Принципат је општеприхваћени назив за државно уређење које је у успоставио први римски цар Октавијан Август, који је владао од 31. п. н. е. до 14. н. е. Принципат је оквирно трајао од почетка Августове владавине до ступања на престо цара Диоклецијана 284. н. е., премда је велики део 3. века н. е., након смрти Александра Севера у ствари био обележен сталним смењивањем царева на престолу које су одреда самовољно проглашавали војници, већином Преторијанска гарда, широм Царства, па се то доба понекад назива и доба војничких царева пошто већина није припадала старим племићким породицама.Vita Romae Ипак, принципат формално нестаје тек с Диоклецијаном, који заводи ново државно и друштвено уређење у Царству (познато као доминат), које ће даље модификовати његов наследник Константин Велики.The Principate

Успостављање принципата

Након дугог периода грађанских ратова целокупно је италско друштво тежило миру, па је пакс Романа била парола која је ујединила различите слојеве друштва. Најактивнији Октавијанови противници изгинули су у ратовима, а они преживели били су политички ослабљени и деморалисани. Немири и ратови допринели су популаризацији идеје о прошлим срећним временима и о једноставном животу побожних предака. У складу с таквим тенденцијама понаша се и Октавијан, па је једна од његових првих мера по повратку у Рим (29. п. н. е.) била рестаурација храмова.

Октавијан се у Рим вратио као једина особа која је у целом Царству поседовала војну моћ, која је могла наметнути сређивање политичких прилика у држави. Међутим, сама та војна моћ била је неспојива с уређеним политичким процесима које је Октавијан желео да подстакне, а њему самом, како изгледа, искрено је била одбојна улога војног деспота. Од преузимања те улоге одбијали су га и судбина Јулија Цезара, и снажна жеља да задобије политички легитимитет и углед, али и његово сопствено поштовање предачких обичаја. Он је, према сопственим речима, желео да буде »творац најбоље могуће цивилне владе«. Његов се проблем састојао у томе како да регулише сопствени положај, како да га учини општеприхватљивим, а да истовремено не отвори простор за насилно безакоње. Његова прагматична решења не само да су обезбедила стабилност и континуитет, него су такође поштовала републиканске форме и традиције колико год је то било могуће.

Широм државе страх је код грађана спласнуо када је Октавијан наредио масовну демобилизацију војника, а њихове су наде додатно порасле када су организовани редовни избори за конзуле. Октавијан је 29―28. п. н. е., заједно са својим моћним замеником Марком Випсанијем Агрипом, спровео попис становништва римских грађана, први од 70. године п. н. е., што је укључивало и уписивање грађана у центуријатске комиције. Уследили су избори и Октавијан је неизбежно био изабран за конзула. Том приликом Октавијан је реформисао састав сената, у који су Цезар и тријумвири доводили своје присталице, углавном из редова витезова и центуриона, па се број сенатора био попео на хиљаду. Октавијан је искључио из сената оне који по свом пореклу нису могли припадати сенаторском сталежу, подвлачећи тако своју бригу о достојанству сенаторског звања. Наравно, то му је истовремено пружило и могућност да из сената искључи Антонијеве присталице. У новом списку сената Октавијаново је име стављено на почетак, па одатле његова титула принцепс сенатус. У доба републике принцепси сената нису имали никаквих посебних овлашћења, осим што су у сенату први гласали и имали значајан утицај на спољну и унутрашњу политику (нпр. Квинт Фабије Максим, Сципион Старији и др.). Међутим, Октавијанова титула принцепса не означава више само првог у сенату, него и првог у држави, па одатле и целом поретку назив ― принципат.

Дана 17. јануара 27. п. н. е., понудио је Октавијан да се одрекне својих овлашћења. Римски је сенат формално одбио његов предлог, те му уместо тога поверио управу над Хиспанијом, Галијом и Сиријом (не рачунајући Египат, који се ионако сматрао Октавијановом личном имовином) на управу током наредних десет година, при чему је сам сенат требало да управља остатком државе. Три дана касније, поред осталих почасти, сенат му је доделио почасни назив »Август«, (Августус = Узвишени), по којем ће отада бити познат.

Будући да се већина војске налазила у провинцијама додељеним Августу, аранжман из 27. п. н. е. није значајније утицао на његову војну моћ. Штавише, док год је био конзул (био је поново биран за конзула сваке године све до 23. п. н. е.), он је такође био највиши цивилни магистрат. Другим речима, још увек је био свемоћан, чак иако је, по сопственим речима, »ставио државу на располагање сенату и римском народу« (-{rem publicam eks mea potestate in senatus populique Romani arbitrium transtuli}-, -{Res gestae}-, 34). Августу је посебно било стало да се приближи сенаторском сталежу, јер је увиђао да без њихове сарадње цивилна управа није била могућа. Међутим, његова монополизација конзулског положаја вређала је сенат, па је било нужно другачије решење. Стога је 23. п. н. е. Август унео промене: повукао се с места конзула и никада га више није заузимао (осим привремено 5. п. н. е. и поново 2. п. н. е. у сасвим одређене и ограничене сврхе). Уместо тога добио је трибунска овлашћења (трибунициа потестас). Он није могао постати народни трибун зато што га је Јулије Цезар усвојио у патрицијску породицу, али је зато од сената добио сва права и привилегије народног трибуна, што су комиције затим потврдиле. Он је већ од 36. п. н. е. уживао нека трибунска овлашћења, али их је сада добио сва, па и нека додатна, као што је право да сазива сенат када год жели и да има приоритет у изношењу предмета на сенатским седницама. Преко својих трибунских овлашћења он је такође могао да сазива народне скупштине и учествује у њиховом раду.

Аранжман из 23. п. н. е. имао је још једну погодност. Моћ народног трибуна била је традиционално повезана са заштитом грађана, па је било мало вероватно да ће Августово стицање тих овлашћења изазвати противљења. И заиста, Август је отада стално истицао да, уколико је његов положај у држави изузетан (што је свакако и био), то је управо због његових трибунских овлашћења. Мада су му та овлашћења била додељивана на годину дана, она су редовно обнављана и најзад су проглашена доживотним. Тако су она била истовремено и годишња и вечна, и представљала су погодно средство за бројање година његове власти. Његова се ера (а то важи и за касније цареве) званично рачунала од године кад је стекао трибунска овлашћења.

Година 23. п. н. е. истовремено је установила правни основ за Августову управу над подручјем које му је поверено (провинциа). Сенат му је доделио конзулску власт (империум процонсуларе) која је била временски ограничена, али се аутоматски обнављала сваки пут када би истекла (обично сваких десет година). Штавише, ова проконзулска власт важила је и у Италији, па и у самом Риму и унутар граница померија, и била је већа (маиус) од власти било ког другог магистрата. Стога је Август могао законски интервенисати у свакој провинцији, укључујући и оне које су на управу поверене сенату и на чијим је челу стајао други управник. Августов положај у држави био је јединствен и неупоредив са положајем било кога другога, али је он избегавао да истиче најнеобичнију и аутократску моћ коју је имао, тј. империум процонсуларе маиус, већ је увек истицао трибунску власт као основу свог водећег положаја у држави.

После 23. п. н. е. није било значајнијих промена у Августовом положају. Он није сматрао за потребним да заузима положаје који би му у доба републике пружили ванредна овлашћења (нпр. положаје диктатора, доживотног цензора или сталног конзула), мада су му такви положаји нуђени. Почасти, наравно, није недостајало: 19. п. н. е. додељена су му нека конзулска права и прерогативи, свакако да би се осигурало да његов империум ни у ком случају не буде мањи од конзулског; 12. п. н. е., када је умро Марко Емилије Лепид, постао је -{Pontifex maximus}- (још много раније био је изабран у све свештеничке колегије); 8. п. н. е. осми месец у години назван је по њему; 2. п. н. е. додељен му је назив патер патриае (»отац домовине«), који му је посебно био драг јер је сугерисао да је он свим Римљанима оно што је патер фамилас члановима своје породице. Осим тога, повремено је преузимао посебна задужења, као што су били надзор над снабдевањем града житом и водом, одржавање јавних зграда (укључујући храмове), регулација Тибра, надзор над полицијском и ватрогасном службом, и одржавање путева у Италији.

Под Августом се мења и значење титуле императора, која се у републици додељивала војсковођи који би однео победу у некој важној бици и која је трајала од победе до прославе тријумфа. Још је Сула ту титулу задржао доживотно, а Август ју је укључио у састав свог имена: тиме је наглашавана његова посебна, лична веза са војском, и титула императора убрзо је почела да означава врховну војну власт.

Државна управа

Положај сената

Август је сматрао сенат, чији је принцепс постао 28. п. н. е., телом са важним функцијама.Enciklopedija Сенат је примао мање страних изасланстава него раније, али су иначе његов углед и ауторитет изгледали нетакнути. Његови чланови постављани су на највише положаје; његове одлуке, мада се формално нису називале законима, биле су обавезујуће; он је ускоро постао виши суд, на чије пресуде није била дозвољена жалба; сенат је управљао старијим и умиреним провинцијама, а формално и државном благајном; такође је бирао магистрате; чак је и царева власт формално произлазила из сената. Међутим, сенат није имао истинску власт. У сенатским је провинцијама било веома мало војске, а ускоро је сенат изгубио контролу и над тим трупама. Стога се он тешко могао супротставити Августовим жељама. Истинску је моћ имао у ствари Август, који је надгледао државне финансије и контролисао чланство у сенату: каријера сваког сенатора зависила је од цара. Али Август је ценио сенат као тело које је одсликавало истински римски дух и традиције и као тело које је представљало јавно мњење. Стога је Август био пажљив према сенату, вешто је антиципирао његове реакције и углавном избегавао сукоб с њим. Редовно га је обавештавао о својим активностима, а царски савет (цонсилиум принципис), који је био његово саветодавно тело, као што се некад републикански магистрат саветовао са својим угледним пријатељима (амици ет цомитес), састојао се од конзула, неких других магистрата и 15 сенатора, који су се сваких шест месеци бирали коцком.Imperiumromanum

Улога народних скупштина

Народне скупштине (комиције) састајале су се и у време Августове владавине, и доносиле законе или на предлог самог Августа (ти су закони названи легес Иулиае) или на предлог других магистрата. На изборним комицијама гласало се само за оне кандидате које је истицао Август по свом праву препоруке (иус цоммендатионис). Скупштина је, дакле, изгубила свој политички значај, па су изборне комиције убрзо по Августовој смрти (14. н. е.) сасвим престале да се састају, док су се законодавне комиције понекад сазивале и касније, али нису имале готово никаквог значаја.

Положај магистрата