Фудбалска репрезентација Хрватске (хрв. Hrvatska nogometna reprezentacija) представља Хрватску у мушком међународном фудбалу. Радом репрезентације управља Хрватски фудбалски савез (ХНС), главно управно тело за фудбал у тој земљи. Чланица је УЕФА на континенталном и ФИФА на глобалном нивоу. Боје националног тима представљају комбинацију два национална симбола: хрватске шаховнице и државне тробојке. У јавности су колоквијално познати као „Ватрени” и „Коцкасти”.

Репрезентација је изборила пласман на готово свако велико такмичење, а једини изузеци били су Европско првенство 2000. и Светско првенство 2010. године. На светским првенствима Хрватска је једном завршила као вицешампион (2018.), док је у два наврата заузела треће место (1998. и 2022.), чиме је укупно освојила три планетарне медаље. Давор Шукер је 1998. године добио Златну копачку и Сребрну лопту, док је Лука Модрић освојио Златну лопту 2018. и Бронзану лопту 2022. године. На Европским првенствима национални тим је два пута стизао до четвртфинала (1996. и 2008.). Такође, остварен је пласман на друго место у УЕФА Лиги нација за сезону 2022/23.

Након званичног пријема у пуноправно чланство ФИФА 1994. године, када је заузимала 125. позицију, селекција се већ на свом дебитантском наступу на Светском првенству 1998. године попела на треће место на свету. Ово је забележено као најбржи и највећи такмичарски скок у историји ФИФА ранг-листе, чиме су постали најмлађи национални тим који је икада ушао међу десет најбољих на свету. Такође, Хрватска је друга најмања земља по броју становника (после Уругваја) и по површини територије (после Холандије) која је успела да се пласира у велико финале једног светског првенства.

Историја Званично формирање Различити незванични састави обележили су рану историју домаћег фудбала, будући да територија није постојала као независни ентитет све до самог краја 20. века. Хуго Кинерт је био први селектор једног таквог незваничног састава који је играо међународне утакмице у периоду од 1918. до 1919. године. Translation Касније, током 1940. године, Јозо Јакопић је предводио национални тим који је представљао тадашњу хрватску бановину у оквиру Краљевине Југославије на четири пријатељска меча. Након што су силе Осовине извршиле инвазију на Југославију 1941. године, Немачка и Италија су успоставиле контролу над овим простором формирањем Независне Државе Хрватске, при чему је Рудолф Хитрец постављен за незваничног селектора у трајању од две године. Овај састав је одиграо укупно 15 пријатељских утакмица од момента свог поновног активирања у чланству ФИФА 1941. године па све до самог краја Другог светског рата. Translation По завршетку рата 1945. године, територија је враћена у састав Југославије као федерална јединица Народна Република Хрватска, а поједини незванични селективни састави остали су активни све до 1956. године. Током дугог периода пре званичног стицања независности, домаћи фудбалери су редовно наступали за југословенску олимпијску селекцију, као и за национални тим Југославије на светским првенствима и европским првенствима у раздобљу од 1956. до 1990. године.

Модерна селекција је свој званични деби у препознатљивим коцкастим дресовима имала 17. октобра 1990. године на мечу против Сједињених Америчких Држава, који је завршен победом од 2:1. Вршилац дужности селектора Дражан Јерковић предводио је овај де факто национални тим пре него што је уследило формално поновно примање у пуноправно чланство ФИФА 3. јула 1992. године, уписавши у међувремену још две победе на пријатељским сусретима — против Румуније у децембру 1990. и Словеније in јуну 1991. године. Вођење тима потом је преузео Станко Поклеповић, који је предводио екипу на ревијалној турнеји и дебитантском мечу против Аустралије, пре него што га је у априлу 1993. године наследио Влатко Марковић. Национални фудбалски савез је примљен у пуноправно чланство УЕФА у јуну 1993. године, односно три месеца након што су званично започеле квалификације за Светско првенство 1994. године, због чега је у потпуности пропуштен тадашњи такмичарски прозор за учешће на такмичењу. Након остварене победе над Украјином у јуну 1993. године, Марковић је смењен, а на његово место је у марту 1994. године дошао Мирослав Блажевић.

Блажевићев период (1994—1999) мини|десно|Званична повеља за освојено треће место и бронзана медаља са Светског првенства 1998. године. Након званичног стицања независности, новоформирана репрезентација је у марту 1994. године ушла на званичну ФИФА ранг-листу на 125. позицији. Мирослав Блажевић је успешне квалификације за Европско првенство 1996. отварио 4. септембра 1994. године победом над Естонијом резултатом 2:0, док је 1. јуна 1995. године претрпљен гостујући пораз од Украјине (1:0), што су уједно били први такмичарски тријумф и пораз у историји националног тима. Након заузимања првог места у квалификационој групи, екипа је преполовила своју позицију на ранг-листи и попела се на 62. место, чиме је у децембру 1994. године добила званично ФИФА признање за тим који је највише напредовао током године. У оквиру групне фазе на самом Европском првенству 1996. године, Горан Влаовић је постигао први историјски погодак за нацију на великим турнирима, погодивши пред крај меча за минималну победу од 1:0 против Турске. У наредном колу екипа је убедљиво савладала актуелног европског првака Данску резултатом 3:0, да би потом истим резултатом претрпела пораз од Португалије. Национални тим је изборио пласман у елиминациону фазу, где је у четвртфиналном окршају заустављен од Немачке резултатом 2:1. Наредни квалификациони циклус, који се играо од 1998. до 1999. године за одлазак на Европско првенство 2000., био је потпуно неуспешан пошто је екипа завршила на трећој позицији у групи, иза Савезне Републике Југославије и Републике Ирске. Оба директна такмичарска дуела против Југославије завршена су нерешеним исходима, што је екипу на крају удаљило од пласмана за само један бод.

Квалификациони циклус за одлазак на Светско првенство 1998. репрезентација је успешно пребродила након што је у двомечу баража савладала селекцију Украјине. У оквиру групне фазе на завршном турниру у Француској остварене су сигурне победе над Јамајком и Јапаном, да би након минималног пораза од Аргентине екипа са друге позиције прошла у осмину финала. Тријумф од 1:0 над Румунијом одвео је нацију у четвртфинале, где их је поново чекала моћна Немачка. Репрезентација је денасирала Немце са убедљивих 3:0 головима које су постигли Роберт Јарни, Горан Влаовић и Давор Шукер, а посао је био олакшан након што је немачки дефанзивац Кристијан Вернс добио директан црвени картон. Овим тријумфом остварен је пласман у прво историјско полуфинале против домаћина Француске. Након првог полувремена без живота, селекција је повела пошто је Аљоша Асановић сјајно проиграо Шукера, који је у ситуацији један на један мајсторски савладао француског голмана Фабјена Бартеза. Међутим, француски одбрамбени играч Лилијан Тирам брзо је донео изједначење, а у финишу меча постигао и свој други погодак за коначну победу Француза од 2:1. У утакмици за треће место екипа је смогла снаге и савладала Холандију резултатом 2:1, чиме је осигурала бронзану медаљу и своје прво историјско одличје на светским првенствима. Шукер је добио Златну копачку као најбољи стрелац шампионата, постигавши укупно шест голова на седам утакмица. Овакве сјајне партије током касних деведесетих година лансирале су репрезентацију на високу трећу позицију на званичној ФИФА ранг-листи у јануару 1999. године. Овај први репрезентативни састав је због свог огромног доприноса успону домаћег фудбала у међународним оквирима с правом добио надимак „златна генерација”.

Ера Јозића, Барића и Крањчара (2000—2006) мини|десно|Навијачи током Европског првенства 2004. године у Португалији. Репрезентација је своје квалификације за Светско првенство 2002. године започела ремијима против Белгије и Шкотске, што је у октобру 2000. године испровоцирало оставку Мирослава Блажевића на место селектора. Његов наследник, Мирко Јозић, успешно је провео екипу кроз остатак квалификационог циклуса без иједног пораза. У групној фази на завршном турниру, селекција је претрпела минималан пораз од Мексика, након чега је уследила велика победа над Италијом резултатом 2:1, али и шокантан пораз од Еквадора исходом 1:0. На крају је екипа елиминисана са турнира због заostatka од једног бода за местом које води даље, што је у јулу 2002. године довело до Јозићеве оставке и доласка селектора Ота Барића, који је ушао у историју као први тренер националног тима рођен ван простора Југоисточне Европе. Током Барићевог мандата, већина преосталих фудбалера из некадашње „златне генерације” постепено је замењена млађим снагама током квалификационог циклуса за одлазак на Европско првенство 2004. године. Пласман на завршни турнир изборен је кроз драматичан двомеч баража против Словеније, где је укупан тријумф од 2:1 осигурао Дадо Пршо одлучујућим поготком у финишу реванш сусрета. Наступ на самом шампионату завршен је већ у групној фази након ремија без голова са Швајцарском (0:0), ефикасног нерешеног исхода против Француске (2:2) и пораза од Енглеске резултатом 4:2. Барић је напустио клупу након што му је у јуну 2004. године истекао двогодишњи уговор. Пре самог почетка квалификација за одлазак на Светско првенство 2006., на место новог кормилара је у јулу 2004. године именован Златко Крањчар. Квалификације су преброђене на суверен начин, без иједног претрпљеног пораза и са освојеним првим местом у групи испред Шведске и Бугарске. На завршном турниру у Немачкој, екипа је у уводном мечу поражена од Бразила (1:0), након чега је уследио реми без голова против Јапана (0:0), утакмица у којој је Даријо Срна промашио једанаестерац у првом полувремену. Уследио је нов реми против Аустралије исходом 2:2, у утакмици у којој су чак три фудбалера добила црвене картоне, чиме је дефинитивно потврђена рана елиминација са шампионата.

Билићево доба (2006—2012) мини|десно|Детаљ са утакмице против Бразила на Светском првенству 2006. године. У јулу 2006. године Крањчар је смењен, а на његово место је постављен Славен Билић, који је у екипу моментално увео нови талас знатно млађих фудбалера и завршио квалификациони циклус без иједног пораза. Свој дебитантски меч на клупи Билић је крунисао победом од 2:0 на пријатељском гостовању актуелном светском прваку Италији. Током званичних квалификација претрпљен је само један пораз од Македоније, али су зато уписане две велике историјске победе над Енглеском, што је Енглезе потпуно удаљило од пласмана на једно европско првенство по први пут још од далеке 1984. године. Нападач Едуардо да Силва, који је био најбољи стрелац тима у квалификацијама, доживео је тешку повреду наступајући за свој тадашњи клуб Арсенал, због чега је Билић морао да редефинише коначан састав за Европско првенство 2008. убацивањем знатно мање искусних играча. Састав је групну фазу окончао на импресиван начин и без пораза, уписавши тријумф над домаћином Аустријом (1:0), победу над Немачком (2:1) и минималан тријумф над Пољском од 1:0. Овим потезом остварен је максималан укупан број бодова у групи (девет) по први пут у историји наступа на Европским првенствима. Улогу капитена су током такмичења делили Нико Ковач у групној фази и Даријо Срна у елиминационој рунди. У четвртфиналном трилеру против Турске победник је одлучен извођењем једанаестераца, у којима су Турци славили након великог шокантног преокрета, пошто су промашаје са беле тачке уписали Лука Модрић, Младен Петрић и Иван Ракитић. И поред испадања, селекција је поставила неколико рекорда шампионата: најмање примљених голова (2), најмање изгубљених утакмица у регуларном току (0) и најбржи постигнути погодак.