десно|180п Хронолошки преглед важнијих догађаја везаних за Раднички покрет Југославије и Комунистичку партију Југославије (КПЈ), као и општа политичка дешавања која су се догодила у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца током 1929. године.

Јануар 6. јануар десно|мини|150п|Краљ Александар Карађорђевић Краљ Александар Карађорђевић објавио Проглас под насловом „Моме драгом народу, свима Србима, Хрватима и Словенцима“ у коме је најављено увођење диктатуре — „Шестојануарска диктатура“. Овом диктатуром је био суспендован „Видовдански устав“ и распуштена Народна скупштина. Допуњен је „Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави“ (који је донет августа 1921. године), чиме је забрањен рад свих политичких странака и синдиката и при Касационом суду у Београду уведен Државни суд за заштиту државе. Краљ је за председника Владе именовао генерала Петра Живковића. Диктатура је званично укинута 3. септембра 1931. године доношењем новог тзв „Октроисаног устава“. За време трајања диктатуре, од 1929. до 1932. године убијено је око 400 чланова КПЈ и СКОЈ-а, док је од стране Државног суда за заштиту државе, основаног 8. јануара 1929. године, у периоду од 1929. до 1941. године на временске казне затвора осуђено око 10.000 политичких затвореника. Одржан састанак Политбироа ЦК КПЈ у проширеном саставу, на коме се расправљало о политичкој ситуацији и одређивању акције КПЈ после објављивања диктатуре. Тим поводом донети су закључци да се свим Покрајинским комитетима доставе писма са актуелним задацима у новонасталим приликама. Истог дана Политибиро је свим Покрајинским комитетима упутио циркуларно писмо „О опште политичким задацима”. Органи београдске полиције упали у просторије Главног радничког савеза и Месног синдикалног већа београдске организације Уједињеног радничког синдикалног савеза Југославије (УРССЈ) и конфисковали сву архиву синдиката и забранили његов рад.

8. јануар У Загребу одржан састанак Бироа Централног комитета Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) на коме је заузет курс отворене и одлучне борбе против диктатуре и потом је упућено писмо свим руководствима и организацијама СКОЈ-а са директивама за рад.

9. јануар Управа града Београда на основу Закона о заштити државе забранила рад Независних синдиката у Београду и Сентралног радничког синдикалног одбора Југославије (ЦРСОЈ).

12. јануар Извршни биро Црвене синдикалне интернационале упутио је проглас радницима и сељацима целог света под називом „Против терора и беснила солдатеске у Југославији”. У овом Прогласу Црвена синдикална интернационала је позвала међународни пролетеријат да ступи у борбу за радничку класу Југославије и за њене синдикате.

половина јануара Након акције Месног комитета КПЈ за Београд, током које су растурани леци Покрајинског комитета КПЈ за Србију под називом „Радницима, сељацима, сиромашним грађанима и војницима Србије”, полиција успела да изврши провалу у партијску организацију београда и изврши масовна хапшења. Међу ухапшенима су били Бане Андрејев, Александар Ранковић, Стеван Бољевић, Петар Грубор, Стеван Чоловић, Милош Матијевић и др. Они су изведени пред Државни суд за заштиту државе и 25. маја осуђени на вишегодишње затворске казне.

16. јануар У Београду се руководство Централног радничког синдикалног одбора Југославије (ЦРСОЈ) обратило Управи града Београда с молбом за одобрење рада Независних синдиката Југославије. Преговори са министарством су трајали до средине маја 1929. године и завршили су се без резултата. Ова акција београдског дела синдикалног руководства КПЈ била је осуђена од стране ЦК КПЈ као ликвидаторска.

18. јануар Извршни комитет Комунистичке интернационале упутио проглас радницима и сељацима целог света под називом „Против диктатуре у Југославији”. У овом Прогласу Коминтерна је описала политички положај у Југославији и изнела карактер диктатуре назвавши је „милитаристичко-династичко-апсолутистичком”.

24. јануар У Софији умро Васил Главинов (1869—1929), први пропагатор социјалистичких идеја и организатор радничког покрета у Македонији.

у току јануара Након Четвртог конгреса КПЈ формирана Комисија за рад међу женама при Централном комитету КПЈ. Комисија је донела детаљан план рада који је садржао — организовање партијског апарата за рад међу женама, организационе задатке, рад у синдикатима, рад на селу, деловање у грађанским женским организацијама и агитационо-пропагандни рад. На седници Секретеријата ЦК КПЈ расправљало се о плану рада ове Комисије.

Фебруар 1. фебруар Министарство унутрашњих послова одборило је рад Уједињеног радничког синдикалног савеза Југославије (УРССЈ).

16. фебруар Одржан састанак Политбироа ЦК КПЈ у проширеном саставу на коме се расправљало о Прогласу Централног комитета, који је усвојен и одлучено је да се пошаље у Београд, ради штампања ћирилицом и у Љубљани, ради превода на словеначки језик. Проглас ЦК под називом „Радном народу града и села свију нација Југославије” је био поводом увођења „шестојануарске диктатуре” и штампан је крајем фебруара. У овом Прогласу веома опширно је анализирано десетогодишње постојање Краљевине СХС, с посебним освртом на узроке који су довели до успостављања диктатуре.

25. фебруар У Загребу одржана конститутивна седница ликовне групе „Земља” и изабран Управни одбор у саставу — председник Драго Иблер, заменик председника Антун Аугустинчић, секретар Крсто Хегедушић, заменик секретара Иван Табаковић и благајник Камило Ружичка. Поред њих чланови ове групе били су — Отон Постружник, Франо Кршинић и Омер Мујаџић. Ова група је била утемељена на тежњи за националним изразом и изражавањем социјалних проблема из својих средина.

крајем фебруара У Београду инструктор ЦК КПЈ Брацан Брацановић формирао нови Покрајински комитет КПЈ за Србију у саставу — Брацан Брацановић, секретар и Антун Салај, Милан Делић и Гојко Самарџић, чланови.

Март почетак марта десно|мини|250п|Насловна страна листа „Пролетер” из децембра 1932. године. У Загребу покренут илегални лист „Пролетер”, централни орган ЦК КПЈ. У Загребу је изашло укупно пет бројева, али је крајем 1929. године седиште листа пребачено у Беч, где је излазио до јануара 1934. године. Потом је настала пауза, па је лист поново покренут у Прагу, до јуна 1936. године. Крајем 1936. седиште листа је пребачено у Париз, где је лист уређиван, а штампан је у Бриселу. Последњи број листа, штампаног у иностранству, изашао је маја 1939. године, а лист је потом почетком 1940. године обновљен у Југославији и штампан је у Загребу, Београду и Љубљани. Лист је излазио у току НОР-а и штампан на ослобођеној територији. У току постојања листа у њему су сарађивали — Ђуро Ђаковић, Филип Филиповић, Милан Горкић, Благоје Паровић, Владимир Ћопић, Живојин Павловић, Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ, Борис Кидрич, Родољуб Чолаковић, Сретен Жујовић, Иван Крндељ и др.

9. март У Берлину (Немачки рајх) 9. и 10. марта одржан Први међународни антифашистички конгрес, који је сазван на иницијативу Међународног антифашистичког комитета, који је био формиран кратко време пре тога у Паризу на челу са Анри Барбисом. На Конгресу је учествовало 250 делегата из Европе и САД, али нису учествовали представници Белгије и Совјетског Савеза, јер нису добили немачку визу. Југославију су представљала тројица делегата, међу којима су били Филип Филиповић и Коста Новаковић. Током Конгреса, за чланове почасног Председништва били су између осталих изабрани и југословенски политички затвореници-комунисти — Моша Пијаде и Јуре Керошевић. Конгрес је једногласно усвојио Резолуцију у којој је било записано — борба свим средствима против фашизма све до потпуног уништења рађајућег фашизма.

15. март У Београду инструктор ЦК КПЈ Брацан Брацановић формирао нови Месни комитет КПЈ за Београд у саставу — Момчило Ђорђевић, секретар и Антун Фестини и Милан Делић, чланови.

25. март У Москви (Совјетски Савез) Балкански секретеријат Извршног комитета Коминтерне упутио писмо Политбироу ЦК КПЈ у коме су постављени задаци о организационом раду КПЈ, о устројству илегалног апарата, о раду КПЈ међу масама и међу сељаштвом, о улози штампе и илегалном раду и др.

Април 10. април Централни комитет КПЈ послао циркуларно писмо свим Покрајинским, Окружним и Месним комитетима КПЈ поводом припрема прославе Празника рада. Аутор писма Ђуро Ђаковић је у писму дао кратак историјат радничких празника, а потом објаснио политичке и економске прилике у Краљевини СХС и на бази тога је одредио задатке партијским руководствима.

11. април У Загребу полиција ухапсила Павла Маргановића, политичког секретара ЦК СКОЈ-а и Стјепана Кавеџију, члана КПЈ на раду у техници ЦК СКОЈ. Током полицијске истраге, Паја Маргановић је био подвргнут страховитој тортури, али упркос томе није желео ништа да призна, чак ни своје име. Услед немогућности да од њега добије било какво признање, полицијски агенти су га 31. јула потпуно измрцвареног бацили кроз прозор и убили. Након његовог хапшења, половином априла функцију политичког секретара ЦК СКОЈ преузео је Мијо Орешки, чиме је седиште ЦК СКОЈ прешло из Загреба у Самобор.

десно|мини|150п|Споменик Ђури Ђаковићу у Београду

20. април У Загребу у току полицијске рације против чланова и симпатитера КПЈ ухапшени — Ђуро Ђаковић, организациони секретар КПЈ и Никола Хећимовић, секретар „Црвене помоћи“. Хапшење Ђаковића и Хећимовића било је први удар диктатуре на руководство КПЈ. Након хапшења у полицији су били подвргнути зверском мучењу и након што нису ништа признали били су одведени на југословенско-аустриску границу, где су 25. априла убијени.

21. април Политбиро ЦК КПЈ доставио писмо привременом руководству КПЈ у Србији и члановима руководства КПЈ у Београду, које је пре хапшења написао Ђуро Ђаковић. Садржај писма се у потпуности односио на проблем регистрације чланства из партијских организација, које су се под утицајем Симе Марковића одвојиле од КПЈ и њеног руководства новембра 1928. године у време спровођења „Отвореног писма ИК Коминтерне члановима КПЈ”.

25. април По налогу др Јанка Бедековића, шефа Председничког уреда Редарственог равнатељства у Загребу, жандари и полицијски агенти 24. априла ухапшенике Ђаковића и Хећимовима одвели на југословенско-аустријску границу, под изговором извиђања терена и утврђивања канала куда су комунисти илегално прелазили из Југославије у Аустрију и обратно. У поподневним часовима 25. априла приликом спуштања у једну клисуру према аустријској граници, недалеко од села Свети Дух на Оштром Врху, жандарми су убили ухапшенике Ђуру Ђаковића (1886—1929) и Николу Хећимовића (1900—1929). Након сазнања јавности о убиству, полиција је саопштила да су убијени при покушају бега. Пошто је 8. маја, на захтев породица и њихових адвоката, извршена ексхумација лешева званична комисија је утврдила да је у жртве пуцано спреда, чиме је доказано смишљено убиство.

29. април Прве вести о убиству Ђуре Ђаковића и Николе Хећимовића, објавио је бечки „Раднички лист” () под насловом Убијена два југословенска бегунца. Потом је орган берлинске „Црвене помоћи” објавио чланак под називом Југословенски погранични полицајци као убице.

30. април Новински извештај о убиству Ђаковића и Хећимовића објављен је у органу Извршног комитета Коминтерне, као и у органима централних комитета — СКП(б), КП Аустрије, КП Француске и КП Бугарске. Убрзо након тога, вест о њиховом убиству су пренели југословенски листови — „Јутро”, „Време”, „Политика”, „Јутарњи лист” и „Новости”.

Мај 1. мај У Нишу, након хапшења групе чланова СКОЈ-а, међу којима је био и секретар Обласног комитета СКОЈ-а Милана Маринковића, приликом растурања првомајског летка ЦК КПЈ, полиција покренула масовна хапшења комуниста у Нишу, након којих је уследила провала у партијску организацију. У периоду од 1. до 7. маја била је ухапшена група истакнутих партијских радника — Димитрије Стојиљковић, Илија Миловановић, Станко Пауновић и Савка Тасић. Они су јануара 1930. године били изведени пред Државни суд за заштиту држaве и осуђени на вишегодишње затворске казне.

5. мај