Мосул () је други највећи град Ирака, после главног града Багдада. Налази се у северном делу државе, на обалама реке Тигра, око 400 -{km}- северно од Багдада и главни је град провинције Нинива. У овом граду је 1987. живело 664.221 становника, а процењује се да је 2023. године град имао чак 1.792.000 становника. Мосул је нарастао од старог града на западној страни реке, до данашњег града који обухвата подручја и на „левој обали“ (источни Мосул) и на „десној обали“ (западни Мосул). Источни Мосул обухвата рушевине древног асирског града Ниниве - некада највећег града на свету.
Мосул и околина имају етнички и верски разнолико становништво; већину становништва чине Арапи, док Асирци, Туркмени, Курди и друге мањине чине остатак становништва. Сунитски ислам је религија већине становништва, али постоји значајан број хришћана, као и присталица других секти ислама и мањинских религија.
Мосул се сматра једним од већих и историјски и културно значајнијих градова арапског света. Због своје стратешке локације Мосул је традиционално служио као средиште међународне трговине и путовања. Северномесопотамски дијалект арапског језика, познатији као Мослави, назван је по Мосулу и широко се говори у региону.
Историјски гледано, основни производи овог подручја укључују мосулски мермер и уље. Мосул је дом Универзитета у Мосулу и његовог познатог медицинског колеџа, једног од највећих образовних и истраживачких центара на Блиском истоку.
Заједно са равницама Ниниве, Мосул је један од историјских центара асирског народа.. Етимологија Име града први пут помиње Ксенофонт у свом експедиционом дневнику о Ахеменидској Асирији 401. п. н. е., за време владавине персијског Ахеменидског царства . Он је тамо забележио мали асирски град „Мепсила“ на реци Тигар око места где се данас налази Мосул (Анабасис). Можда би било сигурније идентификовати Ксенофонтову Мепсилу са локалитетом Иски Мосул, или „Стари Мосул“ 30км северно од модерног Мосула, где је шест векова након Ксенофонтовог извештаја, саграђен центар Сасанидског царства Буд-Ардашир. У сваком случају, "Мепсила" је несумњиво корен садашњег имена.
У модерном арапском облику и правопису, израз Мосул, или боље речено „Мавсил“, значи „тачка повезивања“. На источној страни Мосула налазе се рушевине древног града Ниниве, а Асирци још увек називају цео град Нинива (или Нинвех).
Мосул има надимке ал-Фаиха („рај“), ал-Кхадрах („зелени“) и ал-Хадбах („грбасти“). Понекад се назива „Бисер севера“"Mosul, Iraq" from AtlasTours.net и „град од милион војника“.
Клима Мосул има топлу полусушну климу, која се граничи са медитеранском климом, са изузетно топлим, дугим, сувим летима, кратким и благим јесенима и пролећима и умерено влажним, релативно хладним зимама.
Историја
Античко доба и рани средњи век мини|300x300п|Манастир Светог Илије јужно од Мосула, најстарији ирачки манастир Асирске цркве Истока, датира из 6. века. Уништен од стране ИСИС 2014. Подручје у коме лежи Мосул било је саставни део Асирског царства још у 25. веку пре нове ере. Након Акадског царства (2335–2154. п. н. е.), које је ујединило све народе Месопотамије под једном влашћу, Мосул је поново постао део Асирије од око 2050. п. н. е. где остаје до пада Неоасирског царства између 612. и 599. п. н. е. Мосул је остао унутар геополитичке провинције Асирије још 13 векова (као део Ахеменидске Асирије, Селеукида, римске Асирије и сасанидског Асористана ) све до раних муслиманских освајања средином 7. века. Након муслиманских освајања, у региону је дошло до постепеног прилива арапских, курдских и турских народа, иако су аутохтони Асирци наставили да користе име Атхура за црквену покрајину.
Нинива је била један од најстаријих и најзначајнијих градова у античком периоду и насељена је већ 6000. године пре нове ере. Град се помиње у Старом асирском царству (2025–1750. п. н. е.), а за време владавине Шамши-Адада I (1809–1776 пре нове ере) био је наведен као центар обожавања богиње Иштар, а тако је остао и током Средњег Асирског царства . (1365–1056. п. н. е.). Током Неоасирског царства (911–605. п. н. е.), Нинива је порасла у величини и значају, посебно од владавине Тукулти-Нинурте II и Ашурнасирпала II (883–859. п. н. е.). Он је изабрао град Калху (библијски Калах, савремени Нимруд ) за своју престоницу уместо древне традиционалне престонице Ашура која се налази 150 км јужно од данашњег Мосула.
Након тога, узастопни асирски цареви-монарси, као што су Шалмансар III, Адад-нирари III, Тиглат-Пилесар III, Шалмансар V и Саргон II, наставили су да шире град. Око 700. године пре нове ере, краљ Сенахериб је направио нову Ниниву престоницом Асирије. Радило се на инфраструктури, а Нинива је по величини и значају засенила Вавилон, Калху и Ашур, чинећи га највећим градом на свету. Многи научници верују да су вавилонски висећи вртови били у Ниниви.
Хумка Кујуњик у Мосулу је место палате краља Сенахериба и његових наследника Асархадона, Асурбанипала (који су основали Асурбанипалову библиотеку ), Ашур-етил-иланија, Син-шуму-лишира и Синшаришкуна . Асирско царство је почело да пропада 626. п. н. е. у деценији бруталних унутрашњих грађанских ратова који су га значајно ослабили. Ратом опустошену Асирију напала је 616. п. н. е. коалиција њених бивших поданика, пре свега Вавилонци из јужне Месопотамије, заједно са Медијцима, Персијанцима, Халдејцима, Скитима, Кимеријцима и Сагартима . Нинива је пала након опсаде и борби од куће до куће 612. п. н. е. током владавине Синшаришкуна, који је погинуо бранећи своју престоницу. Његов наследник, Ашур-убалит II, избегао је из Ниниве и формирао нову асирску престоницу у Харану.
Мосул (тада асирски град Мепсила, који су бивши становници основали на рушевинама своје бивше престонице) касније је наследио Ниниву као мостобран на Тигру на путу који је повезивао Асирију и Анадолију са кратковечним Медијанским царством и наследним Ахеменидским царством (546–332. п. н. е.), где је био део геополитичке провинције Атура (Асирија), када су регион, и Асирија уопште, доживели значајан економски препород.
Мосул је постао део Селеукидског царства након Александрових освајања 332. п. н. е. Иако се мало зна о граду из хеленистичког периода, Мосул је вероватно припадао селеукидској сатрапији Сирије, грчком термину за Асирију („Сирија“ је првобитно значила Асирија, а не модерна нација Сирије), коју је Партско царство освојило око 150. п. н. е.
Успоном Сасанидског царства 225. године Мосул је постао део сасанидске провинције Асористан . Хришћанство је било присутно међу аутохтоним асирским народом у Мосулу још у 1. веку, иако је древна месопотамска религија остала јака до 4. века. Постао је епископско седиште Асирске цркве Истока у 6. веку.
Током периода калифа Омара (637. или 641. године) Мосул је припојен Рашидунском калифату од стране Утба ибн Фаркада ал-Суламија током раних арапских муслиманских инвазија и освајања, након чега се Асирија распала као геополитички ентитет.
Од 9. века до 1535. године мини|300x300п|Персијска минијатура која приказује опсаду Мосула 1261–63. из: . У касном 9. веку, турски династи Исхак ибн Кундај и његов син Мухамед преузели су контролу над Мосулом, али је 893. године Мосул поново дошао под директну контролу Абасидског калифата . Почетком 10. века Мосул је дошао под контролу домаће арапске династије Хамданида . Из Мосула су Хамданиде под Абдаллахом ибн Хамданом и његовим сином Насир ал-Давла проширили своју контролу над Горњом Месопотамијом на неколико деценија, прво као гувернери Абасида, а касније као де факто независни владари. Век касније истиснула их је династија Укајлида . Ибн Хавкал, који је посетио Мосул 968. године, описао га је као прелеп град насељен углавном Курдима .
Селџучко царство је освојило Мосул у 11. веку. После периода под полунезависним атабегом као што је Мавдуд, 1127. постао је центар моћи династије Зенгид . Саладин је неуспешно опседао град 1182. године, али је преузео контролу над њим тек 1186. године. У 13. веку су га заузели Монголи предвођени Хулагу каном, али је поштеђен уобичајеног уништења пошто је његов гувернер, Бадр ал-Дин Лу'лу, помогао кану у његовим наредним походима на Сирију.
Након пораза Монгола у битки код Ајн Џалута против Мамелука, Бадр ал-Динов син је стао на страну ових Мамелука што је довело до уништења града. Касније је поново добио на значају, али никада није повратио свој првобитни сјај. Мосулом су од тада владали монголски Илканат и Џаларидски султанат и избегао је Тамерланову деструктивност.
Године 1165. Бењамин од Туделе је прошао кроз Мосул; написао је да је у Мосулу пронашао малу јеврејску заједницу од око 7.000 људи, коју је водио рабин Закаи, вероватно повезану са Давидовом лозом. Године 1288–89, Егзиларх је био у Мосулу и потписао пратећи документ за Мајмонида .עזרא לניאדו, יהודי מוצל, מגלות שומרון עד מבצע עזרא ונחמיה, המכון לחקר יהדות מוצל, טירת-כרמל: ה'תשמ"א. Почетком 16. века, Мосул је био под туркменском федерацијом Ак Коијунла , али га је 1508. године освојила Иранска династија Сафавида.
Металопрерађивачка индустрија У 13. веку у Мосулу је цветала производња луксузних месинганих предмета у које су били уметнути сребрни украси. Многи од ових предмета постоје и данас; у ствари, од свих средњовековних исламских артефаката, мосулски месинг има највише епиграфских натписа.
Међутим, једина референца на ову индустрију у савременим изворима је извештај Ибн Саида, андалузијског географа који је путовао кроз регион око 1250. Написао је да „у граду има много заната, посебно украшених месинганих посуда које се извозе (и поклањају) владарима“. То су били скупи предмети које су само најбогатији могли да приуште, а тек почетком 1200-их Мосул је имао потражњу за њиховом производњом у великим размерама. Мосул је тада био богата, просперитетна престоница, прво за Зенгиде, а затим за Бадр ал-Дин Лу'лу'а.
Порекло ове производње у Мосулу је непознато. Град је имао индустрију гвожђа крајем 10. века, када је ал-Мукадаси забележио да је Мосул извозио гвожђе и робу од гвожђа попут канти, ножева и ланаца. Међутим, пре почетка 13. века нису познати сачувани метални предмети из Мосула. Обрада метала са уметањем украса у исламском свету је први пут развијена у Хорсану у 12. веку од стране произвођача сребрнина који су се суочили са недостатком сребра. До средине 12. века, Херат је посебно стекао репутацију због својих висококвалитетних уметнутих метала. Пракса уметања "захтевала је релативно мало алата" и техника се проширила на запад, можда захваљујући хорасанским занатлијама који су се преселили у друге градове.
До краја 13. века, техника украшавања је стигла до Мосула. Пар гравираних месинганих флабела пронађених у Египту и вероватно направљених у Мосулу датирани су на 1202. годину сиријским натписом, што би их чинило најранијим познатим мосулским месинганим производима са одређеним датумом. Један сачувани предмет може бити чак и старији: украшени косац мајстора Ибрахима ибн Мавалије непознатог је датума, али је Рајс проценио да је направљен око 1200. Производња украшених месинганих производа у Мосулу је можда почела пре почетка века.
Мосулска металне производња се значајно проширује 1220-их – из ове деценије познато је неколико потписаних и датираних предмета, што према Џулијану Ребију „вероватно одражава пораст производње“. У наредне две деценије од отприлике 1220. до 1240. године, индустрија месинга у Мосулу је доживела „брзе иновације у техници, декорацији и композицији“. Занатлије су били инспирисани минијатурним сликама произведеним у области Мосула.