Северна Африка је најсевернија регија афричког континента. У геополитици Уједињених нација подрегија северне Африке (која се подудара са уобичајеним препознавањем регије) укључује седам следећих земаља. Алжир Египат Либија Мароко Судан Тунис Западна Сахара
Шпанске -{plazas de soberanía}- (ексклаве) налазе се на јужној обали Средоземног мора окружене са копна Мароком.
Шпанска Канарска острва и португалски острва Мадеира, који се налазе у Северном атлантском океану, чине северозапад афричког континента и често се укључују у ову регију.
Магреб - такође назван Тамазгха - део је северозападне Африке који обухвата Алжир, Мароко, Тунис, Западну Сахару (чији је политички статус неодређен) и (понекад) Либију. У уобичајеној употреби, посебно у француском, термин се често ограничава на прве три земље, пошто су све три биле бивше територије под француском управом (Алжир као насељеничка колонија, а остале две као протекторати). У арапском језику термин може такође означавати само на Мароко.
У ширем географском смислу, у ову регију се понекад укључују и Азори, Мауританија, Мали, Нигер, Чад, Јужни Судан, Етиопија, Еритреја и Џибути.
Неке земље се у северној Африци, посебно Египат и Либија, често убрајају у уобичајене дефиниције Средњег истока, будући да оне у неким погледима имају ближе споне са југозападном Азијом него са Магребом. Штавише, Синајско полуострво у Египту део је Азије, па је стога Египат трансконтинентална земља.
Рељеф У оквиру макрорегије Северне Африке издваја се неколико значајнијих и већих регионалних целина: Планински систем Атласа(земље Магреба) Пустиња Сахара Долина Нила и Арапско-Нубијска пустињаhttp://www.dgt.uns.ac.rs/download/reggeo_afrika_regionalizacija.pdf
Географија десно|мини|350п| Земље северозападне Африке Мароко, Алжир и Тунис такође су познате као Атласке земље, због планина Атлас које доминирају у њиховим северним пејзажима, иако свака земља, посебно Алжир, укључује значајне делове Сахаре. Далеко источно у Либији, само су северозападни и североисточни делови земље, звани Триполитанија и Киренаика, су ван пустиње.
Од антике, пустиња је била доминантан фактор у северноафричкој средини, иако регион није увек био сув као данас. У разним временима током протеклих милион година било је периода обилних падавина, а последње се догодило око 6. миленијума пре нове ере на почетку неолитског периода (ново камено доба). Главна трговачка рута која повезује Медитеран са афричким светом постојала је дуж гребена Ахагар-Тибести у централној Сахари, а вероватно је и комуникација постојала и широм западне Сахаре. Ипак, Сахара је увек представљала огромну препреку покрету технологије и народа. У древним историјским временима већина Северне Африке била је зимзелена шума, а фауна укључује и животиње попут слона, зебра и нојева.
Планине су од највећег значаја у историјском развоју овог подручја. Протежу се од истока ка западу, паралелно са медитеранском обалом, са највишим надморским висинама у подручју Атласког горја. Оне нису непрекидне, већ чине одвојене блокове, нарочито у обалним подручјима. Иако је у планинама падавина било највише, шуме су биле неупадљиве, а рана насеља су имала тенденцију да изаберу равнице и долине између или јужно од планина. Средоземна обала, одвојена од Европе само 13 km на Гибралтарском пролазу, је изузетно неприкладна већим делом своје дужине, нудећи свега неколико природних лука и још мање природних линија комуникације у унутрашњости. Чак и велике реке, као што су Мајардах и Челиф, су непогодне. Само у североисточном Тунису обала је повољнија, а главни покрет културе и освајања је природно био одатле на запад.
Магреб је подручје у којем су различите културе поставиле неку меру јединствености, док је политичко јединство ретко; јер је оваква географија углавном одговорна. Насељено подручје има велику дужину, али малу ширину и нема природног центра од којег би се могла наметнути политичка униформност; њене природне комуникације никада нису биле једноставне, а планински блокови су били довољно велики да одржавају популације у већој или мањој мери независне.
Праисторија
Први људи у Африци и камено доба Иако постоји неизвесност у вези са неким факторима, у Ајн ел-Ханеху (у Алжиру) откривен је један од најранијих трагова људског присуства у Магребу. Боље су потврђене локације у Тернифину (близу Тигенифа у Алжиру) и у Сиди Абд ел-Рахману у Мароку. На Тернифину су пронађене ручне секире, које повезујемо са хоминином Хомо еректусом, а у Сиди Абд ел-Рахману је нађени су и докази о истом хоминину од пре 200.000 година.
Пронађени су остаци раних ручних секира неандерталаца, које су израђиване лавалуазијенском и мустеријенском техником, сличне онима која су откривене у Леванту. Тврди се да еволуција палеолитских (старо камено доба) техника није достигла вишу стопу развоја него у северној Африци. Атеријска култура (типска локација Бир-ел-Атер у Тунису), чији су носиоци били кромањонци, представља врхунац Палеолита у разноликости, специјализацији и стандарду израде; Оруђа атеријске културе се јављају у Магребу и Сахари. Тестирање радиокарбоната из Марока показује датум пре око 30.000 година за рану атеријску културу. Изгледа да се његова дифузија у региону догодила током једног од периода суше, а носиоци традиције су били очигледно познати ловци пустиње. Неколико повезаних људских остатака су неандерталци, са знатним разликама између оних пронађених на западу и оних у Киренаици. У последњој области добијен је датум пре 45.000 година за лавалуазијенску и мустеријенску технику (у Хауа-Фтеах, Либија). Алати и фрагментарни људски фосил неандерталског типа скоро су идентични онима из Палестине.
Иберо-мауританијска или оранска култура (типска локација Ла Муила, близу Орана у западном Алжиру), чији су носиоци били Мехтоиди, повезује се са коначним потискивањем неандерталаца од стране модерних Хомо сапиенса, баш као и у Европи. Нејасног порекла, чини се да се ова култура проширила дуж свих приморских подручја Магреба и Киренаике између око 15.000 и 10.000. п. н. е. Након иберо-мауританијске уследила је капсијска култура, чије је порекло такође нејасно (према неким изворима њени носиоци су били говорници афроазијских језика). Њене најкарактеристичније локације су у области великих сланих језера јужног Туниса. Атмосфера током иберо-мауританијског и капсијског времена изгледа да је била релативно сува, а фауна идеална за лов. Између 9000 и 5000. п. н. е., горња капсијска култура шири се на север, како би утицала на иберо-мауританијску, а такође и на исток до залива Сидра. Пошто постоји много доказа да је неолитска култура Магреба уведена не инвазијом већ кроз прихватање нових идеја и технологија од стране капсијских народа, вероватно је да су они били преци Либијаца познатих у историјским временима.
Ширење ране неолитске културе у Либији и Магребу догодило се током 6. и 5. миленијума пре нове ере, а карактерише га припитомљавање животиња и прелазак са лова и сакупљања на самосталну производњу хране (често и даље укључујући лов). Сточарска економија, где је стока главна животиња, остала је доминантна у северној Африци све до класичног периода. Иако је нова врста економије могла настати у Египту или Судану, карактер традиције кремена Магребовског неолита иде у прилог опстанку већег дела раније културе, која се назива неолитско-капсијском традицијом. Сходно томе, технологија транзиције, ако не и независног домаћег порекла, најбоље се објашњава постепеним ширењем нових техника, а не емиграцијом нових народа.
Традиција неолитске капсијске културе у Магребу упорно је опстајала до првог миленијума пре нове ере с релативно мало промена и развоја; није било сјајног цветања покојне неолитске културе, а мало тога се може описати као бронзано доба. Северној Африци је у потпуности недостајала метална руда осим гвожђа, па је већина алата и оружја и даље прављена од камена до увођења техника обраде гвожђа.
Преисторијске камене резбарије пронађене су у јужном подножју планина Атлас јужно од Орана и у пределима Ахагар и Тибести. Док су неке релативно скорашње, чини се да велика већина припада неолитско-капсијској традицији. Неки показују животиње које су сада локално или чак потпуно изумрле, као што су џиновски бизон, слон, носорог и нилски коњ, у подручјима која су сада покривена пустињом. Док се могу препознати египатски ликови, карактер камене уметности се толико разликују од оног у Египту, за који се тешко може рећи да произлази из ње. С друге стране, то је много касније од стена у палеолитским временима у југозападној Европи, а вероватан је и самостални развој. Уметност је првенствено култура која је у великој мери зависила - иако не искључиво - на лову и која је преживела на сахарским рубовима све до историјског времена.
У северној Африци има много хиљада великих камених блокова, који изгледа да немају везе са ранијим мегалитским структурама пронађеним на северу Европе, и мало је вероватно да је било који од њих ранији од првог миленијум пре нове ере. Велике структуре у Алжиру, као што је у Мзори (пречника 177 метара) и маузолеј познат као Медрацен (пречника 131 метар) вероватно су од 4. и 3. века п. н. е. и показују феничански утицај, иако се чини да је то чисто либијски.
Период Картагине и Феничанска насеља Северна Африка (са изузетком Киренаике) ушла је у центар медитеранске историје у 1. миленијуму пре нове ере са доласком феничанских трговаца, углавном из Тира и Сидона у савременом Либану. Феничани нису тражили земљу да се насељавају, већ за сидришта и стајалишта на трговачкој рути до Иберијског полуострва. Тачке на алтернативној рути преко Сицилије, Сардиније и Балеарских острва такође су биле заузете. Феничани су изгубили радну снагу и потребу да пронађу велике колоније као што су учинили Грци, а мало њихових насеља порасло је у било којој величини. Подручја која су бирали су углавном острва са плажама на којима се бродови могу лако усидрити.
Картагина (њено име изведено из Феничког -{Kart-Hadasht}-, „Нови град”), предодређено да буде највећа феничанска колонија и на крају империјална сила, у складу са шаблоном.
Историја нам даје датум оснивања Гадеса (модерног Кадиза, најранијег познатог феничког трговачког места у Шпанији) - 1110. п. н. е., Утике (-{Utique}-) - 1101. п. н. е. И Картагине - 814. п. н. е. Датуми који се појављују су легендарни, а на западу још није пронађен феничански објекат ранији од VIII века пре нове ере. У Картагини су пронађени неки грчки предмети, који би могли да буду од око 750. п. н. е. или нешто касније. Мало се може научити из романтичних легенди из Грчко-Римских извора о доласку Феничана у Картагину. Иако је несумњиво појединачних пловидби било и раније, мало је вероватно да је до успостављања сталне комуникације дошло пре 800. године пре нове ере, предвиђајући паралелни покрет Грка на Сицилију и јужну Италију.
Материјални докази о феничком присуству у 8. веку пре нове ере потичу из Утике и у 7. или 6. вијеку пре нове ере из Хадруметума (Сус), Типаса (источно од Шершеља у Алжиру), Сиге (Шершељ у Алжиру), Ликуса и Могадора (Есаура у Мароку), а последње је најудаљеније феничко насеље до сада познато.