Eva Nahir Panić bila je jugoslovenska logorašica, zatočena na Svetom Grguru u blizini Golog otoka, poznata po tome što je u SFR Jugoslaviji, zajedno sa istoričarkom Ženi Lebl, osamdesetih godina 20. veka govorila o logorima za žene nakon Drugog svetskog rata.
O njenom životu, krajem osamdesetih godina 20. veka, jugoslovenski književnik Danilo Kiš snimio je četvorodelni dokumentarni film Goli život. U međuvremenu, o Evi su snimljena još dva dokumentarna filma (2002. i 2013. godine), a sredinom 2016. g. objavljena je njena autorizovana biografija Eva. Od 1966. godine do svoje smrti jula 2015. godine, Eva je živela u kibucu Šar Hamakim na severu Izraela. Proglašena je za prvu počasnu građanku Čakovca 2014. godine.
Detinjstvo Nahir Panić je rođena kao Eva Kelemen 3. avgusta 1918. godine u Čakovcu, u tadašnjoj Austrougarskoj. Eva je bila najmlađa od tri kćeri Bele i Eme Kelemen. Odrasla je i školovala se u rodnom gradu. Nakon udaje za mladog srpskog oficira Radeta Panića (rođ. 1915) preselila se u Zemun. Panići su u tu dočekali početak Drugog svetskog rata. Tokom okupacije Eva i Rade Panić priključili su se Partizanskom pokretu, a potom u Beogradu i Organizaciji BI - "Beogradski ilegalci" (po kojoj su kasnije nastali film i serija "Otpisani"). Nakon završetka rata, tokom sukoba Tita i Staljina, Rade Panić je nekoliko puta hapšen da bi oktobra 1951. godine navodno izvršio samoubistvo u zatvoru u Beogradu. Nakon toga Eva je odvedena u logor na ostrvu Sveti Grgur (u blizini Golog otoka) i tamo provela dve i po godine.
Po dolasku u Čakovec (1905) Evini roditelji osnovali su skromni „Međimurski magazin”, prodavnicu pomodne robe, prvu te vrste u gradu. Čakovec je bio mala varoš, sa oko sedam hiljada stanovnika i tek nekoliko jevrejskih porodica. Dom Kelemenovih, u početku trosobni stan u centru malog međimurskog grada, ubrzo je zamenila velika trgovina u prizemlju i prostrani stan na spratu velike kuće u centru varoši. Po završetku osnovne škole, Eva je upisala Građansku školu u Čakovcu, a potom i Trgovačku, nastavljajući porodičnu tradiciju. Diplomirala je 1934. godine i već sa šesnaest oprobala se kao trgovac.
Jevrejska veroispovedna opština Čakovec, najstarija u Međimurju, 1930Vladimir Kalšan, Židovi u Međimurju, Muzej Međimurja, Čakovec, (2006). pp. 4.. godine imala je 211 članova. Čakovečki Jevreji bili su ugledni članovi zajednice: advokati, trgovci, bankari, preduzetnici.Jevrejska veroispovedna opština Čakovec osnovana je 1780. godine i kroz čitavu istoriju bila je jedina jevrejska opština u Međimurju. Nekoliko godina po završetku Prvog svetskog rata, u Čakovcu je osnovana prva organizacija levičarske omladine koja je, vrlo brzo, u privukla srednjoškolce i visokoškolce – među njima i Evu Kelemen. Koristeći ugled porodice i dobre veze sa susednom Mađarskom, često putujući do obližnje Pešte, Eva je prenosila ilegalni komunistički materijal, predavala ga čakovečkim ilegalcima i pomagala aktivistima koji su, iako pod stalnim pritiskom policije, uspeli da očuvaju organizaciju i učvrste njen ugled među mladima.
Prvi susret Osma konjička divizija jugoslovenske Kraljevske vojske stacionirana je u Čakovcu. Iz srpskog seoceta Male Kruševice kraj Varvarina u međimurski garnizon kraljevske konjice na službu je upućen Radosav Panić. Bila je to 1935. godina. Mladim čakovečkim oficirima subotnje zabave bile su prilika da se, bar nakratko, udalje od strogog vojničkog života, prošetaju korzoom, krišom svrate u kafanu. Omiljena mesta okupljanja bile su i srednjoškolske igranke. Jednog subotnjeg popodneva 7. marta 1936. godine dvadesetdvogodišnji oficir Panić, u svečanoj vojničkoj uniformi, sa sabljom na struku, u društvu nekolicine oficira, stigao je u čakovečku gimnastičku dvoranu. Eva se tog popodneva jasno seća:
„Da li gospođica pleše? – iznenadilo me je pitanje mladog oficira. Pitala sam ga ko je i on se predstavio. „Ja sam vojnik, gospođice. Radosav Panić.”Knjiga "Eva" - Dane Ilić, Samizdat. (2016)
Poznanstvo Eve i Radeta, skriveno od očiju javnosti, trajalo je pet godina. Kako je Eva bila Jevrejka, a Rade oficir kraljevske vojske, bez saglasnosti porodice, par se nije mogao venčati. Nasuprot Radetovom siromaštvu i skromnosti, Evina porodica držala je do "uglednog zeta" obećavši Evu mladiću iz imućne porodice, kojeg nije volela. Ubrzo je i sama odlučila da prizna svoju vezu sa Radetom i ubrza njihovo venčanje. Tek nakon što je, svestan opasnosti koja se sa Zapada bližila Jugoslaviji, pristao, Evin otac Bela Kelemen dao je dozvolu za sklapanje braka i bogat miraz.
Uoči Drugog svetskog rata, strogim antijevrejskim zakonima, Jugoslavija je u znatnoj meri ograničila prava članova jevrejske zajednice. U različitim delovima zemlje zakoni su primenjivani selektivno, pa je i položaj Jevreja bio drugačiji. Proces izopštavanja iz šire zajednice počeo je postupno. Uredbama Vlade Kraljevine Jugoslavije 1940. ograničeno je pravo upisa jevrejske dece u srednje škole. Ovu odluku doneo je 15. oktobra 1940. godine ministar prosvete Antun Korošec. Deset dana ranije, Vlada je objavila Uredbu o merama koje se odnose na Jevreje u pogledu obavljanja radnja sa predmetima ljudske ishrane. Njome je zabranjeno ili u znatnoj meri ograničena trgovačka delatnost svim radnjama čiji su vlasnici ili suvlasnici Jevreji. Na udaru su se našla akcionarska društva i zadruge, pa su se jevrejskim privrednim društvima smatrala sva ona u čijim je uprava bio veći broj Jevreja. U takvim okolnostima, sklapanje brakova između Jevreja i neJevreja bilo je strogo kontrolisano.
Mladi par se ubrzo nastanio u novosagrađenom delu Zemuna kod Beograda. Eva i Rade Panić venčali su se u Vanzesenjskoj crkvi u Beogradu 1940. godine.
Drugi svetski rat Početak rata i bombardovanje Beograda Eva je dočekala u zajedničkom zemunskom stanu, dok se Rade nalazio na vojnom zadatku u mestu Spišić Bukovici u Hrvatskoj. Nakon kapitulacije Jugoslavije Radeta su zarobile nemačke jedinice, a Eva je ne znajući za sudbinu muža, napustila Beograd i sklonila se u selo Radetovih roditelja na jugu Srbije.
Iščekujući vesti o sudbini ratnih vojnih zarobljenika, Eva je nakon nekoliko nedelja odlučila da sama potraži Radeta i krišom stigla pred kuću u Zemunu. Tamo je zatekla desetine nemačkih oficira, demoliran nameštaj i ispražnjenu kuću. Čekajući zoru i povratak u selo, u blizini kuće pronašla je Radeta, ranjenog. Kako je opisala u svojoj ispovesti (2013. godine) Rade je skokom sa zgrade u kojoj je bio zatočen, uspeo da pobegne iz zatočeništva i nakon dva dana hoda stigne do Zemuna. Eva je povređenog supruga uspela da izvuče iz razrušenog grada i odvede u rodno selo.
“Povređenog supruga sam pronašla u Zemunu. Uspela sam da tokom jedne noći uđem u kuću u kojoj smo Rade i ja stanovali pre rata i ponesem nakit moje majke. Kada smo stigli do Beograda, na Zelenom vencu sam ušla u jednu kafanu i zamolila seljaka da mi za dijamantski prsten proda jednu čezu i konja, kako bih Radeta mogla da otpremim u selo. Tamo smo ga, svekrva i ja, lečile nekoliko nedelja, i u junu se već sasvim oporavio. Kada su tim krajem prošli prve partizanski odredi, povezali smo se sa njima."Web stranica www.mansarda.rs - IN MEMORIAM - Eva Nahir Panić (1918-2015), Autor: Dane Ilić
Tokom 1942. godine Rade i Eva Panić priključili su se partizanskom odredu i nakon nekoliko meseci stigli su u Beograd. Ubrzo su oboje postali članovi Organizacije "Beogradski ilegalci" (po kojoj su kasnije nastali film i serija "Otpisani").
"Krajem 1943. godine četnici Draže Mihailovića zatražili su od Radeta da im se priključi i razvede od supruge Jevrejke, uz obrazloženje da su svi komunisti Jevreji, poput najpoznatijeg komuniste Moše Pijade. Saopštio im je da će me navodno poslati kod roditelja u Mađarsku i tako sam se sklonila u Užice, na slobodnu teritoriju, a Rade je otišao u Beograd i povezao se sa partizanskim pokretom. Dobio je zadatak da nastavi kontakte sa pokretom Draže Mihailovića i dokopa se spiskova sa imenima članova i simpatizera NOB-a koje su četnici redovno dostavljali Nemcima. Rade i ja smo, na taj način, uspeli da izradimo 1500 „objava“ za izlazak iz Beograda ljudima sa tog spiska. Svi oni su uspeli da napuste grad na vreme i priključe se Partizanima, a mi smo uspešno obavili zadatak - spasili smo živote 1500 ustanika“.
1944. godine u nacistički logor Aušvic odvedeni su Evini roditelji Ema (1879) i Bela (1874) Kelemen, odakle se nikada nisu vratili.
Posleratne godine лево|мини|Eva i Rade Panić sa kćerkom Tijanom u Beogradu 1946. godine Kraj rata Eva i Rade Panić dočekali su u Beogradu, gde se im 1945. rodila ćerka Tijana. Nastanili su se u centru prestonice, u Kosmajskoj ulici broj 34. Prvih godina po oslobođenju, Rade Painić službovao je u Odeljenju unutrašnjih poslova, a potom imenovan za instruktora konjičke milicije. Taj posao je obavljao do 1951. godine.
„Živeli smo veoma skromno od Radetove plate, jer nisam bila zaposlena. Iako smo, za razliku od drugih, imali pravo da koristimo robu iz državnih magacina, uglavnom nismo imali novca da podignemo sva sledovanja, pa sam sa prijateljicom Mirom Carin formirala zajedničko domaćinstvo. Oktobra 1951. godine, Rade se prilikom pada sa konja teško povredio i odsustvovao sa posla. Nekoliko dana kasnije, 13. oktobra, stigao mu je poziv od generala Drulovića, komandanta Milicije. Otišao je na razgovor u Ministarstvo i više se nikada nije vratio. Tada sam ga poslednji put videla.“
Politički sukob Tito – Staljin, u svetlu Rezolucije Informbiroa, koštao je života mnoge Jugoslovene. Pod sumnjom da je deo informbiroovske propagande, vojne vlasti su uhapsile Radeta Panića. Bez istrage i suđenja, optužen je da je ruski špijun, i kao takav, opasan po državu.
„Narednog dana do mene je došao neki čovek u crnom kožnom kaputu i saopštio da je moj suprug izvršio samoubistvo u zatvoru. Posle vrlo neprijatnog razgovora, odvezao me je u Vojnu bolnicu, gde mi je ponovljeno da je Rade uhapšen po prijavi nekoga iz Vojne kontraobaveštajne službe. Zatražili su da ga se javno odreknem kao izdajnika. Rekli su da će to biti objavljeno sutradan u „Borbi“ - a ja ću biti slobodna. Odbila sam i prkosno rekla da moj suprug nikada nije bio narodni neprijatelj i da ga se nikada neću odreći. - Dobro, onda idete u zatvor, a Vaša Tijana će ostati na ulici! – zapretili su. Ostala sam pri svojoj odluci i ubrzo se našla iza rešetaka, u istražnom zatvoru na Obilićevom vencu – svega nekoliko metara od stana u kom smo živeli.“
Posle šest meseci provedenih u istražnom zatvoru na Obilićevom vencu, Eva Panić je sa još 17 žena odvedena u logor na ostrvu Sveti Grgur. U zloglasnom radilištu na Jadranu, kako su ženski logor nazivale tadašnje vlasti, provela je narednih 19 meseci. Ponižavanja, fizičko maltretiranje i surove metode reedukacije kažnjenica, bile su svakodnevica stotinama žena zatočenih u bespuću Kvarnerskog zaliva.
„Tijana je ostala potpuno sama. Bez oca koji je bio nevino optužen, i majke koja je bila daleko. Tek posle godinu dana dobila sam prva Tijanina pisma. Imala je svega sedam godina. Pisala je i crtala, a ja nisam mogla da joj napišem ono što sam želela. Prolazili su meseci, a odvojenost od ćerke sve sam teže podnosila. Živela je kod moje sestre Klare u Lendavi u Sloveniji. Posle 26 meseci provedenih u istražnom zatvoru i logoru, na slobodu sam puštena 29. novembra 1953. godine. Ponižena i nesrećna, bila sam bez posla, novca i stana i još dugo nisam mogla da primim Tijanu nazad, jer nisam imala kud. Dane sam provodila u stanu svoje prijateljice, a noću spavala na podu, jer kreveta nije bilo. Uprkos svemu, bila sam uporna da dokažem da je Rade nevin stradao. Posle 14 godina, zatražila sam i dobila na uvid predmet svog supruga i u dosijeu jasno videla da je Panić bio nevin. Potkazao ga je pukovnik KOS-a Milenko Nikitović, koji je kasnije, zbog lažnog prijavljivanja, osuđen na 18 godina zatvora. Iako sam bila slobodna, teški dani su tek dolazili.“
Sveti Grgur - Goli otok