Битка за Манилу (3. фебруар 1945 — 3. март 1945) била је једна од главних битака Филипинске кампање 1944—1945. током Другог свјетског рата, у којој су се у Манили — главном граду Филипина — сукобиле удружене америчке и филипинске снаге са Јапанским царством. Једномјесечна битка, која је кулминирала масакром преко 100.000 цивила и потпуном девастацијом града, била је поприште најгоре урбане борбе у Пацифичком театру. Поред масивних губитака живота, битка је такође донијела и разарање архитектонске и културне баштине која је датирала још из године самог оснивања града (1571). Окончавањем битке за Манилу дошао је крај и готово трогодишњој јапанској војној окупацији Филипина (1942—1945). Заузимање града је остало забиљежено као кључна побједа генерала Дагласа Макартура у кампањи за поновно освајање.

Позадина

Шеста армија САД је 9. јануара 1945. године, под вођством генерал-потпуковника Волдера Кругера, дошла на обалу Лингајенског залива и почела брзо да напредује јужно према попришту битке за Лузон. Познати савезнички генерал Даглас Макартур је 12. јануара наредио Кругеру да што брже дође до Маниле. 37. пјешадијска дивизија, под командом генерал-мајора Роберта С. Бејтлера, напредовала је према југу.

Након доласка у Сан Фабијан 27. јануара, 1. коњичка дивизија, под командом генерал-мајора Вернона Д. Маџа, добила је 31. јануара наређење Макартура: „Идите у Манилу! Ослободите заробљенике у Санто Томасу. Заузмите палату Малакањан и Зграду скупштине.”

Осма армија САД је 31. јануара, под вођством генерал-потпуковника Роберта Л. Ајкелбергера (чиниле су је 187. и 188. једриличарска пјешадијска регимента пуковника Роберта Х. Соула, јединице америчке 11. (ерборн) дивизије предвођене генералом-мајором Џозефом Свингом), слетјела без отпора у Насугбу на јужном Лузону и почела да се креће сјеверно према Манили. У међувремену, 511. региментални борбени тим (11. А/Б дивизије) пуковника Орина Д. „Хард Рока” Хогена падобраном се 4. фебруара спустио на гребен Тагајтаја.History of the 511th Airborne Regiment 11. ваздушна дивизија је 10. фебруара дошла под команду Шесте армије; 17. фебруара је заузела тврђаву „Вилијам Макинли”.

Свингу су се придружиле филипинске гериле Хантерс ROTC, под командом потпуковника Емануела В. де Окампа; до 5. фебруара су били надомак Маниле...

Јапанска дефанзива Како су се Американци приближавали једни другима код Маниле надирући из различитих смјерова, већина дефанзивних јапанских војних трупа је већ раније послата као тактичка јединица на периферију града а по наредби генерала Томојукија Јамашите, главнокомандујућег снага Јапанске војске на Филипинима. Јамашита је повукао своје главне снаге у Багио Сити, гдје је планирао да задржи филипинске и америчке снаге на сјеверу Лузона спремне за инвазију Јапана. Јамашита је био на челу трију бројних група: 80.000 у групи Шимбу било је у планинама источно од Маниле, 30.000 из групе Кембу налазило се на брдима сјеверно од Маниле, а 152.000 из групе Шобу било је распоређено у сјевероисточни Лузон.

Генерал Даглас Макартур је 1941. године прогласио Манилу отвореним градом, прије него што је заузета. Иако Јамашита није овако поступио 1945. године, он првобитно није имао намјеру да брани Манилу; није мислио да ће моћи хранити један милион становника града и бранити велико подручје са непрегледним предјелима у којима се налазе запаљиви дрвени објекти. Генерал Јамашита је првобитно наредио командиру групе Шимбу, генералу Јокојами Шизуоу, да евакуише град те да сруши све мостове и уништи друге виталне грађевине — баш прије помола веће групе америчких снага на улазу у град.

Међутим, контраадмирал Ивабучи Санџи (командир 31. морнаричких снага специјалне базе) био је посвећен праћењу поморског програма а не војног програма напуштања града. Прије него што је унапријеђен у адмирала, Санџи је 1942. командовао бојним бродом Киришима () који је потопила оперативна група Морнарице САД код острва Гвадалканал. Ивабучи је имао 12.500 људи под својом командом, који су дјеловали као одбрамбене морнаричке снаге Маниле. Ивабучију се придружило још 4.500 војника под командом пуковника Кацуза Ногучија и капетана Сабура Абеа. Они су се распоредили на дефанзивне положаје по цијелом граду, укључујући Интрамурос, те су посјекли палме на булевару Дјуи (да би омогућили бјекство) и поставили барикаде на главним улицама (да би спријечили надирање). Ивабучи је оформио Сјеверне снаге под командом Ногучија и Јужне снаге под командом капетана Такусуа Фурусеа.

Прије почетка битке, издао је наређење својим људима, а оно је гласило овако: Веома нам је драго и захвални смо за шансу што смо у могућности да служимо нашој земљи у овој епској битки. Сада, са онолико снага колико је остало, смјело ћемо изазвати непријатеља. Банзаи за Цара! Одлучни смо да се боримо до посљедњег човјека.The Pacific War Online Encyclopedia: Iwabuchi Sanji

Битка Ослобађање Санто Томаса

Дио америчке 1. коњаничке дивизије се 3. фебруара, под вођством генерал-мајора Верна Д. Маџа, пробио до сјеверне периферије Маниле и заузео витални мост преко ријеке Тулахан, која их је дијелила од градског језгра; након овога су убрзо заузели и палату Малакањан. Ескадрон генерал-бригадира Вилијама С. Чејса, 8. коњаничка регимента, била је прва јединица која је ушла у Манилу и почела да напредује према изложеном кампусу Универзитета Санто Томас који је био претворен у Заробљенички камп у Санто Томасу за цивиле те америчке и војне сестре неретко познате као „Анђели Батаана”.

Од 4. јануара 1942. године, укупно тридесет седам мјесеци, Главна зграда УСТ је била коришћена за чување заточених цивила. Од 4.255 затвореника, 466 је умрло у заточеништву, троје је убијено у покушају бјекства 15. фебруара 1942. године, а једна особа је успјешно побјегла почетком јануара 1945. године.

Капетан Мануел Колајко, герилски официр USAFFE, постао је савезничка жртва ослобођења града, након што је са својим пријатељем поручником Диосдадом Гујтингком довео америчку 1. коњицу на сам улаз у Санто Томас. Колајко је умро седам дана послије у Основној школи „Легарда”, која је била претворена у теренску болницу. Пет тенкова 44. тенковског батаљона (предвођени „Бетлин бејзиком”) ушло је у комплекс у 21.00 ч.

Јапанци, којима је командовао потпуковник Тошио Хајаши, окупили су преостале заробљенике у Згради за образовање као своје таоце; такође су повремено измјењивали ватру са Американцима и Филипинцима. Сљедећег дана, 5. фебруара, испреговарали су са Американцима да им дозволе да се поново придруже јапанским трупама јужно од града (и да са собом могу понијети само лично оружје). Јапанци нису били свјесни да је област коју су одабрали сада била под америчком окупацијом (палата Малакањан) и чим су почели да се приближавају многи од њих су били побијени (укључујући Хајашија). 37. пјешадијска дивизија је 4. фебруара ослободила више од 1.000 ратних заробљеника, углавном бивших бранилаца Батаана и Корехидора, који су били чувани у затвору Билибид који су до сада Јапанци напустили.

Опкољавање Јапанаца и масакри Генерал Макартур је рано 6. фебруара објавио: „Манила је пала.” Како год, битка за Манилу је једва и почела. Готово истовремено 1. коњаничка дивизија на сјеверу и 11. ваздушна дивизија на југу извијестиле су о јачању јапанског отпора против даљег уласка у град.

Генерал Грисволд је наставио да шаље дијелове 14. корпуса јужно од Универзитета Санто Томас, према ријеци Пасиг. Касно поподне 4. фебруара, он је наредио 2. ескадрону, 5. коњици, да заузме мост Кезон — једини пријелаз преко Пасига који Јапанци нису уништили. Како се ескадрон приближавао мосту, јапански тешки митраљези су отворили ватру из застрашујуће цестовне блокаде постављене на булевару Кезон, приморавши тако коњицу да обустави офанзиву и повуче се док не падне мрак. Када су се Американци и Филипинци повукли, Јапанци су разнијели мост. Америчка 37. пјешадијска дивизија је 5. фебруара почела да улази у Манилу, а Грисволд је подијелио сјеверну секцију града на два сектора: 37. пјешадија је била одговорна за напредовање по јужној страни, док је 1. коњица била задужена за заузимање источне стране. Американци су осигурали сјеверну обалу ријеке Пасиг до 6. фебруара, а такође су под контролом убрзо имали и довод воде за град код бране Новаличес (водени филтери Балара и резервоар Сан Хуан).

Генерал Бејтлер је 7. фебруара наредио 148. регименти да пријеђе ријеку Пасиг и ’очисти’ Пако и Пандакан. Најгорча борба за Манилу — за коју се показало да је највише коштала 129. регименту — одиграла се код парне електране на острву Провисор; овдје су Јапанци успјели да издрже све до 11. фебруара. До поподнева 8. фебруара, јединице 37. дивизије очистиле су у свом сектору већину Јапанаца, иако је штета нанесена стамбеним квартовима била немјерљива. Јапанци су придодали ионако огромном разарању рушењем зграда и војних постројења како су се повлачили. Јапански отпор у Тонду и Малабону трајао је до 9. фебруара.

У покушају да заштити град и његове цивиле, Макартур је поставио строга ограничења за америчку артиљерију и ваздушну подршку. Како год, 9. фебруара америчким гранатирањем запаљен је велик број дистрикта. „Да је град био осигуран без уништавања 37. и 1. коњаничке дивизије, више се не би могло ништа учинити да се зграде спасе, све што омогућава напредак било би погођено.” Ивабучијеви морнари, маринци и војно појачање, након што се првобитно успјешно одупрло америчкој пјешадији наоружаној пламенобацачима, гранатама и базукама, сада се суочило са тенковском директном ватром, ловцима тенкова и хаубицама, којима се нападала једна зграда за другом и тако убијали Јапанци — а често и заробљени цивили који су се унутра налазили, јер могућности диференцијације није било.

Изложени непрестаном гађању и сусретима са смрћу или заробљавањем, опкољене јапанске трупе су свој бијес и фрустрације искаљивали на цивилима који би се нашли у унакрсној ватри; починили су низ бруталних злочина, који су касније постали познати као Манилски масакр. Насилне мутилације, силовања и масакри становништва постали су дио битке за контролу над градом. Масакри су вршени у школама, болницама и самостанима, укључујући болницу Сан Хуан де Диос, колеџ Санта Роса, цркву Санто Доминго, катедралу Манила, цркву Пако, самостан Ст. Паул и цркву Ст. Винсент де Паул.

мини|лево|215п|Трупе САД на бејзбол стадиону „Ризал” (Манила, 16. феб. 1945)

Ивабучијева артиљерија и тешки минобацачи до 12. фебруара били су уништени, а плана за повлачење или регруписање није било; „сваки човјек је имао оскудну залиху оброка, једва довољно оружја и муниције, а зграда у којој ће му се живот окончати...” 1. коњаничка дивизија дошла је до залива Манила до 12. фебруара, али стадион Ризал је заузет тек 18. фебруара; Јапанци су га били претворили у депо муниције. Након стадиона је заузета и тврђава Сан Антонио Абад, истог дана. 148. дивизија је 17. фебруара заузела Општу болницу Филипина, ослободивши тада 7.000 цивила, као и кампус Падре Фаура Универзитета Филипина и оригинални кампус Херан-Дакота колеџа AC Сан Лоренсо.

Генерал Шизуо Јокојама, командир групе Шимбу, Ивабучију је наредио да побјегне из Маниле у ноћи 17/18. фебруар, истовремено изводећи противнападе на брану Новаличес и парк Грејс. План бјекства је пропао, а Ивабучи је остао заробљен у Манили са 6.000 својих људи. Потпуно разорен град, ¼ милиона цивилних жртава, те усљедјело осветничко смакнуће генерала Јамашита након рата било је резултат битке за Манилу. 1.010 Американаца, 16.665 Јапанаца и 100.000—500.000 цивила је убијено за вријеме битке. Није било анимозитета међу ослобођеним Филипинцима; говорили су „Били смо са Американцима! Били смо сигурни! Били смо ослобођени!”