Кур Јусуф Зијаудин-паша (умро 1819, Хиос) је био османски државник грузијског порекла, који је два пута обављао дужност великог везира. Учествовао је у борбама са Француском око Египта и у рату с Русијом. Његова неспособност је више пута доводила Османско царство у тешке положаје, као што су избијање I српског устанка и прекид преговора и наставак рата са Русијом и побуњеном Србијом.
Порекло и политички успон Јусуф је потицао из породице грузијских муслимана. Своју политичку каријеру почео је као чиновник и интендант рудника. Рудници су били потпуно запуштени вековима, пошто се из њих већ одавно повукао дубровачки и млетачки капитал, а османска власт нити је могла нити је знала да га замени другим . Године 1793. Јусуф је ушао у Диван и постао везир. Уз то, добио је и положај валије Дијарбакирског ејалета. Следеће године, уместо Дијарбакирског ејалета поверен му је Ерзурумски. Године 1796. био је постављен за валију Чилдирског и Трабзонског ејалета.
Велики везир Долазак на положај и стање у Османском царству Дана 23. октобра 1798. године, Јусуф је, поставши султанов љубимац, постављен на место великог везира. Како је власт била деспотска и неуређена, султан је имао неограничену власт, али како је он живео затворен у сарају и није вршио државне послове, већ је управљање царством било поверено Јусуфу .
Војска је била невероватно неефикасна и заостала. Састојала се из коњице (спахије), која је живела на тимарима које им је султан дао, и пешадије (јаничари), подељене на 199 чета, смештених по истанбулским касарнама. Спахије нису више вршиле своју службу, а јаничари, уместо да се регрутују из султанових робова и да остану нежењени, почели су се женити и своја места предавати својим синовима, који су их сматрали као наследну државну службу, уз коју су се бавили и другим пословима . Тако су постали веома лоша војска за време рата, а врло немирна војска за време мира . Такође, били су немоћни да смире хришћанске народе, који су, угњетавани вековима, били у сваком тренутку спремни да подигну устанак .
Свака је област имала свог војног управника, пашу, послатог из Истанбула, који је у њој имао сву власт. Већина паша је у то време куповала свој положај од Јусуфа, који их је постављао . Они који су заповедали каквим одредом војске бунили су се често против наредаба које су долазиле из Истанбула .
Османско царство као муслиманска држава никад није примано у друштво хришћанских европских сила, што је резулитарало отуђењем од европских владалаца. Како се Царство у Европи утврдило освајањем, тако су европски владари себи давали за право да освајају или на било који други начин присвајају његове територије, које нису биле под заштитом међународног права. Највећа опасност претила је од Аустрије и Русије .
Тако да је опадајућој царевини претила опасност с више страна: побуне јаничара у Истанбулу, одметање паша по областима, устанци хришћанских народа, руско и аустријско освајање, итд . Због Наполеонових ратова опасност од стране Европе се смањила. Аустријска влада, забављена на западу, напустила је освајање на источној страни; она је заборавила своје интересе на Дунаву и уместо да осваја Османско царство, она је гледала да га сачува .
Сам Јусуф се обогатио помоћу свог новог положаја и постао власник пола рафинерије бакра Дијардбакирског елајета.
Француски поход на Египат У време Јусуфовог ступања на највиши положај у Османском царству, царство је, поред међусобне борбе и незадовољства јаничара, додатно поткопало Француско освајање Египта. Јусуфу и султану Селиму III је било јасно, да не могу у исти мах водити рат и против спољашњег и против унутрашњег непријатеља. У толико пре, што је рат са Француском проглашен за свети. Стога је Јусуф прогласио милост свима одметницима, који се покоре, макар и само формално, свом господару. Тако да је крајем године, међу осталим, опроштено Осману Пазваноглу, видинском господару, и јаничарима, којима је дозвољено да се врате у Смедеревски санџак .
Овом француском експедицијом је Велика Британија, која се раније врло мало занимала источним стварима, била наведена да уговори савез са Османским царством . Овим је дошло и до зближавања са Русијом, која је била британски савезник. Ова три савезника, узалуд су покушавала да у савез увуку Пруску и да организују II коалицију против Француза. Иако у томе нису успели, Јусуф је добио моћног савезника у борби против Француза . Почетком следеће године послао је једну војску предвођену Мустафа-пашом да поврати Египат. Да предупреди Турке Наполеон Бонапарта, вођа ове француске експедиције, је почео наступати у Сирију. Међутим, Бонапарта је због неких проблема у домовини морао напустити Сирију и Египат, оставивши Жана Батиста Клебера да води његову војску . Поход на Сирију је одмах потом пропао.
После Наполеоновог одласка, Јусуф је, са истанбулском војском, лично кренуо да поврати Египат, помисливши вероватно да Клебер није дорастао задатку који му је био поверен. Турска војска првобитно је бројала 15.000 људи, а након што јој се придружила војска из Алепа и Дамаска у Гази, она је бројала око 25.000 људи. Свестан свих недостатака своје војске, Јусуф је, у јануару 1800. године, склопио са Клебером и британским адмиралом Сиднејом Смитом, споразум из Ел Ариша, по ком је француским снагама из Египта било дозвољено несметано повлачење. Међутим, споразум није заживео и настављено је турско наступање према Каиру, што је резултирало битком код Хелиопоља, која је уследила 10. маја 1800. године. Битка се завршила тешким поразом, расулом у турској војсци и Јусуфовим бегом са бојног поља. Французи тако остају господари ситуације, али, на срећу за Османско царство, врло кратко. После Клеберовог убиства 14. јуна у Египту међу осталим војсковођама настају препирке, па се они не одупиру енглеско-османским снагама. Јусуф је, да би узео учешће у победи, поново дошао у Египат и заједно са Британцима учествовао у освајању Каира, јуна 1801. године. Убрзо после освајања Каира, Французи су се предали .
Када је ушао у Каиро, Јусуф је оптужио хришћане да су сарађивали са западним завојевачем и запленио цело њихово богатство, после чега је остао неко време у Египту да би средио неке послове ејалета.
Убиство Хаџи Мустафа-паше мини|десно|Дахије убијају Хаџи Мустафа-пашу, бакрорез из 1802. године. Повратак јаничара у Смедеревски санџак значио је повратак зулума и почетак новог зла. У почетку је изгледало да су се смирили, у ствари, били су само више обазриви, док се снађу у новој ситуацији и док похватају везе. Поверовавши да су заиста смирили београдски везир Хаџи Мустафа-паша их је упутио у унутрашњост давши им различита запослења, али они су пожурили да се што пре докопају својих имања или других поседа и да се брзо обештете за дугу оскудицу. Убрзо су почели и да се свете, убивши Станка Харамбашића, једног од вођа српске народне војске, и кнеза Ранка Лазаревића, док се кнез Алекса Ненадовић само се случајно спасао од погибије. Кад је, током 1799. године, Пазваноглу устао поново против Порте, његови јаничарски савезници показали су поново своју праву боју. Прикупили су се у Београду решени да омету сваки пашин покушај против Видина и да се сами дочепају власти. У јулу 1801. они су заузели град и заробили пашу. Тако су убрзо поступили и са другим местима у Смедеревском санџаку.
Дервиш-бег, пашин син, био је на време измакао из Београда у Ниш, да отуда обавести Јусуфа и организује помоћ за оца. Јусуф није могао апсолутно ништа да предузме, него је само упутио једног изасланика у Београд да смирује људе. То је имало неког привременог успеха, али није могло да много измени ствари. Између јаничара, који нису хтели да испусте власт, и Мустафе није било нимало поверења. Он је свакако и покушавао нешто, да се ишчупа из њихових руку . Бојећи се њега и акције његовог сина, јаничари су га 15. децембра 1801. убили у Београду . Потом су узели власт у своје руке, спремни да је бране свим средствима . Као главне њихове вође истакле су се четири дахије: Кучук Алија, пашин убица; Аганлија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић . Тако је у Смедеревском санџаку настало доба правог терора .
„Они приграбише сва главна имања спахиска, па почеше брзо градити ханове и чардаке, да њихове субаше лакше наџиравају рад и кретање по селима. Повластице из 1793. и 1794. год. укинуше својом вољом, свако осећање законитости замре. Чак се нису слушале ни кадије, а камоли народски кнезови. Кад се огласи наоколо, да су баше Аџи Мустајпашу убиле, и да су против цара, онда навале из околни крајева, особито из Босне и из Арнаутске, све беспослице и крвници и бескућници у Бијоград, као орлови на стрвину; и даије ји све радо попримају... Млоги су тада у Бијоград дошли голи и боси, пак се онђе одма оковали у сребро и у злато, и обукли у свилу и у кадифу, и узјали на атове с ратовима. Јањичари су судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљавали, отимали (или узимали као своје) коње и оружје, и друго, што им се гођ допало, најпослије стану силовати жене и ђевојке... Какогођ што су се под мудрим и праведним владањем Аџи-Мустај-пашиним слабо и гласили ајдуци у Србији, тако се сад од оваке силе и од зулума поајдучи десетина народа.” Живо и непосредно приказивање стања у земљи Вука Караџића .
Јусуф је био немоћнан да казни бунтовнике, пошто је у царевини врило на више страна, а ауторитет централне власти био је потпуно подрован, исто као и углед султана. Без могућности да ишта уради, Јусуф је ово прихватио као свршен чин примивши јаничарска уверавања да ће остати верни и упутио у Београд новог управника, Хасан-пашу. Тај је, у ствари, био играчка у рукама дахија. Посебни татарин донео је 10. маја 1802. посебно писмо од Јусуфа, којим је јаничарима била опроштена учињена кривица. Учинило се то понајвише стога, што је постојала бојазан да би јаничари могли примити у Београд Пазваноглуа, што би, при немоћи централне власти, изазвало још теже и опасније заплете.
Спремање српског устанка У Земуну се после овог прикупио приличан број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је био врло активан Петар Ичко, бивши турски дипломатски чиновник. Од турске стране нарочито се истицао бивши пашин благајник Хасан-бег, уз кога се прибрао и приличан број од дахија угрожених спахија. Они су већ у лето 1802. год. покушали да изазову покрет у Смедеревског санџака и ухватили су везе са више народних људи, али су акцију око Пожаревца и испод Авале предузели прерано, па су претрпели неуспех. Има вести, да се већ тада око 60 народних првака из Смедеревског санџака било писмено обавезало да ће помагати Мустафиног сина Дервиш-бега, чим стигне са војском против дахија .
Српске вође тада су почеле помишљати о подизању устанка и ослобођењу, па се развила жива агитација. Чак су у јесен 1803. године пред руску царску канцеларију изнели план о оснивању славјаносербског царства. Ово царство била је главна мисао српске елите од 1802. до 1804. године .
Има и вести да су се Срби током 1803. год. спремали на устанак. За Ђорђа Петровића Карађорђа се прича, да је у лето те године преговарао са земунским трговцима ради набавке праха и олова. У јесен почели су састанци и договори, а пред крај године кнез Алекса Ненадовић упутио је у Земун једно писмо тамошњем команданту мајору Митезеру у којем га позива у помоћ. Подизање устанка додатно је помогло то што су се дахије почеле гложити између себе, па се чинило се да је њихова снага осетно паралисана. Доиста, између Аганлије и Кучук Алије било је дошло до крупних сукоба, у којима је било и погинулих.
Османско царство и европске силе