мини|Традиционална кинеска сахрана. Кинеске сахране сe заснивају на скупу народних веровања која су у уској вези са народном традицијом. Још од древних времена (од око династије Шанг 1.556. п. н. е. - 1.046. п. н. е.), у Кини постоји веровање да душе преминулих обитавају у неком другом свету, а да су гробови њихова земаљска боравишта. Ритуали варирају у односу на пол, године, узрок смти, као и покојников брачни и социјални статус. Туристи у посети кинеских села могу и дан данас присуствовати традиционалној кинеској сахрани. Већина учесника носи белу одећу на којој се може приметити појас од сламе око њиховог струка. Док је традиционална сахрана много више преферирана од стране Кинеза, данас се мртви чешће кремирају, поготово у великим градовима. Према подацима Кинеског Министарства Грађанских послова (MCA) од 9,77 милиона умрлих у 2014. години, 4,46 милиона, или 45,6%, је било кремирано. Став Кинеза о смрти се умногоме разликује од става људи са Запада који сматрају да је смрт „задња станица“. Кинези са друге стране смрт називају „белим-сретним-догађајем“ (док је венчање: црвени сретни догађај). На сахрани, Кинези се надају да ће се покојникова душа кроз реинкарнацију у следећем животу родити као члан богате породице, док се људи са Запада моле да душа оде у Рај без тешкоћа. Шта више, Кинези су активно развијали методе умањивања страха од смрти, попут ствари као што је „навијање“. У пракси кинеских сахрана можемо видети утицај важних аспеката кинеске културе као што су: Конфуцијанство: идеја о „лојалности трону“; Даоизам: идеја о вечном постојању, и култивацији бесмртности физичког тела; Будизам: идеја о трансмиграцији (реинкарнација).
Иако и у самој Кини ови обичаји имају много верзија и варирају од краја до краја, одређени аспекти ових обичаја су заједнички.
Ковчег мини|Кинески ковчег (поједностављени кинески:棺材; пинјин: guān cái) реч која на кинеском језику означава ковчег. Етимолошки гледано, има исти изговор као речи „богатство” и „званичник”. То произилази из некадашњег поштовања према богатијим класама, јер су се највише уважавали богати људи на високим положајима. Из тога нам произилази обичај „навијање“ где људи након што се заврши прављење ковчега носе покојника по граду и узвикују: „Иде званичник!” „Иде нам богатство!” , што је био још један од начина да се пожели души да у следећем животу буде члан богате породице. Познато је да су се богати припадници заједнице надметали ко ће имати бољу, већу сахрану, као и ковчег (који је понекад могао бити чак и од злата). У оваквим случајевима су сахране више служиле за показивање богатства, него за покој душе. По правилу, ћерке преминулог би плаћале трошкове сахране, док би се од главе породице очекивало да буду барем на првој церемонији, по могућству другој церемонији и наравно сахрани. Процес прављења ковчега је био тежак. Људи који су правили ковчеге су били добро третирани од стране људи који си их куповали. Као поклоне су добијали добру храну, високу надницу, чак и дрва која су остала као вишак у прављењу, а закупац би узео само мали делић дрвета који је служио да донесе фамилији дуговечност и срећу.
Бирање гробног места мини|Фенг шуи спирала Од великог значаја је била локација гробног места, и ту се велики значај придавао традицији фенг шуи (поједностављени кинески: 风水 , традиционални кинески: 風 水 , пинјин: fēng shuǐ). На њу се ослањало и у сврхе проналажења повољног места за кућу, и распоред ствари у истим.
По правилима фенг шуи-ја најбоља места за сахрану су била планине, поред река и било која места која су имала отворен простор и поглед. Задатак тражења таквог места су имале вештце и гатаре, а теорије за овај обичај су врло мистериозне. Неке су добро обрађене у делу „Јин Јанг; 5 елемената 8 диаграма” и у „Чоу Ји” (класична књига древне Кине), док су неки користили будистичке идеје као објашњење. Шта више, све теорије су биле у уској вези са сујеверјем, тако да се и дан данас међу научницима полемише које чињенице су истините и поткрепљене, а које су само део народног сујеверја владајуће династије су користиле народно сујеверје у своју корист, тако да се пракса фенг шуи одржала скоро 2000 година, од династије Ћин (221-207. п. н. е.) па све до династије Ћинг (1644-1911 н.е.). Владари династија су измислили појам „верност трону“, која је служила да обезбеди лојалност владару и владајућој класи кроз веровање да ако потомци преминулог не пронађу добро гробно место, снаћи ће их велике несреће у животу.
Ритуали Ритуали пре сахране У кинеској народној традицији, сахрана се посматра као једна врста сретног догађаја. Сама припрема сахране се састоји из пет делова, или фаза.
Прва фаза: „За мртве“ Иако се обавља пре саме смрти, овај обичај се сматра делом припреме за сахрану. Старијим припадницима породице који су на самрти је главна жеља да виде све чланове своје породице по последњи пут. Без обзира на удаљеност, особа је дужна да се појави, у супротном се сматра да је особа изневерила дужност према породици, и породица се тих појединаца одриче.
Друга фаза: „Објављивање смрти“ Након што особа премине породица има дужност да у најкраћем року обавести родбину, комшије и пријатеље, а то се чини на различите начине : писмима, облачећи се на одговарајућу начин, ватрометима. Испред врата се ставља гонг с десне стране ако је преминула женска особа, а са леве ако је мушкарац.
Трећа фаза: „Ритуално прање" У многим културама (поред кинеске) вода се сматрала прочишћивачем, и користила у свим битним догађајима појединца (рођење, венчање, смрт). У кинеској култури, тело преминулог се чистило свежом водом како би му се омогућио несметан пролаз у чистилиште. Овај обичај се назива „прање тела“. Након овог ритуалног прања тело се облачи у најфинију одећу, коју је покојник припремио још током живота. Посмртна одећа је обично беле, црне, плаве или смеђе боје. Једина боја која је забрањена је црвена јер се некада сматрало да ако је тело покојника обучено у црвено да ће он постати дух. Сва одећа који је преминули поседовао се спаљује. Лице покојника се прекрива жутом тканином, док тело прекрива светлоплава тканина. Након овога се тело полаже у ковчег.
Четврта фаза: „Стављање тела у ковчег" мини|Папирни новац Врхунац управо чини стављање тела у ковчег. Приликом тога, таостички свештеници врше ритуале да би осигурали срећан живот у чистилишту. У међувремену остали пале козе и коње од папира да би покојник имао меса за јело. Данас се чак праве и фрижидери и телевизори од папира.
Сви присутни се такође поклоне ковчегу као знак поштовања преминулог. Ту се налази и кутија за донације где људи стављају новац да би помогли породици јер су трошкови сахране велики. Овај новац се назива „пакленим новцем” (Оxфелд, 2007),. Није имао вредност као званични новац, и једина сврха је му је била паљење, да би покојник имао новца у другом свету. На новчаницама се могла видети реч пакао, која се односила на подземни свет, или Диyу.
Пета фаза: „Оплакивање смрти“ или бдење Након ритуала и смештања тела у ковчег следи бдење, или „оплакивање мртвих“ које траје три дана све до самог чина сахране. Према обичају, особа која је умрла се не може сахранити пре три дана. Конфуције у својој Књизи ритуала наводи да сахрањивање након овог периода обезбеђује покојнику други живот. Овај период ковчег проводи у кући у соби у којој ће се и примати гости на сахрани под условом да је особа ту и преминула. У случајевима када је преминула ван куће ковчег се износи у двориште. Постоје и правила о положају ковчега и он се поставља тако да је глава окренута ка кући. Један од разлога зашто се сахрана не врши одмах је и да би потомци имали времена и могли да организују величанственију сахрану.
Зидови у просторији у којој се налази ковчег су обложени у црвене и беле драперије и пале се свеће и тамјан. Преко прага је постављена бела тканина. Такође се склањају огледала, а то се чини због веровања да ако неко види одраз ковчега у огледалу ускоро ће се десити још једна смрт у породици. Породица припрема један мали олтар који се налази крај ногу преминулог. Пали се једна уљана лампа која има сврху да помогне покојнику да пронађе пут до чистилишта па отуда и само њено име „Светлост која води“. Без ње постоји опасност да ће душа остати заробљена и лутати по овом свету као дух. „Дуговечна лампа“ је истовремено и симбол добре воље родбине према покојнику. Ова лампа заправо води порекло из легенде о Белој змији. Током периода бдења људи не смеју да носе накит црвене боје. У древним временима деца и унучад преминулог нису секла косу наредних 49 дана након смрти али ова традиција више није толико заступљена. Ближи чланови породице се суздржавају од конзумирања меса јер месо има крв, а крв симболизује нечистоћу. Месо се не појављује у исхрани породице све до јутра на дан сахране. Најзаступљеније јело на сахранама је „јаи” , које симболише чистоту, па конзумирањем овог јела, породица чини своја тела чистим. За време сваког оброка храна се нуди и преминулом и што је необично за њега се штапићи се стављају у посуду са пиринчем, док се остали служе само кашикама. Разлог за ово је то што су штапићи оштри и постоји опасност да се повреди дух који се налази у близини. Током овог периода чланови породице преминулог не треба да спавају у креветима, већ искључиво на поду.
За већину људи широм планете плакање је израз губитка и туге, док се у већини Кине вокално изражавање туге сматра непотребним. Ожалошћени ће се ударати по грудима и повијати стопала као израз своје туге. Овај обичај потиче из веровања да краљ Yанлуо прво мора да потврди да је особа преминула. Ако би краљ сматрао да особи још није дошло време онда би јој дао другу шансу. Ипак, покојникова родбина би плакала и нарицала да одобре краља. Касније се развио обичај унајмљивања људи да професионално плачу, или нарикаче. Ово није чињено само да би се оснажила молитва упућена краљу Јанлуо, него је временом постало и симбол богатства неке породице.
Ритуали током сахране Постоје и веровања везана и за само изношење и ношење ковчега до гробног места. Уколико би падала киша када је предвиђено да се ковчег изнесе дошло би до одгађања сахране, јер се киша сматра лошим знаком. Верује се да ће се падање кише одразити негативно на потомство преминулог. Са друге стране снег, као и сунчано време су се сматрали срећним. Пожељно је да сва родбина, пријатељи, чак и пролазници буду на сахрани. На кинеској сахрани важи правило „што више то боље“.
Свако од потомака преминулог држао би штап који носи симболичан назив „штап плакања за мртвим“. Ово је дрвени штап обмотан у бели папир и симболизује тугу породице у тој мери, да им је потребан штап да би се ослањали на њега како не би пали. Током обреда, плаћене нарикаче би плакале, и глумиле слабост. Пре него што би се ковчег спустио, у јаму би се стављала слама која би се запалила, из веровања да је неопходно да се рупа загреје како би души било топло. Током самог процеса сахране неопходно је запалити петарде, ватромет и дувати у трубе. Верује се да овај звук подстиче душу да оде у чистилиште. Ковчег мора бити паралелан са земљом када се спушта, иначе ће лоша срећа задесити потомство.
Ритуали после сахране После сахране су сви присутни почашћени богатом вечером. Гозба би служила за склапање послова и утврђивање новог поретка унутар породице. Људи су седели за столом у складу са крвном везом и статусом. Људи би јели, пили и разговарали, стварајући пријатну атмосферу у сврху терања негативних мисли о покојнику. Природно, смрт члана породице би променила везу између осталих чланова, којима би остао велики број ствари које би требало да реше, као на пример, како да се брину о деци, како да распореде имовину, и како да поделе трошкове сахране. На тај начин је кинеска церемонија сахране имала велику улогу у оснаживању јединства породице.
Сто дана након сахране, чланови породице носе одећу одређене боје, како би показали да су у жалости. Деца преминулог носе црну одећу, унуци плаву, а праунуци зелену. Овај период од сто дана жалости се не практикује ако је преминули дете или супруга.