мини|Новчаница Пољске маркемини|Регентски савет Краљевине Пољске 1917. године Краљевина Пољска (, ), неформално позната и као Регентска Краљевина Пољска (), била је краткотрајна држава под немачком и аустроугарском окупацијом/влашћу, проглашена током Првог светског рата од стране Немачког царства и Аустроугарске 5. новембра 1916. године. Простирала се на територији некадашње Конгресне Пољске, коју су окупирале Централне силе. Њена територија обухватала је углавном подручје Генералног губернаторства Варшава под немачком управом и Војне управе Лублин под аустроугарском управом. Државне институције Краљевине почеле су да функционишу 14. јануара 1917. године. Након проглашења независности Пољске 7. октобра 1918. године, Краљевина је постепено преображена у независну пољску државу, која је убрзо постала Друга Пољска Република. За датум њеног симболичног оснивања обично се узима 11. новембар 1918. године.

Упркос почетној зависности ове клијентске државе од Немачког царства и Аустроугарске,Регентска Краљевина је као марионетска држава описана код Нормана Дејвиса у делу Europe: A history ( Internet Archive, стр. 910); код Јежија Луко́вског и Хуберта Завадског у делу A Concise History of Poland (Google Books, стр. 218); код Пјотра Ј. Вробела у делима Chronology of Polish History и Nation and History (Google Books, стр. 454); као и код Рејмонда Леслија Буела у делу Poland: Key to Europe (Google Books, стр. 68: „Пољско Краљевство... било је само пион [Немачке]“). њене институције су током 1918. године стекле све већу самосталност. После Примирја од 11. новембра 1918. године, органи Краљевине постали су једна од основа нове пољске државе. Она је тако имала важну улогу у обнови пољске државности, иако је територија нове пољске државе обухватила и области које нису биле део планиране Краљевине Пољске и које Централне силе нису првобитно намеравале да уступе Пољској.

Образложење

Идеја о обнови Пољске после вековних подела појавила се у немачким политичким круговима у настојању да се легитимише даље присуство Немачког царства на окупираним територијама и створи тампон-држава која би спречила будуће сукобе са Русијом. План је пратила немачка пропагандна кампања, која је 1915. године међу Пољацима ширила памфлете у којима се тврдило да немачки војници долазе као ослободиоци како би Пољску ослободили потчињености Руском царству.Aviel Roshwald. Ethnic Nationalism and the Fall of Empires: Central Europe, the Middle East and Russia, 1914–1923. Routledge, 2002. стр. 117.

Међутим, немачка Врховна команда, под руководством Ериха Лудендорфа, истовремено је разматрала планове за припајање око 30.000 km² територије некадашње Конгресне Пољске и планирала да до три милиона Пољака и Јевреја буде протерано како би се обезбедио простор за насељавање немачких колониста у оквиру плана познатог као Пољски погранични појас.Immanuel Geiss Tzw. Polski pas graniczny 1914–1918. Warszawa (1964).Elusive Alliance: The German Occupation of Poland in World War I Jesse Kauffman – 2015Military Occupations in First World War Europe Sophie De Schaepdrijver, стр. 69, Routledge, 2015The Great and Holy War: How World War I Changed Religion For Ever Philip Jenkins, стр. 38, Lion, 2014A State of Nations: Empire and Nation-Making in the Age of Lenin and Stalin Ronald Grigor Suny, Terry Martin, стр. 126, Oxford University Press, 2001. „To wall off this space, German planners discussed establishing an ethnically cleansed border strip in Poland, cleared of all Slavs and settled by ethnic Germans. Ober Ost officials deported large segments of the local population“

Немачка влада користила је претње казненим мерама како би приморала пољске земљопоседнике који су живели у немачким окупационим областима балтичких земаља да се преселе и продају своју имовину на Балтику Немцима у замену за могућност насељавања у Пољској. Паралелно су предузимане мере за исељавање Пољака са пољских територија које су се налазиле у оквиру пруске поделе.Annemarie Sammartino. The Impossible Border: Germany and the East, 1914–1922. Cornell University, 2010, стр. 36–37.

Планирање

Немачка

Са почетком рата 1914. године, Теобалд фон Бетман Холвег, канцелар Немачког царства, залагао се, ради обезбеђивања источне границе Немачке од руске царске војске, за анексију одређеног појаса територије Конгресне Пољске, који је касније постао познат као Пољски погранични појас. Да би се избегло укључивање пољског становништва у становништво Немачког царства, предложено је да Пољаци буду подвргнути етничком чишћењу и пресељени у нову пољску државу која би била успостављена источније, док би тај појас био насељен Немцима. (видети одељак „Извори“ у наставку).Ideology and the Rationality of Domination: Nazi Germanization Policies in Poland, Gerhard Wolf, стр. 29–31, Indiana University Press.

Немачки цар Вилхелм II замислио је стварање зависне пољске државе на територији освојеној од Русије. Том новом аутономном Краљевином Пољском управљао би немачки кнез, док би њена војска, саобраћај и привреда били под немачком контролом. Њена војска и железничка мрежа биле би стављене под пруску команду.

У неколико меморандума послатих током 1915. и 1916. године, Ханс Хартвиг фон Безелер, генерални гувернер пољских области под немачком контролом, предлагао је успостављање независне пољске државе. Под утицајем генерала Ериха Лудендорфа, који је тада фактички руководио немачким операцијама у источној Европи, тај предлог је подразумевао анексију значајних територија од стране Немачке, Литваније и Аустроугарске. Герхард фон Муцијус, рођак канцелара Бетман Холвега и представник Министарства спољних послова у Безелеровом штабу, противио се анексијама, инсистирајући да, „ако војни интереси то дозвољавају, треба избегавати поделе и отцепљења“, јер би таква политика обезбедила „антируско усмерење нове Пољске“.

Сличне планове износили су и утицајни немачки интелектуалци током првих година рата. Међу њима су били Ханс Делбрик, Фридрих Науман и Паул Рорбах. Они су углавном сматрали да би Немачка наишла на снажан отпор уколико би покушала да припоји велике делове Пољске, будући да су пољски национализам и пољско друштво били веома развијени. Закључивали су да Немачка може делотворно да пројектује своју моћ у Пољској само успостављањем аутономне пољске државе као немачког протектората.

Планирано је да границе те аутономне Пољске буду измењене у корист Немачке анексијом такозваног Пољског пограничног појаса, што би довело до припајања значајних делова пољске територије који су припадали руском делу подељене Пољске. До краја 1916. године Немачка је желела да припоји готово 30.000 km² пољске територије. Те области требало је да буду насељене етничким Немцима, док је пољско и јеврејско становништво требало да буде уклоњено.

После очекиване победе, пољском привредом требало је да доминира Немачка, а припремани су планови за немачку контролу над пољским железничким системом, пловидбом на Висли и индустријским областима у Да̀бровском басену, Радому и Кјелцеу.

Такве планове предлагали су и припадници немачке мањине у Пољској на подручју Лођа, који су протестовали против Акта од 5. новембра и у писму немачкој влади захтевали анексију западне Пољске од стране Немачке и насељавање етничких Немаца на тим подручјима.Aleksander Kraushar, Warszawa podczas okupacji niemieckiej 1915–1918 , Lwów 1921, стр. 39Elusive Alliance: The German Occupation of Poland in World War I, стр. 134, Jesse Kauffman, 2015.

Око кандидата за пољски престо водиле су се расправе између владарских кућа Саксоније, Виртемберга и Баварске.. стр. 312, Баварска је захтевала да њен кнез Леополд, врховни командант немачких снага на Источном фронту, постане нови монарх.Polskie Towarzystwo Historyczne (Polish Historical Society), Przegląd historyczny (Historical Review), том 60, стр. 87. Алтернативни кандидат био је тадашњи краљ Баварске, Лудвиг III. Виртембершки кандидат, војвода Албрехт, сматран је погодним за престо јер је припадао католичкој грани династије.. стр. 34, Кандидат Фридрих Кристијан из саксонске куће Ветин заснивао је своје право на чињеници да су три претходна саксонска владара — изборни кнежеви Август Силни и Фридрих Август II, као и краљ Фридрих Август I Саксонски — раније владала Пољском.. стр. 358–359, Други кандидат био је кнез Јоаким Пруски, шести син цара Вилхелма II. Предлагани су и кандидати из мањих немачких владарских кућа, међу њима Ханс Хајнрих XV фон Хохберг, кнез од Плеса, као и кнез Кирил Бугарски, други син цара Фердинанда I. Аустроугарска

Аустроугарска је дозволила формирање пољске квазидржавне управе, Врховног националног комитета, и имала је три различите замисли о будућем уређењу Пољске. Једна од њих, названа Аустро-пољско решење, подразумевала је стварање пољске краљевине под влашћу цара Аустрије, који је, између осталих титула, већ носио и титулу краља Галиције и Лодомерије. Немачки и мађарски елементи унутар Хабзбуршке монархије противили су се таквом решењу из страха од стварања претежно словенског подручја. За разлику од цара Фрање Јосифа, цар Карло I, који је 1916. године ступио на хабзбуршке престоле, подржавао је ову идеју. Карла је подржавао и надвојвода Вилхелм, који је подржавао и другу аустрославистичку замисао, тј. стварање аутономног Великог војводства Украјине у оквиру Хабзбуршке монархије, као противтежу немачком концепту Средње Европе. Друга два предлога подразумевала су поделу некадашње Конгресне Пољске између Немачке и Аустроугарске, односно између Аустроугарске и државе створене од Литваније, Белорусије и остатака Конгресне Пољске, чиме би била створена нова верзија некадашње Пољско-литванске државне заједнице..

Према пољском историчару Јанушу Пајевском, Аустријанци су потценили жељу Немачке да одређује судбину Пољске.. Они су, према речима премијера Карла фон Штиргка, ипак препознали да ће Пољаци остати Пољаци; чак ни 150 година након што је Галиција припојена Аустрији, Пољаци нису постали Аустријанци..

Међу кандидатима за нови пољски престо рано су се издвојили надвојвода Карло Стефан Аустријски и његов син Карло Албрехт. Обојица су живела у галицијском граду Сајбушу (данас Живјец) и течно говорила пољски језик. Кћери Карла Стефана биле су удате за пољске аристократе, кнезове Олгерда Чарторијског и Јеронима Николу Радзивила.

До почетка 1916. године, Аустро-пољско решење постало је само хипотетичка могућност. Ерих фон Фалкенхајн, начелник немачког Генералштаба, одбацио га је у јануару, а у фебруару је то учинио и Бетман Холвег. Бетман Холвег је био спреман да прихвати аустријског кандидата за нови пољски престо, под условом да Немачка задржи контролу над пољском привредом, ресурсима и војском.Hein Eirch Goemans 2000, стр. 104 (видети одељак „Извори“ у наставку).

Током прве године рата, немачке и аустријске трупе брзо су освојиле руску Висланску земљу, некадашњу Конгресну Пољску, а 1915. године поделиле су њену управу између немачког генералног гувернера у Варшави и аустријске управе у Лублину. Током немачке војне кампање на етнички пољској територији, Пољаци су били изложени принудном раду, као и конфискацији хране и приватне имовине.Primary Documents: Speech by Polish Member of Prussian Legislature Regarding German Rule in Poland, 1917; Source: Source Records of the Great War, Vol. IV, ed. Charles F. Horne, National Alumni 1923

Кандидати су долазили и из редова самог пољског племства, међу њима Здислав Лубомирски, члан Регентског савета, Јануш Франћишек Радзивил и чак Јузеф Пилсудски лично.

Пољске власти Државни савет и Врховни национални комитет