Ибн Халдун (ابن خلدون, пуно име ولي الدين عبد الرحمن بن محمد بن محمد بن أبي بكر محمد بن الحسن Abu Zaid 'Abd al-Rahman ibn Muhamed ibn Халдун al-Hadrami, 27. мај 1332, Тунис – 17. март 1406, Каиро) је био средњовековни арапски филозоф који је живео и стварао у Тунису. . Irving M. Zeitlin. ; "It is, of course, Ibn Khaldun as an Arab here speaking, for he claims Arab descent through the male line.". . Halim Barakat. ;"The renowned Arab sociologist-historian Ibn Khaldun first interpreted Arab history in terms of badu versus hadar conflicts and struggles for power." Ibn Khaldun, M. Talbi, The Encyclopaedia of Islam, Vol. III, ed. B. Lewis, V.L. Menage, C. Pellat, J. Schacht, (Brill, 1986), 825;"Ibn Khaldun was born in Tunis, on I Ramadan 732/27 May 1332, in an Arab family which came originally from the Hadramawt and had been settled at Seville since the beginning of the Muslim conquest..."
Иако је био познатији као историчар, у његовој филозофији је значајна теорија о цикличном схватању историје. Ту своју теорију представио је у дјелу које се састоји из седам томова „Општа историја“ свјетске цивилизације. Историчари као најзначајнији дио овог дјела сматрају Увод (-{Muqaddima}-). Он је вјеровао да се циклуси мијењају сваких 120 година.
За Халдуна се може са правом рећи да је оснивач социологије (иако ће назив „социологија“ доћи тек са Контом), јер је проширио подручје историје, која сада постаје наука о друштву. Појам људско друштво није постојао, те Халдун да би дефинисао тај појам уводи арапски појам умран.
Биографија Ибн Халдунов живот је релативно добро документован пошто је написао аутобиографију (-{al-ta`rîf bi-ibn khaldûn wa-rihlatuhu gharban wa-sharqan}-, коју је објавио -{Muhammad ibn Tâwît al-Tanjî}-, Каиро 1951) у којој се бројни документи, који се односе на његов живот, цитирају реч за реч. Ипак његова аутобиографија садржи мало података о његовом приватном животу, па се једнако мало зна о његовој породичној позадини. Опште познат као Ибн Халдун по свом далеком претку, родио се у Тунису 1332. године у андалузијској породици Бану Халдун, која је припадала горњем слоју друштва. Његова породица, која је држала многе високе службе у Андалузији, емигрирала је у Тунис средином 13. века након пада Севиље на почетку реконкисте. Поједини чланови његове породице под туниском династијом Хафсида обављали су политичку службу; док су се Ибн Халдунов отац и деда повукли из политичког живота те придружили мистичном реду.
У својој аутобиографији Ибн Халдун утврђује своје порекло уназад до времена пророка Мухамеда кроз арапско племе из Јемена, посебно Хадрамута, који су дошли у Шпанију на почетку исламског освајања у осмом веку. Његовим властитим речима: „И наши преци су од Хадрамаута, од Арапа из Јемена, преко Ва'ила ибн Хајара, најбољег од Арапа, врло познатог и поштованог“.pp. 2429, Ал-Вараково издање Неки биографи (нпр. Мохамад Енан) ипак преиспитују његове тврдње, те предлажу да је његова породица потицала од Бербера који су присвајали арапско порекло ради стицања друштвеног положаја.
Образовање Породични високи положај омогућио је Ибн Халдуну да студира с најбољим северноафричким учитељима тога времена. Класично арапско образовање стекао је проучавањем Курана и арапске лингвистике, основе за разумијевање Курана и исламског закона, Хадиса и Фикха. Мистик, математичар и филозоф Ал-Абили увео га је у математику, логику и филозофију, где је понајвише проучавао радове Авероеса, Авицене, Разија и ал-Тусија. Ибн Халдун је са 17 година изгубио своје родитеље у епидемији куге која је погодила Тунис.
Следећи породичну традицију, Ибн Халдун је тежио политичкој каријери. Непрестано промењива политичка ситуација у тадашњој северној Африци тражила је високи ступањ вештине, склапајући савезе и примерено их прекидајући, ради избегавања невоља због честих преноса власти које су моћ само привремено држале у својим рукама. Ибн Халдунова се аутобиографија, у којој проводи време у затвору, добија највише службе и одлази у прогонство, повремено чита попут некакве авантуристичке приче.
Ране године у Тунису и Гранади
Са 20 година је започео своју политичку каријеру у Канцеларству туниског владара, Ибн Тафракина, с положајем катиба ал-'аламаха, који се састојао од писања фином калиграфијом типичних уводних билежака службених докумената. Године 1352. Абу Зиад, султан од Константине, кренуо је у напад на Тунис и поразио га. Ибн Халдун, незадовољан својим политички безначајним положајем, следио је свога учитеља Абилија у Фес. Тамо му је меринидски султан Абу Инан Фарес -{I}- дао положај писца краљевских прокламација, али то га није спречило да сплеткари против својег послодавца. Године 1357. то је донело 25-годишњем Ибн Халдуну затворску казну дугу 22 месеца. На вест о смрти Абу Инана 1358. године везир ал-Хасан ибн Омар га је ослободио и поново поставио на његов положај и службу. Ибн Халдун је затим сплеткарио против Абу Инанова наследника, Абу Салема Ибрахима -{III}-, заједно с Абу Салемовим ујаком, Абу Салемом. Чим је Абу Салем дошао на власт дао је Ибн Халдуну министарски положај, први положај који је одговарао Ибн Халдуновим очекивањима.
Након пада Абу Салема на власт долази Ибн Амар Абд Алах, Ибн Халдунов пријатељ, који за разлику од свога претходника није доделио никакав значајни службени положај разочараном Халдуну. Истовремено је Амар успешно спречио Ибн Халдуна - чије су му политичке вештине биле врло добро познате - да се удружи с Абд ал-Вадидсом у Тлемцену. Ибн Халдун је стога одлучио да оде у Гранаду. Био је уверен у позитивну добродошлицу, пошто је код Феса помогао султану од Гранаде, Насриду Мухамеду -{V}-, да повратити моћ из својег привременог прогонства. Године 1364. Мухамед му је поверио дипломатску мисију код краља од Кастиље, Педру Окрутном, како би потписао мировни споразум. Ибн Халдун је успешно извршио ту мисију, те је пристојно одбио Педрову понуду да остане на његовом двору и да му се врате сви поседи његове породице у Шпанији.
У Гранади је Ибн Халдун брзо почео да се такмичи с Мухамедовим везиром, Ибн ел Хатибом, који је видео да унутар блиског односа између Мухамеда и Ибн Халдуна расте неповерење. Ибн Халдун је покушао да обликује младог Мухамеда по свом идеалу мудрог владара. Ибн ел Ххатиб је сматрао тај подухват лудим и опасним за мир у земљи - а историја је показала да је био у праву. На крају је на ел Хатибов наговор Ибн Халдун послан назад у северну Африку. Мухамед је касније оптужио самог ел Хатиба због заузимања неортодоксних филозофских гледишта, те га убио упркос Ибн Халдунову заузимању у корист његова старог ривала. О том свом сукобу с Ибн ел Хатибом и разлозима свога повратка у Африку Ибн Халдун у својој аутобиографији говори врло мало. Оријенталиста Мухсин Махди интерпретира то као показивање да је Ибн Халдун касније схватио да је потпуно погрешно проценио Мухамеда -{V}-.
Висока политичка служба Вративши се у Африку, хафсидски султан од Беџаја, Абу Абдалах, који је био Халдунов друг у затвору, примио је Ибн Халдуна с великом срдачношћу и именовао га својим првим министром. Током тог раздобља Ибн Халдун је извршио авантуристичку мисију како би скупио порезе међу локалним берберским племенима. Након смрти Абу Абдалаха 1366. Халдун је још једном променио стране и удружио се с владаром од Тлемцена, Абу ел Абасом. Неколико година касније заробио га је Абдалазиз (Абд ул Азиз), који је поразио султана од Тлемцена и присвојио престоље. Ибн Халдун је затим ушао у монашку установу, те се заокупио сколастичким обвезама све до 1370. године када га је нови султан послао у Тлемцен. Након смрти Абд ул Азиза боравио је у Фесу, уживајући патронат и поверење регента.
Ибн Халдунове политичке вештине, поготово његов добар однос с дивљим берберским племенима, биле су високо тражене међу северноафричким владарима, док се он сам почео умарати од политике и сталних промена оданости. Године 1375. Абу Хаму, абдалвадидски султан од Тлемцена, послао је Ибн Халдуна у мисију ка племенима Давадида, па је Ибн Халдун одлучио да потражи склониште код једних од берберских племена, Авлада Арифа из средишњег Алжира, у граду Калата Ибн Салами. Тамо је живео готово три године под њиховом заштитом, узимајући предност своје осаме да напише Мукадиму („Увод“ у своју планирану историју света). У Ибн Салами ипак му је недостајала неопходна литература да доврши своје дјело. Зато се 1378. вратио у Тунис којега је у међувремену освојио Абу Ел Абас, који је узео Ибн Халдуна назад у своју службу. Ибн Халдун се тамо посветио готово искључиво својим проучавањима те је довршио своју историју света. Његов однос с Абу ел Абасом остао је напет, пошто је Абу ел Абас сумњао у његову лојалност, посебно након што му је Ибн Халдун представио препис довршене историје у којој је једноставно изоставио уобичајени панегирик упућен владару. Под изговором одласка на хаџ у Меку - што ни један исламски владар није могао једноставно да забрани - Ибн Халдун је могао да напусти Тунис те је отпловио у Александрију.
Посљедње године у Египту У поређењу с Магребом Ибн Халдун је морао да осетити да је Египат био рај; он сам је заиста рекао „Онај који га није видео, не познаје моћ ислама“. Док су све остале исламске регије морале ухватити у коштац с пограничним ратовима и унутрашњим сукобима, Египат је под Мамелуцима доживео раздобље економског просперитета и високе културе. Али чак и у Египту, где је провео остатак свога живота, Ибн Халдун није могао у потпуности остати изван политике. Године 1384. египатски султан ал-Малик удх-Дхахир Баркук учинио га је професором Камхијаха Мадрасаха, те великим кадијом (врховним судијом) маликитске школе фикха или религијског закона (једна од четири школа, маликитска школа, била је широко раширена углавном у западној Африци). Његова настојања у реформи наишла су на отпор, па је након године дана морао да одступи са судијског положаја. Доприносни фактор његовој одлуци да одступи могао би бити тежак ударац који га је погодио 1384. када је близу александријске обале потонуо брод који је превозио његову жену и децу. Ибн Халдун је након свега тога одлучио да заврши ходочашће у Меку.
Након повратка у мају 1388. године Ибн Халдун се јаче концентрирао на чисто образовну функцију у различитим каирским мадрасама. На двору је привремено изгубио наклоност, пошто је током побуна против Баркука - очигледно под принудом - заједно с другим каирским правницима издао фатву против Баркука. Каснији односи с Баркуком вратили су се у нормално стање, па је још једном именован маликитским кадијом. Укупно је био позван на ту високу службу шест пута, али није је због разних разлога никада даље задржао.
Године 1401. под Баркуковим наследником и сином Фарајом, Ибн Халдун је суделовао у војном походу против монголског освајача Тимура који је опколио Дамаск. Халдун је сумњао у успех потхвата и заиста није желио да напусти Египат. Његове су сумње биле оправдане, пошто је млади и неискусни Фарај, забринут око побуне у Египту, препустио у Сирији властиту војску самој себи и пожурио кући. Ибн Халдун је остао у опкољеном граду седам недеља након чега је ужадима спуштен преко градских зидина у намери да преговара с Тимуром. Тај историјски низ сусрета Халдун опсежно извештава у својој аутобиографији. Тимур га је детаљно испитивао о условима у земљама Магреба. Чак је на његов захтев Ибн Халдун написао дуги извештај о томе. Будући да је препознао Тимурове намере скривене иза тога, није оклевао, на свом повратку у Египат, да састави једнако опсежан извештај о историји Татара заједно с карактерном студијом Тимура. Сва своја сазнања послао је меринидским владарима у Фесу.
Следећих пет година Ибн Халдун је провео у Каиру довршавајући своју аутобиографију и своју историју света, те делујући као учитељ и судија. Умро је 17. марта 1406, месец дана након што је по шести пут изабран на службу маликитског кадије.
Дела