Источна вриштећа сова или северноамеричка сова () мала је врста сове из породице правих сова. Живи претежно у источном делу Северне Америке, од Канаде на северу до Мексика на југу. Највише настањује шумовите пределе и прилагођена је људском фактору више него било која друга сова на континенту, иако често избегава уочавање због својих строго ноктуралних навика.
У оквиру врсте -{Megascops asio}- постоји шест подврста које се углавном разликују по боји перја и евентуално величини тела, као и по ареалима које настањују. Највећа подврста је -{M. a. maxwelliae}- која настањује просторе од централне Монтане до западног Канзаса, док је најмања подврста -{M. a. floridanus}- која живи у Флориди и јужној Џорџији.
Као ни већина сова, ни источна вриштећа сова не прави гнездо већ проналази шупљине у дрвећу, било природне било оне које праве детлићи. Женка полаже 4—6 јаја током априла, а инкубација траје 26 дана. Углавном женка лежи на јајима, док мужјак доноси храну за њу и младунце. Исхрана се састоји од већих инсеката, мањих сисара попут ровчице и младог зеца, глодара и мањих птица, међу којима су сеница, ласта, врабац и грмуш.
Источна вриштећа сова у заточеништву може да доживи и преко двадесет година старости, док је та цифра у дивљини знатно мања. Главни предатори гнезда и младунаца ове сове у дивљини су творови, змије, ласице, вране и плаве шојке, док претњу по одрасле јединке представљају веће врсте сова које живе на истом подручју као и источна вриштећа сова, међу којима су америчка буљина, тачкаста сова, мала ушара, ритска и снежна сова.
Опис мини|лево|235п|Илустрација сове (Одубон)
Одрасла јединка висока је између 16 и 25 центиметара, а тешка 121—244 грама."Eastern Screech-Owl". All About Birds. Cornell Lab of Ornithology. Retrieved 2012-08-31. Сходно великом броју различитих подврста, висина ове птице креће се од 19,5 до 23,8 центиметара. Распон крила креће се од 46 до 61 центиметра. У Охају, мужјак ове сове у просеку је тежак 166, а женка 194 грама, док је просечна тежина у централном Тексасу 157 грама за мужјака, односно 185 грама за женку. Перје ове сове је или тамносиво или боје рђе, украшено разним шарама на доњем делу тела. Према стандардима за вриштеће сове, источна вриштећа сова је средње величине, здепаста, кратког репа (дужина репа у просеку износи 6,6—8,6 центиметара) и широких крила (дужина једног крила креће се 14,5—17 центиметара), што је типично за род. Има велику главу са истакнутим ушним праменовима, жутим очима и жућкастим кљуном, који је у просеку дужине 1,45 центиметара. Ноге су релативно велике и снажне у поређењу са јужнијим врстама вриштећих сова и обично су покривене перјем све до прстију, иако најјужније популације чешће имају само остатак овог перја а не перјем потпуно прекривене ноге и стопала. Источна вриштећа сова, заједно са западном рођаком, једна је од најтежих врста сова из њиховог рода, с обзиром да је највећа тропска вриштећа сова не прелази ни у просечној ни у максималној тежини; захваљујући релативно кратком репу источне вриштеће сове, од ње су дуже врсте -{M. seductus}-, -{M. sanctaecatarinae}-, -{M. albogularis}- и -{M. ingens}-, отприлике датим редом.Dunning Jr., John B.; ур. . CRC Handbook of Avian Body Masses. II изд. .
Две варијације ове сове назване су црвена/риђа варијација и сива варијација од стране посматрача птица и орнитолога. Риђа варијација источне вриштеће сове чешћа је у јужним деловима ареала ове сове; често се јавља укрштање ове две варијације, односно јавља се парење јединки ових двеју варијација. Док сива варијација обезбеђује изузетно ефикасну камуфлажу међу корама дрвећа, риђа варијација источне вриштеће сове може наћи већу сигурност у појединим боровим шумама, а и у листопадним шумама сходно промени боја лишћа у потоњој. У Тенесију и Илиноису живи највећи проценат риђе варијације, тако да њих има 79%, односно 78% редом у поменутим областима од укупног броја јединки источне вриштеће сове. Ређа, браон варијација, забележена је само на крајњем југу ареала (Флорида) и представља продукт повремене хибридизације претходно поменуте две варијације. У Флориди се браон варијација више јавља у влажнијим деловима земље, док је вероватно потпуно одсутна у северним и северозападним деловима државе. Светлија сива варијација (понекад на граници са избледелим изгледом) јавља се у западној Канади и у северном и централном САД.
Замена са осталим врстама Код блиске западне вриштеће сове не постоје подврсте, па су тако све јединке ове врсте сиве боје. Поред обојености, западна врста је готово идентична по општем изгледу и величини са источном врстом. Једина поуздана и препознатљива разлика између ове две врсте сова јесте кљун, који је код западне вриштеће сове изразито тамнији (црно-сив), док је код источне вриштеће сове он маслинасто-жуте боје. Још један, невизуелни начин за разликовање ове две врсте јесте њихово оглашавање. Ареали источне и западне вриштеће сове преклапају се у долини реке Рио Гранде на граници између Мексика и Тексаса, као и у приобалним шумама реке Симарон, притоке реке Арканзас на самој јужној ивици Великих равница. Ареали других нешто сличнијих врста могу се преклапати са ареалом источне вриштеће сове у западним и најјужнијим деловима, а то су, пре свега, врсте -{Megascops guatemalae}-, -{Megascops trichopsis}- и -{Psiloscops flammeolus}-, које се од источне вриштеће сове разликују по много мањем телу и ногама, различитим облицима шара на грудима (код прве тамније, а код осталих светлије), различитој обојености голих делова тела и различитом дозивању. Већим делом источних Сједињених Држава источну вриштећу сову је могуће идентификовати готово непогрешиво, с обзиром да су све остале врсте са ушним праменовима много веће и другачије обојене од ње, а једина друга мала врста сове — -{Aegolius acadius}- — чак је и мања од ње, нема ушне праменове, има дефинисанији фацијални диск и више браон боје на свом телу.
Подврсте -{M. a. asio}- (-{Linnaeus}-, 1758) Укључује претходно описане подврсте које се више не сматрају засебним подврстама, а међу којима су -{M. a. carolinensis}-, -{M. a. naevius}- и -{M. a. striatus}-. Насељава подручја од источне Минесоте до југозападног Квебека и од јужног Њу Хемпшира јужно до Мисурија, Тенесија и северних делова Јужне Каролине. Дорзални део тела јој је хладне сиве боје; црвена варијација је честа (~39% укупне популације). -{M. a. maxwelliae}- (-{Ridgway}-, 1877) Укључује и подврсту -{M. a. swenki}-. Становник подручја од централне Монтане, југоисточног Саскачевана и јужне Манитобе јужно до западног Канзаса. Слична је подврсти -{M. a. asio}-, с тим да јој је дорзални део тела светлије сиве боје, док је вентрални део бељи и мање прошаран, а црвена варијација је такође светлија и ређа (~7% укупне популације). Са дужином крила од по 15—18 центиметара, ово је највећа подврста у просечним линеарним мерама. Подврста је названа у част Марте Максвел од стране орнитолога Роберта Риџвеја (1850—1929) из Смитсоновске институције. -{M. a. hasbroucki}- (-{Ridgway}-, 1914) Назив за раније описану -{M. a. trichopsis}-. Ова подврста живи од Оклахоме и јужног Канзаса јужно до платоа Едвардс у централном Тексасу. Слична је номиналној подврсти, с тим да је дорзални део тела жућкасте сиве боје, црвена варијација ређа (~5% укупне популације), а шаре грубље и гушће. И ова подврста је у просеку исте величине као и претходне две, са дужином крила од по 14—18 центиметара у просеку. -{M. a. mccallii}- (-{Cassin}-, 1854) Ова подврста укључује претходно описане подврсте попут -{M. a. enano}- и -{M. a. semplei}-. Настањује подручја од јужног Тексаса, северозападне Чиваве и северне Коавиле југоисточно до источног Сан Луиса Потосија. Слична је подврсти -{M. a. hasbroucki}-, али су њене шаре гушће, тако да јој је дорзални део тела веома прошаран, с тим да је црвена варијација ретка (у потпуности одсутна у јужном Тексасу). Величина тела је мања од величине тела северних подврста, па дужина крила износи 13—17 центиметара у просеку. За разлику од осталих подврста, дозивање ове подврсте разликује се по недостатку терминалног рзаја. -{M. a. floridanus}- (-{Ridgway}-, 1873) Живи у Флориди и јужној Џорџији, западно преко обала Мексичког залива до западне Луизијане и северно у долини реке Мисисипи до југоисточног Канзаса. Ова подврста има дорзални део прљаве браон боје (црвена варијација подједнако заступљена), са финим и густим шарама. Као што је описано изнад, ова подврста може се јавити у облику праве браон варијације. Најмања је подврста источне вриштеће сове, а дужина њеног крила варира од 13 до 16 центиметара.
Станиште мини|десно|280п|Вриштеће сове могу лако избећи детекцију током дана захваљујући својој ефективној камуфлажи са кором дрвећа
Источна вриштећа сова насељава отворене мешовите и листопадне шуме, паркове, шумовита приградска подручја, приобалне шуме дуж обала река и мочвара (посебно у сушнијим областима), воћњаке, као и шуме у близини мочвара, ливада и поља. Труди се да избегне подручја где живи знатно већа америчка буљина (-{Bubo virginianus}-). Њена способност да живи у веома развијеним подручјима надмашује чак и америчку буљину, а свакако и шарену сову (-{Strix varia}-): вриштеће сове су успешније у погледу прилагођавања урбанизацији и од кукувије (-{Tyto alba}-), пратећи конверзију некадашњих пољопривредних земљишта. Због увођења отворених шумовитих и пољопривредних подручја на Великим равницама, дошло је до проширења ареала источне вриштеће сове. Забележено је да ова сова живи и дуж прометних путева или чак да се гнезди на бандерама и на расвети усред великих градских тргова. Често се гнезди и на дрвећу у насељима и градским двориштима у којима живе људи. У оваквим урбаним срединама, она често задовољава своје потребе у исхрани захваљујући интродукованим врстама које живе у близини човека, а међу којима су домаћи врабац (-{Passer domesticus}-) и кућни миш (-{Mus musculus}-). Такође се храни и зеленом анолом и великим инсектима попут цврчка. Ова сова има већи ареал од било које друге сове која живи источно од Стеновитих планина. Источна вриштећа сова гнезди се углавном у природним шупљинама у великом дрвећу, чак и у оним које су отворене ка небу када је суво време. У приградским и сеоским подручјима може се гнездити и у вештачки направљеним рупама, на пример у широким отворима на зградама, у теретним вагонима, па чак и у цистернама за воду. Такође се гнезди и у густим крошњама дрвећа, обично на грани уз само стабло или у густо закржљало грање. Распрострањеност врсте у великој мери пропорционална је распрострањености источних листопадних шума, прекидајући се у Стеновитим планинама на западу и у северном Мексику на југу, вероватно због заузимања ниша од стране других вриштећих сова, а прекидајући се и на почетку тајге због заузимања ниша од стране других малих сова, посебно гаћасте кукумавке (-{Aegolius funereus}-). Источна вриштећа сова може се наћи од нивоа мора па до 1.400 метара надморске висине у источним Стеновитим планинама, односно до 1.500 метара надморске висине у планинама Сијера Мадре Оријентал, иако њени висински лимити на Апалачким планинама (близу срца њеног ареала) још увек нису познати.
Понашање Ова сова је искључиво ноћна птица, с тим да дан проводи на грани или у шупљинама дрвећа. Веома је честа и може се наћи и у насељеним местима. Међутим, због своје мале величине и способности камуфлаже, лакше се може чути него уочити. Њихово оглашавање може се често чути ноћу, нарочито током пролећне сезоне парења. Упркос свом имену, зов ове сове не представља заправо вриштање. Оглашавање представља треперав звук сличан рзају, а подсећа на рзање минијатурног коња. Такође производи и монотони звук налик предењу који траје 3—5 секунди. Могућност препознавања ове сове на основу њеног оглашавања је веома велика и могуће је готово непогрешиво разликовати глас источне вриштеће сове који има приметно другачију формулацију у односу на глас западне вриштеће сове.
Размножавање мини|лево|260п|Младунче источне вриштеће сове