мини|Логори нацистичке Немачке у Југославији Логори нацистичке Немачке у Србији или концентрациони или сабирни логори били су врста затвора који су створени за политичке противнике, припаднике појединих етничких или религијских група, цивила из критичног војног подручја или било које групе људи у којима су грађани Србије затварани најчешће без појединачног судског процеса, већ по неким ширим критеријумима. У њима су затвореници зверски мучени, гоњени на тешке радове, оскудно или никако храњени и одевани, стрељани и вешани, нагоњени на самоубиство. У овим логорима су Срби током Другог светског рата практично систематски уништавани.

Користећи постојећа искуства нацисти су маја месеца 1941. издали наређење Аћимовићевој влади за формирање логора широм Србије. Извршавајући немачко наређење Министарство унутрашњих послова одмах је, по наређењу Аћимовића, „учинило одговарајући корак на надлежном месту да се добију подаци о устројству сличних логора у Немачкој", како би се приступило оснивању логора. Тако су по узору на сличне нацистичке логора у Немачком Рајху, од јуна до октобра месеца 1941. године настали најпознатији логори за уништавање становништва Србије и других народа бивше Краљевине Југославије, у Шапцу, Нишу и Београду (Бањица и старо Сајмиште). Следило је потом оснивање и других логора широм Србије. Историја Априлски рат који је водила нацистичка Немачка 1941. године и активност постокупационог режима заснивао се на подели Краљевине Југославије, и на принципу „кажњавања Срба”. На овом принципу заснивала се и окупациона политика у самој Србији, нарочито после избијања и великог ширења устанка у лето и јесен 1941. године.

Услови који су претходили оснивању и територијалној расподели логора Оснивању и територијалној расподели логора претходила је подела Југославије и Србије, која се заснивала на следећим новоствореним квислиншким творевинама на простору ратом захваћене Европе: Квислиншке творевине на територији Југославије

У циљу онемогућавања стварања јединствене Југославије у будућности, Трећи рајх је на њеној територији створио (поред територије које су биле припојене појединим окупаторима) и неколико квислиншких творевина:

Независну Државу Хрватску, комесарску управу у Србији, Конзулату у Љубљанској покрајини, Привремени административни комитет у Црној Гори и Националистичку шиптарску управу на Космету и делу Македоније.Ferdo Čulinović, Okupatorska podjela Jugoslavije, Beograd 1970,

Квислиншке творевине на територији Србије мини|Подела Србије у Другом светском рату Пре масовног оснивања нацистичких логора на простору некадашње Краљевине Југославије извршена је подела територије тако да је: Србија у границама које је имала 1912. године (пре Кумановске битке) остала под немачком окупационом управом или управом немачког заповедника за Србију. Изузев Гњиланског среза, пиротског, врањског и зајечарског округа који су припојени Бугарској; Банат је остао под немачком окупационом војном управом, која је била јединствена за Србију и Банат. Представник немачке окупационе власти у Банату била је крајскомандатура, која је имала седиште у Петровграду (Зрењанин); Бачка, је од 16. децембра 1941. под мађарском окупацијом, када ке присаједињена Мађарској; Срем је ушао у састав новостворене квислиншке државе, тзв. Независне Државе Хрватске (НДХ). У НДХ је постављен немачки опуномоћени генерал као војни саветник и веза између немачких оружаних снага и оружаних снага Независне Државе Хрватске;M. Peršen, Ustaški logori, Zagreb 1966. Косово и Метохије (сем Трепери, звечанског, лапског и вучитрнског среза, који су били под немачком окупационом војном управом) окупирана је од Италијана и присаједињена Великој Албанији. Део гњиланског среза, Качаник и Витина окупирали су Бугари. Тако су на територији Косова и Метохије постојале три зоне: немачка, италијанска и бугарска.Vojna enciklopedija, tom 6, Beograd 1964,

Место и улога логора у Србији у немачком систему логора Пацификација и експлоатација, два главна циља немачког окупатора, могла су да се остваре само оснивањем разгранатог и свеобухватног система принуде у новооснованим логорима уз велико ангажовање војних и полицијских снага. Овакав став окупатора наметнуо је дефинисање нове типологије заточеничких логора у окупираној Србији, и одређивање њиховог места у целом немачком систему логора, како у самом Рајху тако и у окупираним земљама. У том смислу, немачке логоре у Србији треба посматра кроз целокупни систем немачких концентрационих и радних логора у Рајху и окупираним земљама, као један подсистем, који је на територији Србије имао своје логоре нижег и вишег ранга, али увек са циљем прикупљања и даљег упућивања заточеника ради коришћења њихове радне снаге, изузев оних предвиђених за стрељање у одмаздама. То је условило и све веће повезивања немачких логора у окупираној Србији са концентрационим логорима Независне Државе Хрватске, као и са немачким логорима на њеној територији.

Врсте логора У циљу што лакшег и темељитијег спровођења тортуре над српским народом и спровођења планског и систематског геноцида над Јеврејима и Ромима, нацисти су у Србији почев од маја 1941. године, прво формирали логоре у којима су били заточени Јевреји и заробљени припадници Југословенске војске, а потом и припадници комунистичког и четничког покрета и њихови симпатизери. Систем оснивања логора имао је примарно за циљ коначно решење јеврејског питања у Србији и заснивао се на нацистичкој идеологији - физичком уништењу у концентрационим логорима, којом је требало да се оствари нацистичко-расистичка теорија о „чистоћи аријевске расе” али и „теорија о чистоћи српске, хрватске,M. Peršen, Ustaški logori, Zagreb 1966, р. 23. мађарске или бугарске нације” ликвидирањем Рома и за режим неприхватљивих Срба.P. Vukelić, Okupaciona vlast i sistem nacionalne diskriminacije u Sremu za vreme NDH, Zbornik za društvene nauke Matice srpske, sv. 35, Novi Sad 1963,

Логори које су у Србији основали нацисти током Другог светског рата могу се поделити у три врсте према својој намени на: сабирне, концентрационе и радне логоре.

Сабирни логори Ови логори коришћени су за привремено интернирање Јевреја, Срба и Рома, одакле су касније одвођени у концентрационе логоре, односно логоре смрти. У сабирним логорима логораши су били изложени зверским злостављањима. Било је и појединачних, али не и масовних убиства, која у сабирним логорима нису примењивана.

Међутим, због лоших услова живота и честих злостављања у сабирним логорима страдао је већи број логораша од разних заразних болести, глади и исцрпљености. Концентрациони логори У концентрационим логорима, односно логорима смрти, логораши су били изложени најзверскијим злостављањима, глади, тешким условима живота који су доводили до масовних појава заразних болести. Они који нису умрли од глади, исцрпљености и болести, били су највећим делом побијени на најстрашнији начин, на бројним за то посебно намењеним местима. Радни логори У радним логорима логораши су били су изложени исцрпљујућем физичком раду, који је поред тешког гладовања, условио масовно умирање заточеника и у тим логорима.

Хронологија рада логора мини|Ова мапа приказује све немачке нацистичке логоре за истребљење (или логоре смрти), већину великих концентрационих логора, радних логора, затворских логора, гета, главне руте депортације и места великих масакра. Од лета 1943, а посебно од капитулације Италије 8. септембра 1943, у логор на Сајмишту довожени су и немачки заточеници из Грчке и Албаније, као и из оних делова Југославије који су били под италијанском окупацијом. Са Сајмишта заточеници су дистрибуирани у друге немачке логоре, углавном у концентрационе логоре у Рајху. Тако је „Прихватни логор Земун” постао централни немачки прихватни логор за цели Југоисток. Истовремено, неки делови логора имали су и функцију пролазног логора за ратне заробљенике, док није организован посебан заробљенички логор на самом у Ушћу Саве у Дунав (Durchgangslager 172, Semlin или Пролазни логор 172, Земун).

Мрежу немачких логора у окупираној Србији, као и цели окупациони систем, у периоду пролеће-лето 1944. године, све више је захватала дезорганизација. На то су утицала велика савезничка бомбардовања која су започета у пролеће и лето 1944, и у којима је тешко страдао и логор на Београдском сајмишту, на који су 16. априла 1944. пали теписи бомби и убили и ранили око 200 заточеника и стражара. Тада је практично уништен и заробљенички логор на Ушћу (Пролазни логор 172, Земун). Заробљенички логор је премештен у Милишићеву циглану на Звездари. Немачке снаге су 17. маја 1944. предале своје логоре у НДХ на управу хрватској полицији, али су они, као и до тада, служили првенствено за немачке потребе. Преостали затвореници убрзано су из Србије упућивани у Рајх, али неки логори, пре свега они радни (у Бору и околини), постојали су практично до последњих дана окупације.

Логори под немачком окупационом управом Београд У Београду су за време Другог светског рата постојала четири логора: Бањица, Старо сајмиште, Топовске шупе и Милишићева циглана. Логор Бањица мини|Музеј Бањичког логора

Захтев о стварању концентрационог логора на Бањици потекао је од стране Немаца маја 1941. године, који су попут логора у Немачкој желели створити један велики затворски простор у Србији где би били довођени убеђени противници Немачког Рајха као и сви они који нису подржавали Комесарску управу Милана Аћимовића.

По уласку Совјетског Савеза у рат на страни антифашистичке коалиције и почетка првих диверзантских акција партизана у Србији, стварање концентрационог простора у окупираном Београду било је само питање дана. Званично, Бањички логор је оформљен 5. јула 1941. Формалну одлуку о стварању логора донели су немачки командант града Београда и заповедник Гестапоа у окупираној Србији, а спровео ју је у дело тадашњи помоћник министра унутрашњих послова Драгомир Јовановић. За логорашки простор Немци су одабрали бивши војну зграду 18. пешадијског пука „Краљица Марија“ на Бањици. Први заточеници из унутрашњости Србије приспели су у логор 9. јула 1941.

Бањички логор се по формирању почео дограђивати. Најпре су испражњени војни магацини на спрату и просторије су претворене у логорашке собе. У дворишту је подигнута висока стражарска кула, ископани су темељи за подизање зида, а такође су адаптиране и просторије у сутерену.

Бањица је у почетку била логор само за Београд. Међутим, војно-управни командант Србије Хајнрих Данкелман, да би трупе на терену растеретио затвореника, наредио је 21. августа да трупе све затворенике шаљу у концентрациони логор у Београду. Тиме је Бањица изгубила месно значење и није била више потчињена фелдкомандантури у Београду него Управном штабу војноуправног команданта са називом „концентрациони логор Србије Београд“. Управни штаб је добио задатак да регулише преузимање логора и да у управу укључи представнике Зихерхајтсполицаја и Зихерхајтсдинста.

Логор Топовске шупе

мини|Логор Топовске шупе Логор Топовске шупе био је први концентрациони логора за Јевреје и Роме у Београду налазио се на Аутокоманди на Вождовцу, у Табановачкој улици бр. 1, у између два светска рата касарни која је носила назив „Касарна краљевића Андреја“. Део трошкова за исхрану заточеника делимично је сносила и Општина града Београда. Логор је имао немачку команду и стражу, а био је непосредно под Јеврејским рефератом Гестапоа.

У два објекта (коњушнице) ове војне касарне, прво су заточени, по депортовању у Београд, банатски Јевреји. На прилично скученом простору било је смештено просечно око 1.400 Јевреја. Поред лежаја на самом поду, били су направљени и лежаји од дасака у висини коњских јасала. Мучење логораша вршено је у поткровљу једног од објеката, у простору ограђеном бодљикавом жицом. Вешање и спаљивање одеће и опреме убијених затвореника вршено је на простору између два логорска објекта.Лазар Ивановић, Терор над Јеврејима у окупираном Београду 1941–1942, Годишњак града Београда, XIII (1966), 291.