Мали индијски мунгос () је врста мунгоса из јужне и југоисточне Азије, а од краја 19. века унесен на још многа места у свету.

Западне подврсте понекад се одвајају у врсту Herpestes palustris. Сродан је и сличан својем већем рођаку индијском сивом мунгосу с којим дели домовину и већину свог природног ареала.

Опис Тело је витко, ноге кратке, глава дугуљаста са шиљастом њушком. Дужина без репа је 25 до 41 цм а маса око 0,5 кг, мужјаци имају робуснију главу и већи су од женки. Уши су кратке. Крзно мекано и кратко, светло до тамносмеђе боје прошарано златним тачкама (лат. auropunctatus). Одоздо је светлији. Реп је снажан и китњаст, поступно се стањује према врху. Кад се узнемири, длаке на телу и репу му се накостреше.PMF Zagreb, diplomski rad M.Ćuže: Etogram malog indijskog munga na otoku Korčuli, 2005. Шапе имају пет прстију и дуге канџе које не могу увући.

Распрострањеност и станиште Природно је распрострањен широм јужне Азије, од Ирана, северне Индије, Индокине до јужне Кине и отока Јаве. Интродуциран је на неке отоке Тихог океана (Хаваји, Фиџи, Окинава), Индијског океана (Комори, Маурицијус), Јадранског мора, Кариба (Јамајка, Порторико, Trinidad и друге) и обална подручја од Венецуеле до Суринама.IUCN Red List: Herpestes javanicus Разлози њиховог насељавања првотно је била контрола популације пацова и змија, али свугде су убрзо постали претња завичајној фауни. Локално су била могућа и ненамерна прекоморска насељавања са мунгосима као „слепим путницима“.

Настањује разнолика станишта од шикара и шума до травњака и каменитих пустиња. Добро су се прилагодили људском утицају на простор, одговарају им деградирана и пољопривредна земљишта, близина насеља такође. Преферира сува станишта али може живети у обалним подручјима, а у Полинезији и у кишним шумама.

Понашање, прехрана и разможавање Мунгоси су активни дању и подносе високе температуре. Мали индијски мунгос живи углавном самотно, скупина мужјака може делити исту јазбину. Користе напуштене јазбине других животиња или их сами копају и терестични су тј. ретко се пењу на дрвеће. Користе 12 различитих звукова.

Није искључиви месождер већ прилагодљиви опортунист. Храни се највише бескичмењацима (скакавци, шкорпиони, пауци, ракове) и мањим бескичмењацима (жабе, змије, птице и њихова јаја). Знају јести воће и бобице а виђени су како убијају сисаре неколико пута веће од себе.

Змије убија захваљујући својој окретности и брзини, није потпуно имун на змијски отров али га може поднијети у битно већим количинама него друге животиње сличне величине.PMF Zagreb, diplomski rad A.Karamarko: Spolno ponašanje malog indijskog mungosa u zatočeništvu

Трудноћа траје 7 недеља. Обично имају два легла годишње са по 2 - 5 младих и за њих се женка брине сама. Животни век до 7 година.Mammalian species 342:1-6 D. W. Nellis: Herpestes auropunctatus (1989)

Мунгос на Јадрану Интродукција малог индијског мунгоса на острво Мљет је спроведена 1910. по налогу Аустро-Угарског министарства пољопривреде. Након карантене испуштено је 7 мужјака и 4 женке код места Говеђари. Између 1921. и 1927. године унети су на Корчулу (1923), Пељешац, Брач (1926) и Шолту. Циљ интродукције био је уништење поскока који је посебно био бројан на Мљету, кроз 20-ак година број змија је пао на минимум а затим се зверчица окомила на птице станарице, селице и домаћу перад.Bonner zoologische Beitrage 41:3–8 N. Tvrtkovic & B. Kryštufek: Small Indian mongoose Herpestes auropunctatus on the Adriatic islands of Yugoslavia, 1990. Око 1970. насељен је на острво Хвар и брзо се проширио, на Брачу и Шолти није се одржао али се појавио на Чиову.

На Мљету од 1949. не ужива никакву заштиту и сматра се штеточином, неко време биле су исплаћиване и награде за одстрел. Ни шумски пожари, ни лов, ни унесене дивље свиње нису смањили њихов број који је још увек ван контроле.Šumarski list 11-12/2000 A.Frković: Mungos na otoku Mljetu (uz 90. godišnjicu introdukcije), 2000. Осим поремећене природне равнотеже јужнодалматински отоци имају уљеза (мангуц како га зову на Мљету) који има склоност према перади, њиховим јајима, а храни се грожђем и смоквама.

Статус и однос с људима Интродукције мунгоса нису получиле жељен учинак. Након краткорочно корисног утицаја на евентуално штетне глодаре, почели су угрожавати локалну фауну која је на отоцима често специфична ако не ендемична. У свим таквим екосуставима негативно су утицали на биолошку разноликост. Постављени на врх ланца исхране, предацијом аутохтоних сисара, гмизаваца, водоземаца, птица и њихових јаја узроковали су њихово смањење или истребљење. Сврстан је на листу „100 најгорих светских инвазивних врста“. Осим тога мунгоси могу преносити болести попут беснила и лептоспирозе.Global Invasive Species Database 100 of the World's Worst Invasive Alien Species

У свом природном станишту није угрожен, због прилагодљивости још је чест. Потпуно је заштићен само у Малезији и Тајланду, а у средњој Индији сматрају га светим. На истоку их лове и држе као кућне љубимце, у Кини и Вијетнаму једу, свеједно ниједна од ових угрожености не утиче битно на стабилност популације.

Подврсте

Референце

Категорија:Мунгоси Категорија:Сисари Азије