка школа „Јосип Славенски” Београд и Основна музичка школа „Јосип Славенски” Нови Сад.
Однос према фолклору
Човек из народа, заљубљен у природу и људе, Славенски је велики део свог живота провео на изворима народног стваралаштва. Изучавајући фолклор на начин неуобичајен у његово доба, он је открио најдаље и најчистије изворе народне музике, ослушкујући оно што је у њој првобитно. Кад га и није чуо, зато што се и сам ехо угасио, опет је успевао да проникне у то првобитно. Он није фолклорни романтичар; он је човек садашњице, који ништа не региструје, већ закључује. Док се модерни композитори клоне фолклора он од њега ствара модерну музику и од своје личности - еминентног представника наше генерације фолклориста.
У Балканофонији Славенски је обрадио фолклорне мотиве из разних крајева. По његовим речима, она је постала „манифестација звукова са Балкана, земље расне бујности и снаге, шаренила, разноврсности, земље јужњачке веселости, славенског интезивног мистицизма, оријенталне носталгије и архаичких напјева”. То се може рећи и за његове Четири балканске игре за симфонијски оркестар инспирисан фолклором из Србије и Македоније. Велики ефекат постиже последњи став назван Тешкото, у ствари, популарно македонско коло које се постепеном градацијом развија до излива осећања која се граниче са највишим ступњем одушевљења и самозаборава.
Хармонски језик Јосипа Славенског
У стваралаштву Јосипа Славенског уочава се национална оријентација са елементима експресионизма, уз испитивање звучних феномена и нових извора звука. Током школовања у Будимпешти, Прагу и студијског боравка у Паризу, могао је да чује, поред традиционалног концертног репертоара, дела тада актулелних композитора: Дебисија, Равела, Скрјабина, Штрауса, Шенберга итд. Кроз цео опус Јосипа Славенског паралелно тече занимање за аликвотни низ и модалне лествице разноврсних фолклорних мелодија балканских и источњачких народа. Интересовање за ове звучне феномене огледа се и у његовим астроакустичким истраживањима у којима је покушао да пронађе везу између планетарног система, периодног система елемената и тонских низова. Такође, занимајући се за нетемперовано народно певање, Славенски покушава да га доведе у везу са природним аликвотним низом. Бројни су примери композиција у којима се, приликом поставке акорада и одабира лествичне основе композитор руководи управо аликвотним низом. Лествични низови на којима почивају Славенскова дела често су модални и преузети из фолклора балканских или источњачких земаља. Тако се срећу дорски, еолски, лидијски и миксолидијски модус, балкански мол, молдур, бројни оријентални типови лествица, истарска лествица као и пентатонски низови који чине основу композиторовог родног, Међумурског фолклора. Такође, честе су алтерације трећег или шестог ступња као и осцилације између дура и мола, односно два или више лествична низа. Као последица оваквог третмана лествичних основа и превасходно линеарног начина мишљења јављају се, често дисонантни акорди секундно-квартне структуре који се неретко не разрешавају и у чијим се односима не може препознати класичарско-романтичарска функционалност. Веома омиљен композициони поступак Славенског је и употреба педалних тонова и остината. Употреба „празних“ квинти или октава у оквиру остината или педала доприноси дестабилизацији тоналитета и рушењу тоналног центра. Употреба дванаесттонских акорада и кластера још су само неке од карактеристика музичког и хармонског језика Јосипа Славенског.
Дела Опус Јосипа Славенског је обиман и разноврстан и обухвата готово све музичке врсте, изузев опере и балета. У низу симфонијских дела истичу се: Симфонијски епос, свите Балканофонија и Четири балканске игре, затим Са Балкана, Југословенска свита, Из Југославије (ове три свите су првобитно написане за клавир), даље симфонијска слика Nocturno, Музика за оркестар и Музика за камерни оркестар. Прилог концертантном жанру је Виолински концерт, поред раног али недовршеног Клавирског концерта. Обимна Прасимфонија у једном ставу, тонска визија о постанку света, изгубљена је, а од Хелиофоније, космичке визије за хор, електронске инструменте и велики оркестар, довршен је само став Хаос. Посебно место заузима дело Музика у природном тонском систему за Бозанкеов енхармонијум, односно за електронске инструменте и тимпане.
Камерна област је заступљена са три гудачка квартета, квинтетом Са села и Дувачким квинтетом, док су три гудачка трија у ствари аранжмани других композиција. Затим се истичу: Славенска соната за виолину и клавир и Соната рилигиоса за виолину и оргуље, од мањих виолинских композиција Југословенска песма и игра, а од клавирских Соната, свите Са Балкана, Југословенска свита, Из Југославије, као и две свеске збирке Игре и песме са Балкана.
Од вокално-инструменталних дела на првом месту стоји велика кантата Симфонија Оријента; ту још спадају изгубљена Missa brevis за мушки хор и оргуље, Кантата младости, кантате Борба за Југославију и недовршена Владимир Илић Лењин. Низ соло-песама уз пратњу клавира или малог оркестра највише се темељи на народним мелодијама, а неке постоје и у верзијама за разне хорске саставе. Најистакнутији међу њима је циклус Пјесме моје мајке за алт и гудачки квартет (или гудачки оркестар).
Бројне и значајне су композиције за хор a cappella, делимично оригиналне инвенције (Ружица румена, Љубавна песма, Молитва добрим очима, Никад, Ромарска попевка), а делимично уско везане уз фолклор или потпуно засноване на стилизацији народних песама (Вода звира, Фтичек вели, Ко бо тебе троштал, збирка од шест малих хорова – Сватовска, Слепачка, Шаљивка, Јесенске ноћи, Дилберка, Ругалица итд.) Не треба заборавити известан број масовних песама, од којих су биле популарне Херој Тито, Да нам живи рад и Песма Народне омладине.
Балканофонија, симфонијска свита оп.10 (1927) Међу најпопуларнијим и највише извођеним делима Славенског налази се свита Балканофонија, у којој је аутор, у свом живом интересовању за фолклор не само југословенских већ и других народа, дао музичку панораму Балкана. Темпераментни плесни ритмови и меланхолијом преливена мелодика лаганих напева, јарки оркестарски колорит и жестоки хармонски сукоби – све је то стопљено у Балканофонији у уметничку синтезу изузетне снаге. Оригиналност израза отворила је овом делу убрзо пут у иностране концертне дворане. Први пут је изведено, под називом Балканска симфонија, 6. маја 1928. године у Београду, а дефинитивна верзија је зазвучала у Берлину 25. јануара 1929. под управом Ериха Клајбера.
Концерт за виолину и оркестар (1927) Иако написан још 1927, виолински концерт Славенског изведен је тек 3. августа 1953. године на Радио-Београду (солиста Људевит Пап, Београдска филхармонија, диригент Ђура Јакшић), па затим јавно на концерту истог оркестра 2. новенбра 1954. Наиме, партитура концерта, послата на један конкурс, била је загубљена и пронађена тек четврт века касније. Жири из 1927. године, збуњен смелошћу хармонских средстава одбио је дело упркос његовој вредности.
Хаос, за велики симфонијски оркестар и оргуље (1932) Од монументално замишљене „космичке визије“ Хелиофоније, која је требало да буде музика за филм о настанку сунчевог система, расту кристала, појави живота - довршен је само уводни став Хаос, приказ формирања Сунца и планета из прамаглине. Славенски је употребио огроман оркестарски апарат, допуњен оргуљама. Читав став је једна велика, поступна градација у темпу, ритму и звуку. Док непрекидно бруји најдубљи тон великих оргуља (субконтра Ц!), над њим се развијају триолске фигуре гудача, па мотивске флоскуле дрвених дувачких инструмената. Оргуље граде читав акорд од аликвотних тонова, полифонија је све бујнија, хармонија све сложенија, оркестарска фактура све гушћа и звучнија: организовани тонски хаос у коме се ниједна тематска линија не сме истицати као водећа.
Четири балканске игре за симфонијски оркестар (1938) Кокоњешће (Allegro vivace energico) Преспанка (Lento) Ужичанка (Allegro vivo) Тешкото (Molto grave-Moderato-Allegro-Allegro vivace)
У популарнија дела Славенског спада ова оркестарска свита, засновна делом на мотивима из богатог плесног фолклора Србије и Македоније, а делом на ауторовим оригиналним музичким идејама, које се потпуно органски спајају са аутентичним народним мелосом, заоденутим у хармонско и звучно рухо које носи његов лични печат. Приликом првог извођења (Ловро Матачић са Београдском Филхармонијом, 3. маја 1938) на програму су били само Кокоњешће и Тешкото.