Краљевина Србија је била монархија у југоисточној Европи. Већим делом свога постојања налазила се на Балканском полуострву, а при крају постојања проширила се и на делове Панонске низије. Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине 6. марта 1882. године,Закон о проглашењу Књажевства Србије за Краљевину (Изворник)Књажевска прокламација од 6. марта 1882. (Изворник), штампана у Српским новинама од 7. марта чиме је Кнежевина Србија уздигнута на ниво краљевине.

Први нововековни Краљ Србије Милан Обреновић је владао до 1889. када је абдицирао у корист свог тада малолетног сина Александра. Због малолетства Краља до 1893. је владало трочлано Краљевско Намесништво.

1903. десила се смена династије превратом у ноћи између 10. и 11. јуна када је убијен Краљ Александар Обреновић а за новог краља проглашен Петар Карађорђевић.

Држава је проширила своју територију 1912–1913. на простор који је до тада био под турском влашћу т.ј. на простор Старе Србије учешћем у Балканским ратовима (Први и Други балкански рат).

Као исход Првог светског рата Краљевина Србија је као таква постојала све до 1. децембра 1918. када је прокламовано Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца под даљом владавином српске династије Карађорђевић. Свечаном прокламовању државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца непосредно су претходили закључци Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба и одлуке о уједињењу Војводине и Црне Горе са Србијом.

Историја Српска револуција

Српски отпор Османској доминацији, дуго година латентан, нарочито је узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Османско царство се у то време већ налазило у стању дубоке кризе без перспективе на опоравак, што се посебно тешко одражавало на хришћанске народе који су у њој живели.

Кнежевина Србија мини|200п|Границе балканских држава 1870 — 1878. године

Срби су подигли не само националну него и социјалну револуцију, након које је Србија почела да хвата корак са осталим европским државама, прихвативши вредности грађанског друштва. Као резултат устанака против Османског царства, формирана је Кнежевина Србија, којој је после потоњих ратова било међународно призната независност 1878. године.

Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Османског царства (српско-турски ратови (1876—1878)) којим је међународно призната независност и припајање југоисточне Србије стечено.

Политичке прилике

После убиства кнеза Михаила 1868. владало је намесништво до 1872. године, Кнез Милан преузеће престо 1872. године. На унутрашњем плану је на снази био Устав Србије из 1869. године који ће важити и у времену после проглашења Краљевине. У Србији се 1881. године уводе прве политичке странке: Радикална, Либерална и Напредњачка.

Народна радикална странка прва је настала јануара 1881. Њени циљеви су народно благостање и слобода, независна држава и ослонац на Русију. Одлучно је против апсолутизма краља Милана. Вођа Радикала је Никола Пашић, а изборна база им је село. Либерална странка се залаже за грађанске слободе и парламентаризам. Вођа Либерала је Јован Ристић, а подршку имају у крупној буржоазији и богатим сељацима. Напредњачка странка подржава краља Милана а ослонац налази у богатијем слоју државних чиновника. Вођа странке је Милутин Гарашанин.

Земља се од конгреса 1878. на спољашњем плану све више везује за Аустроугарску. Аустрофилска политика је у земљи изазивала незадовољство, поготово после окупације Босне и Херцеговине 1878. С друге стране је омогућило да Србија буде боље заступљена на Берлинском конгресу по питању положаја границе са Бугарском, после разочаравајућег Санстефанског мира за који се залагала Русија. 1881. са аустроугарском је склопљен трговински уговор, по коме аустроугарски трговци уживају повластице у Србији. Осим овог документа, кнез Милан је потписао и политички документ тзв. Тајну конвенцију.

Владавина краља Милана Обреновића

Проглашење краљевине мини|десно|150п|Проглашење Краљевине Србије 1882. године мини|десно|150п|Читање књажевске прокламације о проглашењу краљевине 1882. у Нишу мини|десно|Краљевина Србија 1882—1912.

Народна Скупштина Србије је 22. фебруара / 6. марта 1882. године на 39. састанку на предлог потпредседника Скупштине Милана Кујунџића, донела Закон којим се "Књажество Србија проглашава за Краљевину Србију". Дотадашњи Књаз Милан М. Обреновић IV проглашен је за наследног Краља Србије, под именом МИЛАН ПРВИ као први нововековни краљ Србије. Већ 23. фебруара поподне отпочело је примање страних дипломата, а први у свечаној аудијенцији био је аустроугарски посланик гроф Кевенхилер, а по заповести свог суверена изјавио је свечано да Аустроугарска признаје узвишење Србије у Краљевину, за њим је дошао немачки, 24. фебруара италијански, па руски, енглески тако да су већ до 25. фебруара све велике силе признале Краљевину Србију.Српске новине, 22. фебруар 1882.

Тимочка буна (1883)

Тимочка буна је била буна коју су 1883. г. у зајечарском округу подигли представници Народне радикалне странке против владе краља Милана Обреновића. Популарност радикала (по изборима 1883) у народу и њихов отпор краљевом начину владања, апсолутизму, доводи до отвореног сукоба краља и радикала. Повод за буну била је и наредба краља Милана да се од народа одузме сво оружје које је имао у свом поседу, што доводи до оружане побуне у околини Зајечара и Књажевца. Краљ шаље војску која у крви гуши побуну. Због те неуспеле побуне, Никола Пашић, вођа радикала, бежи из земље.

Српско-бугарски рат (1885)

Српско-бугарски рат је био рат који је 14. новембра 1885. године Србија објавила Бугарској, а чији је непосредни повод било уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, које је извршено кршењем одлука Берлинског конгреса.

Радикалски устав

На унутрашњем плану, краљ је био приморан на нагодбе са најјачом странком у земљи, радикалима, што ће довести до усвајања модерног Устава 1888. године, који ће у Србију увести демократски парламентаризам, широке политичке слободе и друга начела демократског и грађанског друштва. Неспремност краља Милана и његовог наследника краља Александра да прихвате ограничавање личне власти, довешће до превирања у земљи а коначно и до укидања овог устава 1894. године и повратка на стари, Намеснички. Краљ Милан је абдицирао 1889. године.

Намесништво На годишњицу проглашења Краљевине Србије 22. фебруара (6. марта) 1889. у Саборној Цркви, краљ Милан се појавио заједно са својим тринаестогодишњим сином Александром у свечаној војној униформи и објавио је проглас да се повлачи са трона и уступа га своме сину, али да се до његовог пунолетства државом стара намесништво. Према Уставу, краљ Милан је одредио сину Александру намесништво, које су сачињавали Јован Ристић, генерал Коста Протић и генерал Јован Белимарковић.

Јован Ристић је имао много кључних улога у Србији, практично, он је имао моћ (био је сива еминенција).

После Миланове аустрофилске политике, долази до нових веза Србије и Русије. У лето 1891. године Александар Обреновић и Никола Пашић одлазе у Петроград у посету руском цару Александру Романову. Млади краљевић је срдачно дочекан у Петрограду. Цар Александар му је том приликом рекао да Русија неће дозволити анексију Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске и да ће ту одлуку пренети у Беч. Краљевићу Александру и Николи Пашићу било обећано и то да ће Русија помагати српску активност у Македонији.

500-та годишњица Косовског боја На 500-ту годишњицу Косовског боја, 1889. године, тринаестогодишњи Краљ Александар је у цркви манастира Жиче миропомазан од стране митрополита Михаила, политичког противника његовог оца Краља Милана, у присуству краљевских намесника, министара српске Владе и руског посланика Персијанија.

Чин миропомазања био је изузетно свечан. Претходно је млади краљ присуствовао бденију у Лазаревој цркви у Крушевцу, положио темељац за споменик Косовским јунацима и на путу за Жичу свратио у манастир Љубостињу, где је приређен нарочити помен на гробу Царице Милице. Посебним законом је основано Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару, које је добило ослобађање од свих пореских дажбина (1899).

Смрт намесника Косте Протића После смрти намесника Протића 4. јуна 1892. године, настаје сукоб између шефа радикала Николе Пашића, који претендује на намесничко мести, и првог намесника Ристића, који не прихвата Пашића. Расплет настаје падом радикалске владе и установљавањем либералске, под Јованом Авакумовићем 9. августа 1892. године.

Владавина краља Александра Обреновића

Период од 1893. године почиње и завршава се превратом. Краљ Александар проглашава се пунолетним и преузима власт државним ударом 1. априла 1893. године. Период његове власти обележен је на спољном плану извесним враћањем ка русофилској политици, али без неких значајних спољнополитичких догађаја. На унутрашњем плану краљ Александар тежи личном режиму, што посебно тешко пада круговима навиклим на политичке слободе Устава из 1888. 1894. укида се устав из 1888. године и враћа се на стари устав из 1869. године. Падови влада су релативно чести, као и политичке погодбе, договори и интриге. Велики пад популарности у народу краљу доноси венчање са дворском дамом Драгом Машин, као и изгледи на брак без деце.

Априлски устав 1901. Краљ доноси 1901. године нови Устав (Априлски/Октроисани устав) који поред ублажавања личног режима не доноси суштински повратак демократији и парламентаризму. Ситуација у земљи даље се радикализује, а то обележавају велике демонстрације, јачање цензуре, али и превирања у војсци.

Мајски преврат Ситуација ће кулминирати 29. маја 1903. године када ће у планираној официрској завери бити извршен атентат на краља и краљицу. Атентат ће изазвати велико запрепашћење у Европи. Читав догађај је познат као Мајски преврат.

На престо долази Петар I Карађорђевић, а бива враћен на снагу стари устав из 1888. године, уз измене које ће даље учврстити демократски парламентаризам у Србији.

Раздобље Петра I Карађорђевића до Ослободилачких ратова 200п|мини|лево|Краљ Петар I Државни удар 1903, који је довео на трон Карађорђевог унука, краља Петра I Карађорђевића, отворио је пут парламентарној демократији у Србији. Европски образован, овај либерални краљ је превео дело "О слободи" Џона Стјуарта Мила на српски језик и дао својој земљи демократски устав, који је Србију увео у период парламентаризма и политичких слобода, а који је прекинут новим ослободилачким ратовима.

Период од 1903. до 1914. године обично се сматра златним периодом српског парламентаризма и уопште политичког, привредног и културног живота. Неспорна је извесна друштвена стабилност тог периода (мада не и политичка), као и значајан развој државе у различитим правцима (војска, одређене привредне гране).

Истиче се такође да је у политичком животу такође био присутан и утицај Црне руке, која ће тежити да спроводи сопствену политику преко државних органа. Тежња ове организације ка уједињењу Срба у једну државу допринеће атентату на Франца Фердинанда, а склоност ка уценама врха државне власти биће узрок анимозитета регента Александра I Карађорђевића и Драгутина Димитријевића Аписа, што ће кулминирати Солунским процесом.

Четничка акција

мини|десно|Четници на почетку 20. века