Ратови у Југославији су били низ одвојених, али повезаних етничких сукоба, ратова за независност и побуна које су се водиле у бившој Југославији између 1991. и 2001, што је довело до коначног распада Југославије 1992. године. Југословенске конститутивне републике прогласиле су независност због нерешених тензија између етничких мањина, што је подстакло ратове. Већина ратова завршила се мировним споразумима, које карактерише пуноправно међународно признање, али са огромним људским губицима и економском штетом за регион.
Југословенска народна армија (ЈНА) настојала је да очува јединство читаве земље сламањем сецесионистичких влада, али је све више долазила под утицај режима Слободана Милошевића, који се залагао за српски национализам уместо комунистичког система који је тада слабио. ЈНА је због тога почела да губи Словенце, Хрвате, Албанце, Бошњаке и Македонце, а тиме практично постала војска сачињена искључиво од Срба. Према извештају Уједињених нација из 1994. године, српска страна није имала за циљ да обнови Југославију, већ да створи Велику Србију од делова Хрватске и Босне.Annex IV – II. The politics of creating a Greater Serbia: nationalism, fear and repression Други иредентистички покрети су такође доведени у везу са ратовима, као што су Велика Албанија (сачињена од Косова и Метохије, али коригована после међународне дипломатије) и Велика Хрватска (сачињена од делова Херцеговине, али напуштена 1994. када је донет Вашингтонски споразум).
Често описивани као најсмртоноснији сукоби у Европи од Другог светског рата, ратове су обележили многи ратни злочини, укључујући елементе геноцида, злочине против човечности, етничко чишћење и силовања. Масакр у Сребреници био је први злочин у Европи од Другог светског рата који поједини политичари класификују као геноцид, а многи кључни појединци који су га починили касније су оптужени за ратне злочине. Уједињене нације су основале Хашки трибунал да процесуира ове злочине. Према подацима Међународног центра за транзициону правду, ратови у Југославији су довели до смрти 140.000 људи, док Фонд за хуманитарно право процењује да је погинуло најмање 130.000 људи. Сукоби су такође довели до великих избегличких и хуманитарних криза.
Термини За ове ратове се такође користе називи: „Ратови на Балкану” „Ратови/конфликти у Југославији” „Ратови за југословенско наслеђе” „Трећи балкански рат”: термин који је предложен у књизи коју је написао британски новинар Миша Глени, наслов његове књиге алудира на два претходна балканска рата која су вођена између 1912. и 1913. године. Међутим, поједини савремени историчари су овај термин применили на Први светски рат, јер верују да је то директан наставак балканских ратова 1912—1913. „Грађански рат у Југославији”
Позадина
мини|усправно=1.3|Мапа шест република и две аутономне покрајине Југославије између 1945. и 1992. Држава Југославија је настала након Првог светског рата, а њено становништво су углавном чинили јужнословенски хришћани, иако је такође била присутна значајна муслиманска мањина. Етнички сукоб између народа Југославије повећао се тек у 20. веку, почевши од тензија око Устава Краљевине СХС почетком 1920-их, ескалирајући у насиље између Срба и Хрвата крајем 1920-их након атентата на хрватског политичара Стјепана Радића и атентата на краља Александра Карађорђевића.
Прва држава народа Југославије трајала је од 1918. до 1941. године, када су је током Другог светског рата напале силе Осовине, које су пружиле подршку хрватским фашистичким усташама, чији је режим извршио геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, погубљујући људе у концентрационим логорима и вршењу других систематских и масовних злочина на територији нацистичке државе НДХ.
Четници, српски националистички и герилски покрет против окупације, починили су масовне злочине над Муслиманима и Хрватима који су били на страни Нацистичке Немачке, борећи се за обнову српске монархије и југословенске федерације. Југословенски партизани, предвођени комунистима, успели су да прикупе у своје редове све групе, укључујући Србе, Хрвате и Бошњаке, али су такође учествовали у масовним злочинима. Године 1945. Јосип Броз Тито, председник КПЈ између осталих, основао је Демократску Федеративну Југославију (ДФЈ), те задржао снажно ауторитарно руководство које је гушило национализам.Annex III – The Balkan wars and the world wars
Након Титове смрти 1980. односи између комунистичких руководстава шест република су се погоршали. Словенија, Хрватска и Косово желели су већу аутономију у оквиру конфедерације, док је Србија настојала да ојача свој утицај. Како је постало јасно да не постоји решење које је прихватљиво за све стране, Словенија и Хрватска су кренуле ка сецесији. Иако су тензије у Југославији расле с почетка 1980-их, догађаји из 1990. године показали су се одлучујућим. Усред економске кризе, Југославија се суочавала са растућим национализмом међу својим различитим етничким групама, који су подстицала комунистичка руководства. До почетка 1990-их није било ефективне власти на савезном нивоу. Председништво су чинили представници шест република, две покрајине и Југословенска народна армија (ЈНА), а руководство је било подељено по националности.
мини|усправно=1.15|Распрострањеност Срба и Црногораца у Југославији (без Македоније и Словеније), 1981. Представнике Војводине, Косова и Црне Горе заменили су блиски кадрови председника Србије Слободана Милошевића. Србија је обезбедила четири од осам гласова савезних председништва, те је могла да утиче на доношење одлука на савезном нивоу, пошто су све остале републике имале по један глас. Док су Словенија и Хрватска желеле да успоставе вишепартијски систем, руководство СК Србије, на челу са Слободаном Милошевићем, захтевала је још централизованију федерацију и доминантну улогу Србије у њој.Annex IV – Prelude to the breakup
На 14. ванредном конгресу Савеза комуниста Југославије у јануару 1990, Скупштина у којој су доминирала чланови из Србије, пристала је да укине једнопартијски систем. Међутим, Слободан Милошевић, вођа Савеза комуниста Србије, искористио је свој утицај да блокира и надгласа све друге предлоге хрватских и словеначких партијских делегата. Ово је довело до одласка хрватске и словеначке делегације, а тиме и до распада партије, што је симболичан догађај који представља крај „братства и јединства”.
Анкета грађана Југославије спроведена 1990. године показала је да је етнички анимозитет постојао у малим размерама. У поређењу са резултатима од пре 25 година, дошло је до значајног повећања етничке дистанце међу Србима и Црногорцима према Хрватима и Словенцима и обрнуто.
Након проглашења независности Хрватске и Словеније 1991. године, Савезно извршно веће је покушало насилно да заустави предстојећи распад земље, а председник Већа Анте Марковић је изјавио да су сецесије Словеније и Хрватске незаконите и супротне Уставу Југославије, те изразио подршку ЈНА у циљу обезбеђивања интегралног јединства Југославије, али неуспешно.Cohen & Dragović-Saso
Према Стивену А. Харту, аутору књиге Партизани: Рат на Балкану 1941—1945, етнички мешовити регион Далмације одржавао је блиске и пријатељске односе између Хрвата и Срба који су тамо живели крајем 19. и почетком 20. века. Многи првобитни заговорници уједињене Југославије потицали су са ових простора, попут Анта Трумбића, Хрвата из Далмације. Међутим, до избијања ратова у Југославији дошло је до пада свих гостољубивих односа између Хрвата и Срба у Далмацији, при чему су се Срби борили на страни самопроглашене државе Републике Српске Крајине.
Иако се чинило да је политика током читавог социјалистичког периода Југославије била иста (да сви Срби треба да живе у једној држави), Дејан Гузина тврди да су „различити контексти у сваком од периода социјалистичке Србије и Југославије дали потпуно различите резултате (нпр. у корист Југославије, или у корист Велике Србије)”. Он претпоставља да се политика комуниста Србије променила од конзервативно-социјалистичке на почетку до ксенофобично-националистичке касније током 1980-их и 1990-их.
У Србији и на територијама у којима етничку већину чине Срби, дошло је до насилних сукоба, посебно између националиста и ненационалиста који су критиковали режим Србије и српске политичке субјекте у Босни и Херцеговини и Хрватској. Срби који су се јавно супротстављали националистичкој политичкој клими током ратова у Југославији наводно су били малтретирани или убијани. Међутим, након Милошевићевог доласка на власт и избијања ратова, у Србији су се развили бројни антиратни покрети. Одржани су протести против деловања ЈНА, док су демонстранти тражили референдум о објави рата и прекиду војне обавезе, што је довело до бројних дезертерстава и емиграција.
Са ескалацијом кризе, ЈНА је постала у великој мери под доминацијом режима Србије. Према речима бившег команданта Пете армије у Загребу Мартина Шпегеља, 50% командних места заузимали су Хрвати, док су неколико година касније, на почетку рата, све кључне положаје имали Срби.
Сукоби
Рат у Словенији (1991)
мини|Тенкови ЈНА из заседе код Нове Горице, на граници са Италијом
Први од сукоба, познат као Десетодневни рат, покренула је Југословенска народна армија (ЈНА) 26. јуна 1991. након отцепљења Словеније од Југославије 25. јуна 1991. године.
У почетку је Савезна влада наредила ЈНА да обезбеди граничне прелазе у Словенији. Полиција и Територијална одбрана Словеније блокирале су касарне и путеве, што је довело до сукоба на више места. Након неколико десетина жртава, сукоб је прекинут Брионском декларацијом 7. јула 1991. године, када су Словенија и Хрватска пристале на тромесечни мораторијум на отцепљење. ЈНА се у потпуности повукла из Словеније до 26. октобра 1991. године.
Рат у Хрватској (1991—1995)
мини|Штета након бомбардовања Дубровника мини|Тенк ЈНА М-84 онеспособљен од мине коју су поставили хрватски војници у Вуковару, новембар 1991.
Сукоби у Хрватској почели су неколико седмица пре рата у Словенији, када су Срби у Хрватској, који су се противили независности Хрватске, објавили да се одвајају.
На парламентарним изборима у Хрватској 1990. године Фрањо Туђман је постао први председник Хрватске. Он је промовисао националистичку политику са успостављањем независне државе Хрватске као примарним циљем. Нова влада је предложила уставне промене, вратила традиционалну заставу и грб Хрватске, те уклонила термин „Социјалистичка” из имена државе. У покушају да се супротставе уставним променама, локални српски политичари су у августу 1990. организовали референдум о „српском суверенитету и аутономији”. Њихов бојкот је ескалирао у побуну у областима насељеним етничким Србима, у околини Книна, познату као Балван револуција.
Локална полиција у Книну стала је на страну растуће побуне Срба, док су многи државни службеници, углавном полицајци у којима су командне функције углавном заузимали Срби и комунисти, остали без посла. Нови Устав Хрватске је ратификован у децембру 1990. године, а Српско народно веће формирало је САО Крајину, самопроглашену аутономну област Срба.
Етничке тензије су све више расле, подстакнуте пропагандом која је била присутна и у Хрватској и у Србији. Дана 2. маја 1991. догодио се један од првих оружаних сукоба између српских паравојних формација и хрватске полиције у Боровом Селу. Дана 19. маја одржан је референдум о независности, који су Срби углавном бојкотовали, док је већина осталих становника гласала за независност Хрватске. Хрватска је прогласила независност 25. јуна 1991. Због Брионске декларације, стављен је тромесечни мораторијум на спровођење одлуке који је окончан 8. октобра.