Аустријска књижевност је књижевност стварана у Аустрији, која је углавном, мада не искључиво, писана на немачком језику. Неки научници говоре о аустријској књижевности у ужем смислу од 1806. године, када је Франц -{II}- распустио Свето римско царство и основао Аустријско царство. Много либералнија дефиниција обухвата све књижевне радове написане на територији данашње и историјске Аустрије, посебно када су у питању аутори који су писали на немачком језику. Тако је историја аустријске књижевности у седам томова аутора Херберта Земана и Фрица Петера Кнапа насловљена Историја књижевности у Аустрији. Мора се узети у обзир да је аустријска књижевност у тесној вези са немачком књижевношћу, а граница између немачке и аустријске књижевности је та што је аустријска књижевност порозна, због богатих и комплексних културних размена.
Порекло и позадина мини|Франц Кафка Постоје и постојали су многи покушаји да се изради комплетна дефиниција аустријске књижевности. Нешто у чему се већина људи слаже је да постоје одређене разлике и карактеристични мотиви у овој књижевности који је одвајају од других књижевних традиција.
Од 19. века па надаље, Аустрија је изнедрила нека од највећих имена савремене књижевности. Она је била дом писаца попут Аделберта Штифтера, Артура Шницлера, Франца Верфела, Штефана Цвајга, Франца Кафке, Томаса Бернхарда, Јозефа Рота, Роберта Мусила, песника Георга Тракла, Роуз Аусландер, Франца Грилпарцера, Рајнер Марија Рилкеа, Пола Селана. Познати савремени аустријски писци су и Елфриде Јеликен и Петер Хандке, есејисти Роберт Менасе и Карл-Маркус Гаус. Ипак, тешко је говорити о аустријској књижевности пре тог периода. У раном 18. веку, Лејди Мери Вортли Монтагју, док је била у посети Бечу, била је запањена што уопште није срела писце. Позната по својим доприносима архитектури, а и као једна од земаља са највећом музичком традицијом у Европи, Аустрија је класични канон у књижевности достигла тек у 19. веку.
Бројни разлози се могу дати за то. Прво, све уметности су биле привилегија царског двора, који је видео културу као политичко средство и користио је у пропагандне сврхе. Барокне палате, царски портрети и музика су веома добро служили овом циљу, док се књижевност сматрала мање погодном, па због тога није била подстицана. Други разлог је касна појава немачке књижевности; иако је много дела било објављивано на немачком језику, мало њих је било тог калибра да постане “класик” све до краја 18. века, када су Гете и Шилер почели да стварају. У Аустрији је царска држава такође немилосрдно цензурисала многе књиге; Јади младог Вертера, Гетеов роман који приказује екстатичну љубав и самоубиство младића, изнедрио је низ имитација самоубистава широм Немачке, па су многе државе забраниле тај роман, али, аустријске власти су забраниле читав Гетеов опус. Овакве цензуре су углавном долазиле од стране Марије Терезије и њене “мисије чедности”, с намером да подржи јавни морал, али ова мисија не само да је створила фасаду пристојности, већ је успорила и интелектуални напредак. Али, можда и највећи разлог касног књижевног остварења у Аустрији је био њен културни начин размишљања. Према културном историчару Карлу Емилу Шорскеу, Аустрија је, као „земља са дубоким католичким коренима, имала дубоку сензуалну, пластичну културу”. Погледи беспослене аристократије били су копирани од стране нижих слојева. Овај менталитет није била нужно лоша ствар; нагласак на лепоту и фантазију утицао је на успостављање царске престонице - Беч, па је тако Беч био највећи музички центар у Европи. Али, то није био најбољи основ за књижевни експеримент. Ипак, либерализација Аустрије крајем 19. века створила је динамичнију климу за писање, која је убрзо произвела процват књижевности.
Историја Антика Када је реч о књижевности која је настајала на територији данашње Аустрије, треба се указати на то да су постојала дела још у древним временима, посебно у латинском и грчком периоду. Са друге стране, староседеоци Келти који су живели на овом подручју нису имали писани језик, па због тога нису ни остављали писане трагове. Ипак, може се рећи да је аустријско тло било домаћин једног од највећих дела римске књижевности; римски цар Марко Аурелије живео је неколико година у Карнунтуму и Бечу и написао већи део својих Медитација управо у овим градовима; упркос томе, ово дело се углавном сврстава у грчки канон.
Келтска култура представља део како аустријске народне културе, тако и књижевности. Келтски митови и легенде били су полазна тачка за многе ликове из бајки или народних легенди, као и извори за књижевне теме у средњем веку.
Пошто је већи део аустријске књижевности написан немачким језиком, обично се за њен почетак узима долазак баварских племена, која су са собом донела језик који је касније постао немачки.
Средњи век Рани средњи век (750—1170) Пре и током раног средњег века највише времена било је посвећено усменом ширењу поезије. Из тог разлога је данас готово све изгубљено. Текстови који су остали записани могу се наћи тек у понеким манастирима. Материјали за писање били су скупи, а њихова израда тешка. Због тога су записивана само дела од великог значаја, а у то време су то углавном били религијски текстови. Поред тога, већина дела била је прво преведена на латински, па тек онда записана (на пример германски племенски закони). Различити извори, међутим, сугеришу да су постојали аристократски историјски записи, лирски фолклор (игре, љубавне песме, враџбине). Само случајно су поједини текстови сачувани у манастирима. Пример за то су -{Merseburger Zaubersprüche}-, две германске чини као једини писмени доказ паганске религије у немачким говорним земљама. Дело -{Hildebrandslied}- је такође важно и као писмени доказ германске јуначке књижевности.
Први немачки текстови који су превођени на латински биле су црквене књиге из периода око 750. године. Бенедиктинске заједнице у Мелку и Салцбургу обављале су значајне књижевне и религијске активности. Ава (1060—1127), која је први познати женски писац који је стварао на немачком, писала је овом верски инспирисаном традицијом и живела на територијама које су и тада, а које и данас припадају Аустрији.
Високи и касни средњи век (1170—1500) Са крсташким ратовима око 1160. године, витезови су постали значајнији и просперитетнији. Усмено дворско песништво постала је нова форма, које се бавила њиховим животима. Теме балада су такође постале световније, тако да се у истим говорило о љубави, ратовима и политици. Било је доста путовања дуж Дунава, са путујућим певачима - минезенгерима, који су доносили вести и нове песме. Градови су постајали богати и независни. Први представници овог покрета и први познати мушки писци били су писци на немачком језику Дер фон Куренберг и Дитмар фон Ајст (12. век). Крајем 12. века настало је једно од најзначајнијих дела тога времена - Песма о Нибелунзима (). Настала је од стране непознатог песника, вероватно на територији Аустрије. Како је традиција минезенгера све више добијала своје наследнике, старији песници обучавали су млађе. На пример, вероватно најпознатији немачки минезенгер Валтер фон дер Фогелвајде (13. век) учио је свој занат од Рајнмара фон Хагенауа на двору у Бечу.Tervooren, Helmut (2003), "Reinmar (Reimar der Alte", Neue Deutsche Biographie (NDB) (in German) 21, Berlin: Duncker & Humblot. Међу осталим познатим минезенгерима издвајају се Најтхард фон Ројнтал, Јанс дер Еникел, Улрих фон Лихтенштајн и Освалд фон Волкенштајн.
у 12. веку се такође развијала и сатира. Сифрид Хелблинг био је пример писца који је стварао дела оваквог карактера.
Касније је дворско песништво, неговано од стране витезова, постало занат којим су се бавили грађани - такозвани мајстерсингери. Центар ове поезије био је више на западу, у Нирнбергу. Микел Бехејм био је мајстерсингер који је био снажно повезан са двором у Бечу. Још један облик који се развијао у то време била је драма. Представе страдања Исуса биле су веома често извођене.
Аустријски представник књижевности везане за свети грал био је Хајнрих фон дем Турлин. Он је написао песму -{Diu Crône}- која има око 30.000 стихова. Едиција оригиналног издања на горњонемачком недавно је завршена од стране бечких германиста (Фриц Петер Кнап, Мануела Ниснер - први део, 2000; Алфред Ебенбауер, Флоријан Крагл - други део, 2005), а у припреми је и превод на савремени немачки језик.
Ренесанса Око 1600. године, хуманизам се проширио Европом, својим поновним интересовањем за антику, њену културу и идеале. Ширење је кренуло из Италије и обухватило читаву Европу. Цар Максимилијан I био је велика присталица овог покрета. Он је успео да на свом двору окупи велики број хуманиста попут Конрада Келта оснивача чувеног -{Collegium Poetarum}- или Јоакима фон Вата, песника каснијег времена који је стварао на латинском. Елеонора од Аустрије превела је на немачки језик веома популарни француски авантуристички роман -{Pontus et la belle Sidonie}-. Велике личности католичке цркве тог периода били су и Никола Кузански и Петар Канизије,Foley, Leonard O.F.M, "St. Peter Canisius", Saint of the Day, (revised by Pat McCloskey O.F.M.), Franciscan Media који су били повезани са аустријским двором, а нека њихова дела била су написана на немачком.
Барок Тридесетогодишњи рат умногоме је утицао на европске књижевне токове; неки писци засновали су своја дела на патњама народа тога времена или су се повукли у свет религиозних списа. Други су одговорили бекством, нудећи читаоцу леп и миран свет у који је он могао да побегне. Шаљиве приче донеле су велико олакшање напаћеном народу. Овај поступак видљив је у религиозним и комичним делима Абрахама а Санта Кларе, као и у религиозној поезији Катарине Регине фон Грифенберг.
Као реакција протестантских покрета реформације, који су потресли хабзбуршке земље под католичком управом, многе католичке школе појавиле су се на простору Аустрије. Ове школе, вођене језуитским редом, развијале су представе и опере које су биле у италијанском стилу и задивљавале углавном својом луксузном опремом. Проповеди су такође биле важан жанр барокне књижевности, укорењене у контрареформацији. Поменути бенедиктански монах Абрахам а Санта Клара био је значајан проповедник тога доба. Језуит, Грегор Шерер, још један је пример монаха чије су проповеди биле објављиване и који су имали ширу публику.
Још један литерарни облик популаран у овом периоду биле су и импровизоване представе, такозване лакрдијашке игре. Овај правац представљали су Јозеф Антон Страницки, Готфрид Прехаузер, Јоаким Перинет и Јозеф Феликс фон Курц-Бернардон.
Примери барокне епске и средњовековне фикције били су пикарски романи Јохана Бира, који представљају реалан опис стварности тога времена.
Просветитељство Са почетком просветитељства око 1720. године, филозофија и потреба литературе за бољим образовањем читаоца била су две нове и јаке мотивације за развијање књижевности.
Дошло је до поновног интересовања за Аристотела и његово учење. Ове идеје развијале су се на територији Аустрије за време владавине Марије Терезије и њеног сина Јозефа II. Око 1790. године, идеје просветитељства су биле чврсто укорењене и античке класичне културе (грчка и римска) биле су инспирација за песнике, писце, уметнике и архитекте. Хармонија и лепота били су неки од идеала овог времена.
Аустријска књижевност била је у ово доба под јаким утицајем масонерије и снажно повезана са критикама према свештенству. Све ове околности довеле су до тога да књижевност постане образовна и наставна. Сатира је такође почела да буде један од најчешће коришћених књижевних жанрова.
Књижевни живот просветитељства био је сконцентрисан око алманаха -{Wienerischer Musen-Almanach}-. Он је основан 1777. године (од 1786. године излази под промењеним називом -{Wiener Musen-Almanach}-). Часопис су основали Јозеф Франц фон Рацки и Готлиб фон Леон. Од 1781. године уредник алманаха био је и Алојз Блумауер (чак је неколико издања уредио сам).