Битка код рта Матапан је била поморска битка Другог светског рата која се водила крај обале грчког Пелопонеза између 27. и 29. марта 1941. Здружене снаге бродова британске и аустралијске морнарице под командом британског адмирала Ендру Канингама пресреле су и тешко оштетиле снаге италијанске морнарице (), под командом адмирала Анђела Јакина.
Позадина Анализирајући прилике које су довеле до поморског окршаја код рта Гаудо, те последичне битке код рта Матапан, може се рећи да је вођство Италијанске краљевске ратне морнарице још почетком 1941. године преценило своје могућности и мислило да се може равноправно носити с британским снагама. Чињеница је да се радило о Медитерану као тзв. италијанском дворишту, као што је била и чињеница застарјелост британских капиталних бродова, али су Британци квалитетом извршења ратних задатака, као и агресивношћу и иницијативношћу значајно надилазили своје италијанске супарнике. Већ су се догодиле битке код рта Теулада и Сирте, као и британски ваздушно-торпедни напад на Таранто, који је на бруталан начин показао Италијанима ко има главну реч на Медитерану. Италијанска ратна морнарица, без обзира на своју бројчану надмоћ, била је сведена на концепт флоте без икакве иницијативе. Немачки савезници су притискали Италијане да буду агресивнији, поготово у циљу уништења британских конвоја на Медитерану, те стављања под контролу британских поморских снага, које су биле све већи проблем поморском транспорту снага Осовине.
План
Под притиском својих савезника Немаца италијанска морнарица замислила је поморску акцију уз употребу великог дела својих површинских снага, с циљем да се нанесе удар по британском поморском транспорту према Криту и у Егејском мору, да се морнарици пружи могућност изазивања сукоба са британским снагама и удовољи немачким савезницима. Сама чињеница да су циљеви операције били толико широко дефинисани говори прије о политичким, него о војно-стратешким разлозима за такву акцију.
Половином марта 1941. заповедник италијанске ратне морнарице адмирал Артуро Рикарди одобрио је план италијанских операција у водама острва Крита.
Снаге За провођење операције одређени су следећи италијански ратни бродови: бојни брод Виторијо Венето, заповједни брод адмирала Јакина с борбеном скупином за блиско обезбеђивање састављеном од 4 разарача из Напуља, италијанска 1. дивизија крстарица (Зара, Пола и Фјуме) с борбеном скупином од 4 разарача под заповедништвом адмирала Катанеа из Таранта, италијанска 3. дивизија крстарица (Тренто, Триесте и Болцано) с борбеном скупином од 3 разарача под заповедништвом адмирала Луиђи Сансонетија из Месине, те италијанска 8. дивизија лаких крстарица (Дука дељи Абруци и Ђузепе Гарибалди) с борбеном скупином од два разарача под заповедништвом адмирала Лењанија из Бриндизија.
Сви италијански пловни састави требало је да се споје на позицији југоисточно од Калабрије. Пловни састав 1. дивизије одатле је требало самостално да дејствује, а остали пловни састави под непосредном командом адмирала Јакина. Због извиђања и осигурања у том подручју, негдје је било и 5 италијанских подморница које су вребале из дубина. Разрађено је и дејствовање између италијанског ваздухопловства и немачког 10. ваздушног корпуса који је базирао на Сицилији. Задатак авијације била је стално штитити пловне саставе из ваздуха.
Италијанско заповедништво ратне морнарице предвиђало је да ће се у борбе на мору упустити следећи британски пловни састави: бојни бродови Ворспајт, Бархам, Валиант, носач авиона Формидабл и борбена скупина од 9 разарача под заповедништвом британског адмирала Канингама. Међутим, након немачког напада на Грчку, Британци су у то подручје издвојили пловну ударну скупину од 4 лаке крстарице (Орион, Ајакс, Перт и Глосестер) и 4 разарача под заповједништвом британског адмирала Випела. Иако то планом није било предвиђено, италијански адмирал Јакино због слабог учествовања авијације, заповеда 1. дивизији да му се одмах прикључи и плови у његовом саставу. Док су пловни састави пловили један другом у сусрет у ваздуху су подигнути извиднички хидроавиони и то два с италијанске стране и чак 5 с британске стране.
Битка Увод у битку Дана 27. марта 1941. године састале су се италијанске снаге намењене операцији „Гаудо": под заповедништвом адмирала Јакина на најмодернијем бојном броду Виторијо Венето. Ту су још била 2 одреда тешких крстарица с топовима од 203 -{mm}- (укупно 6 тешких крстарица), 2 лаке крстарице с топовима од 152 -{mm}-, те 13 разарача с топовима од 120 -{mm}-. Битна претпоставка за успех операције била је сарадња са ваздушним снагама, као и што је касније могуће откривање испловљења италијанских снага од стране Британаца. Осим тога, претпоставило се да су британске снаге десетковане немачким торпедним нападом десетак дана раније, када су наводно два бојна брода била тешко оштећена и избачена из строја. Све ове претпоставке нису се оствариле, што је само по себи требало да буде лош знак, односно требало је да доведе до значајне промене италијанског плана: Луфтвафе није осигурао ефикасну ваздушну подршку, па су британски извиђачки авиони могли без проблема да утврде састав италијанске ескадре, чак и када због измаглице нису били у могућности одредити њихов прави курс кретања. Такође, ускоро су од немачких извиђача стигле и информације о пуној борбеној готовости британских капиталних бродова, иако је њихов положај и даље била александријска лука. Схвативши да су откривени, Италијани су могли претпоставити да ће Британци сада повући свој цели поморски транспорт из опасне зоне, као и чињеницу да су са 3 (макар и стара) бојна брода те носачем авиона Формидабл Британци језичак на ваги тактичке надмоћи помакли у своју корист. Међутим, не обазирући се на споменуто, Јакино је наставио по предвиђеном плану и курсу: тако је након мирне ноћи између 27. и 28. марта, рано ујутро извиђачки хидроавион лансиран са Виторија Венета открио 7. крстарички одред брит. адмирала Придама Випла, са 4 лаке крстарице (топови од 152 -{mm}-) и 4 разарача. 3. италијански одред тешких крстарица (Триесте, Тренто, Болцано) ступио је у контакт с британским одредом, с циљем да га ватром притисне према италијанском капиталном броду. Очигледно је да је исти задатак имала и Виплова група: намамити италијанске бродове под удар 15-палачних топова својих капиталних бродова. Италијанске су крстарице отвориле ватру с 22.000 m, удаљености на којој им британске лаке крстарице нису могле ништа, па су Британци пожурили изаћи испод удара, при томе ипак одржавајући контакт, али и омогућујући Виторију Венету да им се неопажено приближи.
Напад на Виторио Венето мини|десно|265п|Локације догађања мини|десно|265п|Торпедни авион Фејри Албакор Чудна чињеница да осјетно слабије непријатељске снаге непријатеља не бјеже, већ одржавају контакт није узроковала дужну пажњу у италијанској команди. Приближивши се британским крстарицама на 23.000 m, нешто прије 11.00 часова Виторио Венето је отворио ватру из својих 381 -{mm}- топова. Придружили су му се и топови од 203 -{mm}- италијанских тешких крстарица, па су Британци ускоро дошли у незавидан положај. Иако изненађене појавом Виториа Венета, спасила их је добра организованост британских посада и слаба прецизност италијанских артиљераца: крстарице Орион и Глосестер биле су оштећене погоцима или блиским промашајима, али су стигли поставити димну завјесу и одржати брзину од 30 чворова, и даље извршавајући свој основни задатак - мамећи италијанску флоту равно у чељусти британских бојних бродова. Може се нагађати што би се догодило у случају сусрета с британским тешким јединицама, али су управо Британци узроковали прекид италијанског праћења, нападом својих торпедних авиона с носача Формидабл. Италијански је адмирал постао свестан опасности од непријатељских авиона, као и врло извјесне могућности да се на пучини, осим британског носача, налазе и бојни бродови. Иако британски ваздушни напад није дао никакве учинке осим прекида ватреног контакта с британским снагама, Јакино је одлучио прекинути операцију и кренути према својим базама. Британске су крстарице, на сигурној удаљености, и даље пратиле италијанску ескадру, непрестано јављајући њен положај. Чини се да италијански адмирал није придавао дужну пажњу могућој близини главнине британских снага: веровао је у значајну предност коју су италијанске јединице имале пред британским бојним бродовима. То су схватали и Британци, знајући да ће њихова бројчана надмоћ доћи до изражаја само у случају успорења италијанског адмиралског брода. То им је коначно и успело након више напада бомбардерима и торпедним авионима, који су започели у 14.30. У задњем нападу, торпедни авион типа Фејри Албакор, с пилотом С. Дејлијел-Стидом (), успио је лансирати свој торпедо из непосредне близине на Виторио Венето. Тај је покушај британски пилот платио животом, али је италијански адмиралски брод био погођен у најосетљивије место: леви бродски пропелер и кормило. Дубље уронивши крмом због воде која је почела продирати кроз оштећену оплату, кормила блокираног у положају „налево“, бојни се брод у 15.30 зауставио.
Није остао дуго заустављен: већ је 6 минута касније могао развити брзину од 16 чворова. Ипак, то је било готово двоструко мање од његове првобитне максималне брзине - Британци су постигли циљ успоравања италијанског капиталног брода.
Повлачење италијанских бродова Италијани, схватајући опасност од евентуалних наставака ваздушних напада, пожурили су затражити помоћ авијације својих савезника, тако да су се убрзо на небу изнад оштећеног брода појавили ловци Месершмит Bf 110. Чини се да италијански адмирал није схватао да му опасност прије свега прети од британских површинских снага. Сматрао је да га британска 7. крстаричка дивизија и даље будно прати у стопу, али је претпоставио да је њихова улога првенствено навођење авиона, те да је на мору он тај који одлучује о наставку или прекиду борбе. У оваквој ситуацији му сигурно нису били од помоћи доста конфузни извештаји извиђача о положају непријатеља који су, да ствар буде гора, увек давали већу удаљеност од италијанских снага, стварајући лажни осјећај сигурности.
Уосталом, већ је било довољно проблема: са погођеним адмиралским бродом, заинтересованост Италијана за било какав сусрет с британским снагама била је равна нули. Примарни циљ је сада био без даљих узбуђења стићи до својих база. Осим тога, ближила се ноћ. Италијанске јединице, постројене у 5 колона са рањеним Виториом Венетом у средини пловиле су оноликом брзином колико је то допуштао степен оштећења адмиралског брода: понекад и са тек 15 чворова. Двије лаке крстарице, Дука дељи Абруци и Ђузепе Гарибалди, према наређењу адмирала, одвојиле су се од главног дела ескадре ради самосталног пробоја према бази у Бриндизију. Како се ближио сумрак, италијански је адмирал добио двије забрињавајуће поруке: једна је била извештај немачког извиђача, који је јављао позицију најмање једног непријатељског бојног брода на удаљености. То се на први поглед није чинило толико опасним (иако је стварна удаљеност износила ), али се односило на стање пре неколико сати, тј. на период времена када је читава италијанска ескадра била успорена због оштећења адмиралског брода. Друга се порука односила на дешифровано наређење британским авиона из базе Малеме, где се говорило о “нападу на италијанску ескадру у тренутку заласка сунца”. Ту се Јакино сигурно сетио лаких крстарица које је послао својим путем: сада је жалио за њиховим противавионским батеријама.