Краљевина Босна представља трећи период у развоју српске феудалне државе под именом Босна, у средњем веку.

Настала је на Митровдан 26. октобра 1377. године, када се тадашњи бан Стефан Твртко I Котроманић (бан 1353—1377, краљ 1377—1391) на гробу Светог Саве у манастиру Милешева овенчаоDr. Zeljko Fajfric: Kotromanici: 5. Kralj Stefan Tvrtko (1377—1391) („да будем у Христу Исусу благовјерни и Богом постављени Стефан краљ Србима и Босни и Поморју и Западним странама”),Franz Ritter von Miklosich (1858). Monumenta serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, RagusiiПовеља краља Твртка од 10. 4. 1378. уздигавши Босну на ранг краљевине. Постојала је до 1463. године када је током продора Османлија у Европу уништена, а њен последњи краљ Стефан Томашевић (деспот Србије 1459, краљ Босне 1461—1463) по наређењу султана Мехмеда II (1451—1481) убијен у Јајцу и поред обећања да ће му живот бити поштеђен.Janičarove uspomene ili turska hronika

Током непуног века постојања Краљевина Босна је само током владавине Твртка I била снажна и самостална држава да би након његове смрти у самој држави отпочео рат како између чланова владарске породице Котроманића око власти, тако и међу моћном властелом, а у сукобе су се укључиле и Краљевина Угарска и Османско царство.Владимир Ћоровић, „Историја српскога народа“, Београд 2001 — интернет издање (www.rastko.rs) Државна вера у Краљевини Босни била је Црква босанска, али су последњи њени краљеви због политичких прилика пришли папи и католицизму. Последица постојања Цркве босанске је била како сиромашнија културу у односу на суседну Србију, тако и стални ратови са Краљевином Угарском која је своје нападе правдала потребом да се искорени јерес која је завладала у Босни, пошто су и Православна и Католичка црква сматрале Цркву босанску јеретичком.

Твртко I Котроманић

Проглашење краљевине мини|Краљ Стефан Твртко I Српско царство се после Маричке битке и смрти краља Вукашина, а исте године и цара Уроша (1371) дефинитивно распало на области обласних господара. Међутим, идеја о Српском царству је још увек била жива, па је било питање ко се може појавити као обновитељ немањићких традиција. Већина обласних господара били су скоројевићи, без високих дворских титула, а и они који су их носили, попут Дејановића и краља Марка, били су турски вазали. Босански бан Твртко имао је много више услова од њих да се наметне као обновитељ државе, јер је порекло по мајчиној линији водио од Немањића, светородне лозе, пошто му је прадеда краљ Драгутин, а с друге стране је изданак босанске владарске лозе Котроманића, за коју се везује владавина Босном од њеног оснивања. Разлог више били су пространи делови некадашње немањићке државе којима је владао. Уместо да српске земље просто присаједини својој држави, он се одлучио на то да истовремено буде и српски краљ и да влада својим земљама. У то време је на његовом двору створена формулација о «сугубом», «двоструком венцу», коју је лансирао његов логотет Владоје који је дошао из Србије. «Сугуби венац» би био симбол две земље којима Твртко влада – Босне, којом његова породица влада од давнина, и Србије, којом су владали његови прародитељи који су се преселили у «царство небеско». Видевши да је српска земља остала «без пастира», Твртко је осетио потребу да дође у српску земљу и буде крунисан за краља. Крунисање је вероватно обављено на Митровдан (26.10.) 1377. у манастиру Милешеви. Твртко је узео само краљевску, а не царску титулу јер она у то време није била омиљена међу Србима због црквеног раскола са Цариградском патријаршијом, а и због тога што није могао да има већу титулу од свог сениора, угарског краља. Његова званична титула била је «краљ Србљем, Босни и Поморју и Западним странама», а свом имену је додао и српско краљевско име Стефан, које су касније носили сви босански краљеви. Важно је питање како су се према његовој титули односили српски обласни господари. Сигурно је да су кнез Лазар и Вук Бранковић подржавали овај чин, због добрих односа са Твртком, док га Балшићи нису признавали из супротних разлога. Његову краљевску титулу признали су и Венеција и Дубровник, а очигледно је да и угарски краљ Лајош није имао ништа против, пошто му балкански крајеви нису више били у центру интересовања. Као српски краљ, Твртко је настојао да у Босну пресади дворска звања и службе, као и церемонијал српског двора. Уместо «надворног дијака» појављује се логотет као шеф краљевске канцеларије. Први логотет био је поменути Владоје. Византијска титула протовестијара је преко Србије дошла у Босну и заменила казнаца на челу руководиоца финансија. Први протовестијар био је поп Ратко из Дубровника, а касније су на ово место дошли представници породице Бућа из Котора, која је ову функцију обављала и на српском двору. Са српског двора је преузето и звање ставилца. Још за време Твртка се видело да је његово владање над Србијом било само фиктивно. Још за живота је кнез Лазар владао самостално у својим областима, као и Вук Бранковић, а касније су њихови наследници учинили исто, па се тек деспот Стефан Лазаревић може назвати правим обновитељем српске државе. Твртко, а касније и његови наследници, били су само босански краљеви. Босански владари нису могли задобити положај у Босни својом краљевском титулом какав су имали Немањићи у Србији јер за то нису имали подршку цркве која би их уздигла изнад остале властеле. Једина предност над властелом била је круна која је постала симбол државе и њеног јединства, независна од личности краља.

Привреда

Након што је достигао свој максимум на источним границама, Твртко је своје тежиште политике пренео на јадранску обалу. Политичке тешкоће првих година Тврткове владе нису ометале започети привредни развој. Главни босански рудници (Фојница, Крешево, Олово, Сребрница) се у изворима јављају баш за време Твртка, с тим што је Сребрница надмашивала све остале, па је у њој и број дубровачких трговаца био и највећи. Дубровачки трговци су били власници рудника или неких његових делова. Производи босанских рудника имали су одличну прођу, али је највећи проблем представљао транспорт. Метали су ношени у Дубровник или Дријева, одакле су даље транспортовани у Венецију и друге крајеве. За транспорт до Дубровника и Дријева коришћени су власи «поносници», који су товарним животињама превозили робу. Остали производи босанске привреде нису имали прођу као руде (кожа, восак, месо, стока), мада су приморски градови на неки начин зависили од босанских намирница. Међутим, долазило је око сукоба због цена, јер су Босанци тражили повишење откупне цене.

Ратови Сви главни производи босанске привреде су се сливали према мору, а на обали Јадрана били су и центри увоза босанске трговине. У увозу је главно место заузимала со, која је продавана на «кумерцима солским», а Босни су најближи били Дубровник, Дријева и Котор. Босна је у Приморју имала само неколицину села сељака и рибара. Сва 3 трга била су под угарском влашћу, тако да се није помишљало на њихово освајање. Далеко од јадранске обале је избио сукоб између старих ривала, Венеције и Ђенове, око острва Тенедоса у Егеју, које је византијски цар Јован V уступио Млечанима (1378). У сукоб се умешала и Угарска на страни Ђенове, па је претила опасност да се сукоб пренесе на Далмацију. Дубровник је као угарски вазал и противник Венеције био на страни Ђенове. Ипак, Венеција је на јадранској обали нашла слабу тачку, па је освојила Котор (1378), што је изазвало велики страх у Дубровнику. Венеција се трудила да привуче босанског краља на своју страну, па су се прошириле гласине да је дошло до савеза Твртка и Венеције. Иако је Твртко нудио помоћ Дубровнику, ови су то одбијали, уздајући се у помоћ хрватско-далматинског бана. Твртко је одржавао односе и са Котором. Криза око Котора се заоштрила 1378/9. када су у Дубровник приспеле ђеновљанске галије, па је једна струја у Дубровнику желела коначно уништење Котора, али је ипак преовладала умерена струја јер су Которани тајно преговарали о збацивању млетачке власти и повратак под угарску круну. Међутим, Которани нису испунили обећање. Которани мењају оријентацију и почињу преговоре с краљем Твртком о потчињавању његовој власти, што је Твртку било веома примамљиво пре свега због трговине, али се отвара проблем Дубровчана против којих би оваква Тврткова акција била уперена. Твртко тада блокира промет између Дубровника и залеђа, што доводи Дубровник у ситуацију да гладује. Ипак, након млетачког пораза код Пуле и приближавања ђеновљанских галија, Которани одлучују да преговарају директно са угарским краљем, тако да збацују млетачку власт и покоравају се директно угарском краљу. Твртко је, разочаран, подржавао млетачку посаду која се одржала у граду. Дубровчани су били у страху када је краљ Твртко дошао са великом војском у близину градске територије, али је та војска била намењена завођењу реда у суседној жупи. Твртко је 1379. био у походу на Зету, на територији Балшића, али о овом походу не знамо ништа.

Оснивање Новог мини|Босна у време краља Твртка I

Цела ситуација у Приморју се неповољно одразила на босанску привреду. Котор је био блокиран, а Дубровник је био под забраном трговине са Босном. Неуспех око Котора и тешкоће у трговини навеле су Твртка да положи темељ новом граду, у малом заливу у жупи Драчевици, близу ушћа реке Суторине, коме је заувек остало име Нови (1382). Твртков план је био да се осим утврђења, у његовом подграђу формира трг соли, који би постао нови привредни центар источног Јадрана. Трговци из далматинских градова, Которани, италијански трговци, видели су у новом тргу шансу за трговином сољу у већим количинама, па су нови трг прихватили у складу са својим интересима. Ипак, реакција Дубровника је била сасвим друкчија јер је сматрао да би му Нови био велика конкуренција и да би босански краљ сву трговину сољу могао да преусмери на тај трг. Од давнина су «кумерци солски» била 4 места: Дубровник, Дријева, Котор и Свети Срђ на Бојани. Дубровчани су подсећали Твртка на повељу из 1378. којом је он преузео обавезе српских владара према Дубровнику, па су сматрали да то важи и за законе о трговима соли. Такође су задржавали бродове натоварене сољу који су ишли ка Новом и откупљивали товар, а слали су и посланике у далматинске градове да их обавесте да је овај трг нелегалан. Дошло је до затегнутих односа између Босне и Дубровника, па су Дубровчани преговарали са осталим далматинским градовима о савезу против Босне и Венеције. Међутим, Твртко је попустио и децембра 1382. издао повељу којом забрањује трговину сољу у Новом у Драчевици. На ову одлуку је утицала и смрт краља Лајоша, па се Твртко надао да ће у тим тешким временима за Угарску испословати добијање тргова у Дријевима и Котору. Котор првобитно није долазио у обзир јер га је опседао Балша Балшић (1382/3). Што се тиче Дријева, она су дошла под Тврткову власт, али је непознато да ли пре или после смрти краља Лајоша. Твртко је радио и на формирању флоте, па је наручио 3 лађе у Венецији (1383). Подигао је град Брштаник близу ушћа Неретве, што показује да је Босна имала под контролом и доњи ток Неретве. Током 1383. било је бурно у крајевима између Дубровника и Боке. Имамо само фрагментарне вести, али је резултат да је Твртко истерао Балшину војску из својих жупа, потчинио касније Котор, добио угарску потврду и средио односе са Дубровником. Дријева и Котор су се коначно 1385. нашли у саставу Тврткове државе, па Босна сада није имала само пусту и камениту обалу, већ 2 привредна центра.