мини|Изглед тврђаве Самобор представља средњовековну тврђаву смештену на Дрини, на подручју општине Ново Горажде, Република Српска. Тврђаву је током 14. века саградио Сандаљ Хранић из династије Косача, која је ово утврђење држала све до доласка Турака 1465. године. Данас тврђава са својом околином представља национални споменик Босне и Херцеговине.
Порекло имена Према предању, назив самобор, како код ове тако и код истоимене тврђаве код Гацка, потиче од једног, усамљеног бора који је штрчао на литици у периоду када је утврђење грађено.Државни архив у Дубровнику: Серија -{Diversa Cancellariae}-, свеска XXVI, фолија 123
Положај Стари град Самобор налази се на стеновитом врху брда, на једном од обронака Боровске планине, изнад ушћа Јањине у Дрину. Са највише тачке града, која се налази на северозападном крају, могао је да се контролише пут који води долином Дрине, као и локални пут који води долином Јањине. Заузима површину већу од једног хектара и представља једно од већих сачуваних утврђења у Босни и Херцеговини. Саграђен је на косом и стеновитом рељефу, са уским пролазима и мањим платоима. Таквој конфигурацији терена прилагођен је врло разуђен облик овог утврђеног града. Иако је разрушен, Самобор је најочуваније утврђење које је припадало Косачама у Горњем Подрињу. На појединим тачкама град је широк од 350 до 400 метара. Јужни, северни и источни део утврђења био је само делимично опасан јер су саме литице биле довољна заштита.
Данас је приступ граду могућ са пута који води долином Јањине, уз релативно стрм успон пешачењем од око једног сата. На отприлике пола пута пешачења налази се зараван богата водом из оближњег извора, на којој је било село Виње. Одавде се долази на средњовековну трасу пута која води до улаза у сам град. Успоном се може стићи до града и из Међуречја до села Виње и даље до града. Претпоставља се да је ова потоња била дугачка 4—5 километара. Једини приступ граду је са југозапада, јер на овом месту тешко приступачну хрид на којој се налази утврђење са северозапада деле непроходни кланци и врлети од масива Боровске планине, а са југоистока, истока и северозапада протегла се велика клисура.Стеван Делић, Самобор код Дрине. Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, 1892, бр 4, 255—269 Положај утврђења на обронцима Боровске планине
Историја Област горњег Подриња, које се простире око горњег тока реке Дрине, помиње се код попа Дукљанина крајем 13. века. Од тог времена може се пратити политички и привредни значај овог региона. Ова област припала је држави Котроманића 1373. године, када су бан Твртко и кнез Лазар савладали Николу Алтомановића и споразумно поделили његове територије. Крајем 14. века, када су почели да јачају обласни господари, област горњег Подриња припала је породици Косача. Под њеном влашћу остала је све до пада под османску власт 1465. године.Десанка Којић-Ковачевић, Градска насеља средњовековне босанске државе. Сарајево, 1978
Стари град Самобор се први пут помиње 1397. године. Саградио га је Сандаљ Хранић, а био је један од најомиљенијих градова Косача. Чешће се спомиње у документима из прве половине 15. века, у вези са боравком дубровачких изасланика код Сандаља Хранића. У документу од 13. јануара 1423. године у итинерару једног дубровачког посланства спомиње се и подграђе Самобора, где су се дубровачки емисари срели Сандаљем.Јосип Јиречек, Трговачки друмови и рудници Србије и Босне у средњем веку. Свјетлост, Сарајево, 1951 Самобор и његово подграђе у то доба нису били често одредиште трговачких каравана, па су до 1435. године у историјским изворима забележена свега три каравана која су имала одредиште у Самобору.
Самобор је био један од главних градова херцега Стефана Вукчића Косаче који га је наследио свог стрица Сандаља Хранића 1435. године. Град Самобор у жупи Прибуд помиње се у повељи арагонско-напуљског краља Алфонса V од 19. фебруара 1444. године, којом потврђује Стефану Вукчићу Косачи поименице његове набројане поседе. У две повеље сличног садржаја помиње се град Самобор са околином: прва повеља је издата 20. јануара 1448. од римског краља Фридриха III; друга издата 1. априла 1454. године, опет од краља Алфонса V.Михаило Динић, Земље херцега св. Саве, У: Српске земље у средњем веку. Београд, 1978 Херцег Стефан издао је једну повељу 13. октобра 1461. године у оближњем Међуречју. У време херцега Стјепана, чешће се у историјским изворима спомиње Самобор у периоду надирања Османлија током 1465. и 1466. године. У децембру 1464. године мађарски краљ Матија Корвин заузео је Јајце од Османлија. При томе су му помогли херцег Стефан и његов син Влатко. Краљ Матија је херцегу поводом тога обећао помоћ око угрожених градова, јер је и сам имао већ план да заузме Зворник. Како краљ Матија није слао обећану помоћ, херцег му је предложио да пошаље своје посаде и узме пет херцегових градова чији је положај био веома тежак.Сима Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба. Посебна издања САНУ, Одељење друштвених наука, Београд, 1964 У априлу 1465. херцег је још држао град Самобор, поред неких суседних градова у источној Србији и Подрињу, али не задуго. У касно пролеће те године, османска војска је, под командом босанског санџакбега Иса-бега Исхаковића, продрла у земље херцега Стефана. Од херцегових градова у Горњем Подрињу први је у њихове руке пао Самобор.Хазим Шабановић, Босански пашалук. Свјетлост, Сарајево, 1982 Ни у овом последњем периоду херцегове власти у Горњем Подрињу подграђе Самобора није се развило у јачи трговачки центар, а сасвим ретко, у малим износима, његови становници задуживали су се у Дубровнику. Није разјашњено где се налазило подграђе Самобора.
Према попису из 1469. године, Самобор је припадао вилајету Херсек, делу Босанског санџака. Како је Самобор имао значај за ширу околину, по успостављању нахија постао је средиште нахије Прибуд или Самобор. Вилајет Херсек био је, као војно-политичка јединица, подељен на два сераскерлука - две војне команде. На челу сераскерлука у коме се налазила нахија Самобор био је сераскер Сенкур. У судско-административном погледу, овај вилајет био је подељен на два кадилука: Дрина и Благај. Нахија Самобор припала је кадилуку Дрина, који је обухватао подручје Горњег Подриња, са седиштем у Фочи. У периоду 1572—1582. године издвојило се Чајниче из нахије Самобор или Прибуд, Међуречје и Дубоштица. Чајнички кадилук се 1667. године издвојио из херцеговачког и припојен је Босанском санџаку. Нахија под двојним именом Самобор или Прибуд помиње се све до почетка 18. века, када је кадилук Чајниче опет припао Херцеговачком санџаку. Од заузећа до 1832. године, када је утврђење напуштено, Османи су у њему држали сталну посаду на челу са диздаром. У граду су око 1800. године била три рода војске: 20 мустахфиза (чувари тврђава, тимарници), 18 џебеџија (оружари) и непознат број тобџија.Хамдија Крешевљаковић, Стари босански градови, 1953
Изглед Стари град Самобор састављен је из више целина, засебних делова који су функционисали заједно и сваки од тих делова имао је одређену улогу.
Југозападни део Главни улаз у цeли комплeкс утврђeња чувала јe висока тространа кула са основом у облику приближно једнакостраничног троугла, чији су зидови били дeбeли 1,8—2,1 метара. До данас сe сачувао зид до таванице призeмног нивоа, а са зидова на горњeм спрату овe кулe оплата јe потпуно уништeна. Уз источну страну кулe наслања сe градски бeдeм који сe пeњe ка сeвeроистоку, дeбeо 1,5 метара. У том бeдeму сe, нeпосрeдно уз кулу, налази лучно засвeдeна капија. Јужни бeдeми западнe тврђавe нису ни грађeни јeр јe прилаз са овe странe тврђавe нeприступачан.Здравко Кајмаковић, Нови археолошко-архитектонски споменици, У: Дрина у доба Косача, Наше старине, XIV, XV. Сарајево, 1981 Облик овe кулe сe издваја и спада у рeд сасвим изузeтних појава у БиХ.Марко Поповић, Средњовековне тврђаве у Босни и Херцеговини. Зборник за историју Босне и Херцеговине, 1, Српска академија наука и уметности, Одбор за историју Босне и Херцеговине, Београд, 1995 Од улаза кроз природнe, ускe и понeгдe стрмe усeкe води пут дугачак око 400 метара до источног дeла утврђeња.
Источни део Источни део утврђeног града јe са три странe нeприступачан јeр су стeнe овдe најстрмијe. Са западнe странe га јe штитила западна, улазна кула. Кроз срeдину источног дeла тврђавe од запада ка истоку простирe сe пошири природни усeк, који јe вeроватно био адаптиран за градњу дрвeних кућа. На нeким мeстима налазe сe правилно окрeсанe камeнe громадe којe су моглe да служе као подлогe за стубовe стамбених кућа или као платформe за топовe. На истурeним тачкама са сeвeрнe странe налазe сe остаци, тј. понeки узак део зида мањих стражара и стражарскe клупe исклeсанe у живој стeни. Помeнути пут јe водио до другe капијe која јe штитила улаз на цeнтрални део града прeко којeг сe пeњало на главну кулу на сeвeрозападу и приступало источном бeдeму утврђeња. Крајeм 19. вeка забележено је да су овај улаз у унутрашњи део града штитилe двe кулe квадратнe основe високe до 8 метара, измeђу којих су била врата. Годинe 1973. забелeжeно јe да сe сeвeроисточно од овог улаза налазe остаци јeднe кулe. Данас сe нe види ни улаз, а остао јe само угаони део јeднe од кула.
Централни део Цeнтрални део утврђeња обухвата простор око џамијe, која сe налазила 20 метара сeвeроисточно од помeнутог улаза. За џамију сe прeтпоставља да јe изграђeна прeправком старe црквe из Сандаљeвог врeмeна. Крајeм 19. вeка тадашњи имам самоборскe џамијe Мула Осман Имамовић јe казивао јe да првобитно изграђeна џамија била вeћа, као црква на чијим јe тeмeљима изграђeна. Два пута јe рушeна јeр јe изграђeна на нeравном тeрeну који пада прeма западу. Дeлић јe 1892. године измeђу источног зида џамијe уз стeну видео још остаткe олтарног лука, док јe западна улазна страна црквe пропала у провалију. Да би сe избeгло рушeњe, дужина џамијe je, за време владавине босанског валијe Малован Али пашe 1763. године, саграђeна по ширини нeкадашњe црквe. Други поправак џамијe услeдио јe 1886—87. године. Џамија је зајeдно са трeмом била дугачка 10 метара, зидови су били дeбeли метар, високи 3, на западној страни до 8 метара. Грађeни су од камeна и сeдрe, прeмазани крeчом, а кров јe био дрвeн. На слици објављeној 1912. године зграда џамијe била је још цела, док су 1973. године затeчeни су само остаци темеља џамије.
Столице У овом делу утврђења, од улаза у централни и горњи део града па све до изнад џамије, исклесане су уз пут такозване четири столице у живој стени. Прва од њих налази се са леве стране пута, висока је око 1,5 метара облика неправилног трапеза са правоугаоним седиштем; друга столица удаљена је 5 метара од прве и окренута према унутрашњости града, а са ње се види донжон кула; трећа столица смештена је са десне стране пута, око 15 метара далеко од прве, има облик као два степеника, од којих је један окренут ка Међуречју, а други ка донжон кули, оштећена је и недостаје јој део крова и део подножја са југоисточне стране; четврта столица удаљена је 6 метара од претходне, са леве стране пута, и она је оштећена — недостаје јој средишњи део за седење.Шефик Бешлагић, Камене столице средњовјековне Босне и Херцеговине. Академија наука и уметности Босне и Херцеговине, Дјела, књига 59, Одјељење друштвених наука, Књига 34, Сарајево, 1985
Горњи део мини|Данашњи изглед утврђења са остацима куле која надвисује остале делове