Олга Константиновна (Павловск, 3. септембар 1851 − Рим, 18. јун 1926) била је супруга грчког краља Ђорђа I. Била је кћерка Константина Николајевича и Александре од Сакс-Алтенбурга.
Припадница династије Романов, Олга је била најстарија ћерка великог кнеза Константина Николајевича и његове супруге, принцезе Александре од Сакс-Алтенбурга. Детињство је провела у Санкт Петербургу, у Пољској и на Криму, а удала се за Ђорђа 1867. у доби од шеснаест година. У почетку се осећала непријатно у Краљевини Грчкој, али се брзо укључила у друштвени и добротворни рад. Основала је болнице и школе, али њен покушај да промовише нови, приступачнији, грчки превод Јеванђеља изазвао је немире верских конзервативаца.
Након убиства њеног мужа 1913. године, Олга се вратила у Русију. Када је избио Први светски рат, поставила је војну болницу у Павловској палати, која је припадала њеном брату. Била је заробљена у палати након руске револуције 1917. године, све док није интервенисала данска амбасада, која јој је омогућила да побегне у Швајцарску. Олга се није могла вратити у Грчку јер је њен најстарији син, грчки краљ Константин I, био свргнут.
У октобру 1920. Олга се вратила у Атину због фаталне болести њеног унука, краља Александра Грчког. После његове смрти, постављена је за регента (у новембру) до обнов владавине Константина I следећег месеца. После пораза Грка у грчко-турском рату 1919–22, грчка краљевска породица је поново прогнана, а Олга је последње године свог живота провела у Уједињеном Краљевству, Француској и Италији.
Биографија Олга је рођена у Павловској палати близу Санкт Петербурга 3. септембра 1851. године. Била је друго дете и старија ћерка великог кнеза Константина Николајевича и његове жене, велике кнегиње Александре, бивше принцезе од Сакс-Алтенбурга. Олга је преко оца била унука цара Николаја I, нећака цара Александра II и рођака цара Александра III.
Детињство је провела у дому њеног оца, укључујући Павловску палату и имања на Криму. Њен отац је био млађи брат Александра II, а њена мајка је важила за једну од најинтелигентнијих и најелегантнијих жена на двору. Олга је била посебно блиска са својим старијим братом, Николом, и била је један од ретких чланова царске породице који је остао у контакту са њим након што је прогнан у Ташкент. Као дете, Олга је описивана као једноставна и буцмаста девојчица широког лица и великих плавих очију. За разлику од своје млађе сестре Вере, имала је миран темперамент, али је била и изузетно стидљива. На пример, када су је њени учитељи испитивали током часова, она би бризнула у плач и побегла из учионице.
Године 1862. брат је именовао великог кнеза Константина Николајевича за намесника руске Пољске и са женом и децом се преселио у Варшаву. Боравак у Пољској показао се тешким за великог војводу, који је дан након доласка у пољску престоницу био жртва националистичког покушаја атентата. Иако је Константин кренуо у програм либерализације и поново успоставио пољски као службени језик, пољски националисти који су се залагали за реформу нису били умирени. Коначно, устанак у јануару 1863. и радикализација сепаратиста натерали су цара да опозове свог брата у августу. Олга је имала лоша сећања на период живота у Пољској.
Млади грчки краљ Ђорђе I посетио је Русију 1863. године како би се захвалио Олгином стрицу цару Александру II на подршци током његово избора на престо Грчке. Док је био тамо, Ђорђе је први пут срео тада дванаестогодишњу Олгу.The Times (London), Monday 21 June 1926, стр. 19.
Ђорђе је поново посетио Русију 1867. да би се срео са својом сестром Маријом, која се удала за царевића Александра годину дана раније. Био је одлучан да пронађе жену и идеја о савезу са руском великом кнегињом, рођеном у Источној православној цркви, му се допала. Олга се заљубила у Ђорђа, али је ипак била узнемирена и избезумљена при помисли да напусти Русију. Њен отац у почетку није био вољан да пристане на њихов брак, мислећи да је са петнаест година била премлада и, будући да је био близак са ћерком, забринут због удаљености између Грчке и Русије. Са своје стране, велика кнегиња Александра је била много више одушевљена од свог мужа и, када су неки чланови царске породице приметили изузетну лепоту њене ћерке, одговорила је да Олга неће увек бити тако млада и лепа. На крају је одлучено да ће се Олга и Ђорђе венчати када она напуни 16 година. У међувремену, наставила је да похађа школу све до дана венчања. thumb|Олга Константиновна, 1867 thumb|Краљица Олга у традиционалној грчкој ношњи, 1870 Олга и Ђорђе венчали су се у капели Зимског дворца у Санкт Петербургу 27. октобра 1867. После петодневних свечаности, провели су кратак медени месец у Ропши, југозападно од Санкт Петербурга. Током наредних двадесет година, добили су осморо деце: Константина, Ђорђа, Александру, Николу, Марију, Андреја, Кристофера и Олгу.
Цар је рекао Олги „да воли своју нову земљу двоструко више него своју“ али она је била лоше припремљена за свој нови живот. Свесна своје младости, одлучила је да задржи услуге своје гувернанте како би наставила школовање. По доласку у Пиреј, Олга је носила плаво и бело, националне боје Грчке, на одушевљење народа. На путу до престонице, народни немири су били такви да је Олга, која није била навикла на такве демонстрације, била близу суза. Неспособна да говори грчки и са мало времена за одмор, неколико дана је присуствовала званичним функцијама. Пренеражена, Олга је пронађена како јеца испод степеништа како мази свог плишаног меду неколико дана након њеног доласка у краљевство док се очекивало да присуствује свечаном догађају. За мање од годину дана научила је грчки и енглески. По савету своје мајке, заинтересовала се за археологију и историју Грчке како би добила подршку јавности.
Током целог брака, Ђорђе и Олга су били близак пар и супротно уобичајеном обичају проводили су много времена са својом децом, која су одрасла у топлој породичној атмосфери. Међутим, са годинама, Ђорђе се свађао са својим синовима, а Олга је жалила због свађа које су периодично делиле породицу. Приватно, Олга и Ђорђе разговарали су на немачком јер је то био једини језик којим су обоје говорили у време брака. Са својим потомством су говорили углавном енглески иако су деца морала да говоре грчки међу собом а принц Андреј је одбијао да својим родитељима говори било шта осим грчког. thumb|upright|Издање листа Le Petit Journal прославља годишњицу сребрног венчања краља Ђорђа I и краљице Олге, 1892. Живот краљевске породице био је релативно миран и повучен. Атински двор није био тако бриљантан и раскошан као онај у Санкт Петербургу а дани у грчкој престоници понекад су били монотони за чланове краљевске породице. У пролеће и зиму делили су време између Краљевске палате у Атини и палате Татои у подножју планине Парните. Лета су проводили на одмору у Екс ле Бену у Француској, у посети рођацима у руској престоници или у Фреденсборгу и Бернсторфу у Данској, и опуштајући се у Мон Репу на Крфу.
Олга је остала носталгична за Русијом. Њена соба је била испуњена иконама из њеног завичаја, а у дворској капели је са децом певала словенске химне. Често је посећивала руске бродове који су пристајали у Пиреј и позивала руске морнаре у царски двор. Била је једина жена у историји која је носила титулу адмирала царске руске морнарице, почаст која јој је дата приликом удаје. Била је почаствована у грчкој морнарици тиме што је брод добио име по њој.
Добротворни рад Олга је била заиста популарна и била је у великој мери укључена у догађаје добротворне сврхе. По доласку у Атину, њено непосредно покровитељство укључивало је сиротиште Амалиеион које је основала претходна краљица супруга Амалија од Олденбурга и школу за девојчице Арсакеион која се налази на Универзитетском булевару. Уз личну подршку и подршку богатих донатора изградила је склоништа за болесне и старе инвалиде и санаторијум за пацијенте. Основала је друштво за помоћ сиромашнима, обданиште за децу сиромашних и народну кухињу у Пиреју која је уједно била и школа кувања за сиромашне девојчице која је касније проширена у школу ткања за девојчице и старије жене у финансијским потешкоћама. Била је покровитељ две војне болнице и задужила болницу Евангелисмос, највећу у Грчкој, у центру Атине. Изградила је Руску болницу у Пиреју у знак сећања на своју ћерку Александру, која је умрла у Москви 1891. Иако је била првенствено намењена руским морнарима, болница је била отворена за све поморце који посећују Грчку, уз консултације по ниској стопи од тридесет лепта а лекови су били бесплатни. Олга је такође подржавала оснивање и финансирање болница током сукоба између Грчке и њених суседа, укључујући грчко-турски рат 1897. и Први балкански рат (1912-13). За свој рад за рањенике, Олга и њена снаха принцеза Софија су у децембру . године одликовале Краљевски црвени крст од стране краљице Викторије Уједињеног Краљевства.
Пре Олгиног доласка у Грчку, није било посебних затвора за жене и младе, а она је била кључна у оснивању женског затвора у престоници и уз подршку богатог филантропа Џорџа Аверова, затвора за малолетне преступнике.
Убрзо након пораза Грчке у грчко-турском рату 1897. године, на Олгиног мужа и ћерку су пуцали незадовољни Грци 1898. Упркос неуспелом атентату, Олга је инсистирала да настави своје ангажмане без војне страже. Њен син Никола је написао у својим мемоарима да је једног дана говорио о важности јавног мњења својој мајци, а она је узвратила: „Више волим да ме управља добро рођени лав него четири стотине пацова попут мене.“ Интересовање за политичко и јавно мњење било је ограничено. Иако је фаворизовала руску партију Грчке, није имала политички утицај на свог мужа и није тражила политички утицај у грчком парламенту.
Контроверзе Православна хришћанка од рођења, краљица Олга је током посета рањеним војницима у грчко-турском рату (1897) сазнала да многи не могу да читају Библију. Верзија коју је користила Грчка црква укључивала је верзију Старог завета Септуагинта и оригиналну верзију Новог завета на грчком језику. Оба су написана на старогрчком језику, али су њени савременици користили или Катаревуса или такозвану демотску верзију модерног грчког. Катаревуса је био формални језик који је садржао архаизоване облике савремених речи, био је очишћен од „негрчког” речника из других европских језика и турског, и имао је (поједностављену) архаичну граматику. Модерни или демотски грчки је била верзија која се обично говорила. Олга је одлучила да Библију преведе у верзију коју би могла разумети већина савремених Грка, а не само они који су образовани на грчком језику. Противници превода су, међутим, сматрали да је то „равно одрицању од грчког 'светог наслеђа'”. thumb|upright|Портрет Георгија Јаковидиса, 1915
У фебруару 1901. године, превод Новог завета на нови грчки, који је она спонзорисала, објављен је без одобрења грчког Светог синода. Цена је била одређена на једну драхму, далеко испод њене стварне цене, а издање се добро продавало. Да би се ублажило противљење преводу, укључени су и стари и нови текст, а на фронтиспису је изричито наведено да је за „искључиву породичну употребу“, а не у цркви. У исто време, још један превод је завршио Александрос Палис, главни присталица књижевног покрета који подржава употребу демотике у писаном језику. Објављивање превода почело је у серијској форми у новинама Акрополис 9. септембра 1901. године. Пуристички теолози и васељенски патријарх цариградски Јоаким III осудили су превод. Фракција грчке штампе почела је да оптужује Палиса и његове присталице демотике за богохуљење и издају. Нереде, који су достигли врхунац 8. новембра, покренули су студенти Атинског универзитета, делимично мотивисани конзервативним професорима. Захтевали су екскомуникацију Палиса и свих који су били укључени у преводе, укључујући Олгу и Прокопија, митрополита атинског епископа, који је надгледао превод на њен лични захтев.