200п|мини|Насловна страна Барлетијевог дела -{Historia de vita et gestis Scanderbegi, Epirotarum principis}- Албанска књижевност је књижевност писана на албанском језику. Овај појам се такође може односити и на литературу коју су написали Албанци или која је написана у Албанији. Иако је Албанија као званична држава формирана тек 1912. године на свеалбанском конгресу у Валони, албански језик и култура Албанаца сежу много дубље у прошлост. За албански језик је 1854. године немачки филолог Франц Боп доказао да припада породици индоевропских језика, мада већина научника тврди албански језик потиче од илирског, док неки пак тврде је изведен од дачко-тракијског. Када је реч о култури, људско присуство на просторима Албаније датира још од средине палеолита, у периоду антике су овај простор насељавала илирска племена, а прва званична држава формирана у овој области била је Кнежевина Арбер или Кнежевина Арбанон, када почиње да се бележи званична култура Албанаца. "By 1190, Byzantium's power had so receded that the archon Progon succeeded in establishing the first Albanian state of the Middle Ages, a principality"
Прва дела на албанском почела су да се појављују у периоду ренесансе, када су Осмалије протерали Албанце са своје територије и отерали их у неке од европских земаља, првенствено у Италију, где су се неки прикључили тадашњим уметничким и књижевним правцима. Првим делом на албанском језику сматра се дело Месхари Ивана Бузука из 1555. године, мада неки научници наводе и да се албанским језиком писало још од раног 14. века. Дела која су у почетку настајала била су верског карактера. Она су имала за циљ да успоставе и одрже веру и културу Албанаца, а писана су и дела историјске тематике која су сведочила о ранијим подвизима и старости овог народа. Након стицања независности и формирања државе, албанска књижевност се убрзо прикључила европској књижевности и од тада ишла у корак с њом. Током Другог светског рата, када је фашистичка Италија окупирала Албанију, а и након тог периода, током социјалног реализма, била је уведена цензура, тако да су једина легална дела била писана у том правцу, мада је било и оних писаца који су, борећи се против режима, стварали дела изван ових граница.
Ренесанса Ширење Османског царства протерало је многе Албанце из њихове домовине за време западноевропске ренесансе. Међу албанским емигрантима који су постали познати у хуманистичком свету су историчар Мартин Барлети (1460—1513), који је 1510. године у Риму објавио историју Скендербега, а ова књига је преведена на скоро све европске језике. Такође, истакнути хуманисти били су и Марин Бечић (1468—1526), Ђон Газули (1400—1455), Леоникус Томеус (1456—1531), Мишел Марули (15. век), Мишел Артиоти (1480—1556) и многи други који су се истакли у различитим областима науке, уметности и филозофије.A brief history of Albanian literature -Renaissance
Рана модерна књижевност мини|260п|Исечак из дела Месхари Ивана Бузука Културни отпор био је први пут изражен кроз елаборацију албанског језика, углавном у католичким областима на северу, али и православим на југу. Протестантска реформа дала је наду овом народу за развој локалног језика и књижевне традиције када је свештеник Иван Бузук увео албански језик у католичке литургије, покушавајући да за албански језик уради оно што је Мартин Лутер урадио за немачки. Месхари, дело Ивана Бузука из 1555. године, сматра се првим књижевним текстом написаним албанским језиком. Префињени ниво језика и стабилизовани правопис овог дела указује на ранију традицију писања код Албанаца, традицију која није позната. Постоје неки делимични докази који потичу пре Бузука и који наводе да је албанским језиком писано још од 14. века, можда чак и раније. Први познати доказ датира из 1332. године и бави се Французем и Доминиканцем Гијомом Адамом, надбискупом Антиварија, који је у свом извештају на латинском написао да Албанци своје књиге пишу латиничним словима, иако је њихов језик знатно другачији од латинског. Од посебног значаја за подржавање су и: формула крштења (Unte paghesont premenit Atit et Birit et spertit senit) из 1642. године, написана на албанском у латинском тексту од стране драчког бискупа Павла Анђела; глосар са албанским речима из 1497. године Алнолда фон Харфа, Немца који је путовао Албанијом, као и библијски фрагмент из 15. века из Јеванђеља по Матеју, такође на албанском, али написан грчким алфабетом.
Албански текстови који потичу из овог периода нису само верског карактера, већ постоје и историјски списи. Њих помиње хуманиста Мартин Барлети, који, у својој књизи Опсада Скадра (De Obsidione Scodrensi, 1504), који потврђује да је прелистао такве хронике писане на језику народа. Упркос препрекама које је изазвала контрареформација, а која се противила употреби националних језика у хришћанској литургији, процес очувања језика трајао је без прекида. Током 16. и 17. века, катихизис E mbësuame krishterë (Хришћанска учења, 1592) Луке Матранге, Doktrina e krishterë (Хришћанска доктрина, 1618) и Rituale romanum (1621) Петера Будија - првог оригиналног писца албанске прозе и поезије, Извињење за Ђурђа Кастриота (1636) Франга Бардија, који је објавио и речник фолклорних творевина, теолошко-филозофски трактат Cuneus Prophetarum (1685) Петра Богданија, најуниверзалније личности албанског средњег века, била су само нека од дела објављена на албанском језику.
Богданијев рад био је теолошко-филозофски трактат који се сматра веома оригиналним, а настао је спајањем података из различитих извора, па се тако бави начелним проблемима теологије, целокупне библијске историје и компликованим питањима схоластике, космогоније, астрономије, педагогије и сл. Богдани је у албанску културу увео дух хуманизма и величао је науку и културу у животу човека. Својим писаним радовима на језику са чистим стилом, означио је прекретницу у историји албанске књижевности.
Још један значајан писац из доба ране албанске књижевности био је Ђулио Варибоба.A brief history of Albanian literature Early Modern literature
18. век мини|Нови завет преведен на албански језик коришћењем грчког алфабета, 1827. година Током 18. века, литература православних и муслиманских верских културних кругова сведок је све већег развоја албанске књижевности. Анонимни писац из Елбасана превео је на албански језик бројне делове Библије; Т. Х. Филипи, такође из Елбасана, превео је Стари и Нови завет. Ови напори повећали су се у наредном веку издавањем целокупног Новог завета Ђирокастритија и великим корпусом (хришћанских) верских превода Констандина Кристофориндија (1835—1895), на оба албанска дијалекта. Ово су издања која су потпомогла просецу интеграције два дијалекта у јединствен књижевни језик постављању основе за успостављање националне цркве Албанаца са литургијама на свом језику.Albanian literature in Greek script
Иако у супротности са овом тенденцијом, култура Москопоља такође треба бити поменута, култура која је током 17. века постала срце цивилизације и метропола Балканског полуострва, са сопственом академијом и штампаријом и личностима попут Каваљотија, Хаџијуа и Воскопојарија, чији су радови о науци, филозофији и теологији помогли објективном развоју писане речи и признања албанске књижевности. Иако су дела настала у Москопољу углавном писана на грчком, потреба за подизањем препреке исламизацији довела је до неопходног коришћења националних језика, подстичући развој националних култура. Власи и Албанци су се такође користили грчким језиком као главним језиком у школама у Москопољу, а књиге на влашком су такође биле штампане у тим штампаријама. Радови москопољских писаца и зналаца по неким својим карактеристикама могу се повезати са европским просветитељством. Најистакнутији од њих био је Теодор Каваљоти. Према записима Х. Е. Тумана, рад Каваљотија, који је већим делом остао необјављен, у већини случајева бавио се готово свим гранама филозофије. У делима се види и утицај Платона, Малбранша и Лајбница.
Један од утицаја ислама и посебно суфизма, као и културе окупатора, била је појава школе поезије у 18. веку, или књижевности писане на албанском језику, али арапским писмом. Њени представници, Незим Фракула, Мухамет Кичику, Сулејман Наиби, Хасан Зико Камбери, Далип Фрашери, Шех Мала и други, обрађивали су у својим делима мотиве позајмљене из оријенталне књижевности, а писали су и верске текстове и поезију на језику угушеном од стране оријентализма и развијеном лириком и епиком.
Национална ренесанса 19. век, век националних покрета на Балкану, Албанија је дочекала као земља са недовољно традиције за развој унитарне државе, језика и културе, али, уместо тога, са индивидуалистичким и регионалистичким менталитетом због дугог врховног вођства племена и других родних савеза, па су самим тим имали дух спонтаног бунта. У овој културноисторијској ситуацији појавио се и потпуно развио идеолошки, војни и књижевни покрет назван национални препород или национална ренесанса. Покрет је био инспирисан идејама националних ренесанси и просветитељства, које су неговане међу круговима албанске интелигенције, углавном емиграната у старим насељима у Италији, као и оним новијим у Истанбулу, Букурешту, САД, Софији и Каиру.
мини|Јероним де Рада Неговање албанског језика и културе, организација националног образовања и успостављање националне књижевности на културном нивоу, као и стварање независне државе - само су неки од циљева националне ренесансе уз помоћ које су се отвориле многе школе албанског романтизма. Ренесанса је била прожета и духом националног ослобођења, са носталгијом емиграната и реторичким патосом прошлих херојских ратова. Књижевна школа развијала је махом поезију. Што се тиче мотива и поетске форме, њихов херој био је етички човек, борбени Албанац, а у мањој мери и трагична особа, што је уско повезано и са традицијом. Тежња ове традиције и издавање -{Rapsodi të një poeme arbëreshe}- (рапсодија из 1886) Јеронима де Рада, -{Përmbledhje të këngëve popullore dhe rapsodi të poemave shqiptare}- (збирка албанских народних песама, 1871) Зефа Јубанија, -{Bleta shqiptare}- (Албанска пчела, 1878) Тимија Митка, била су нека од дела која су била део културног програма националне ренесансе који се залагао за успостављање компактног етничког и културног идентитета Албанаца.
Два највећа представника албанског романтизма били су Јероним де Рада (1814—1903) и Наим Фрашери (1846—1900), рођени у Албанији, а образовање стекли у Зосимаја школи у Јањини, али емигрирали, живели и преминули у Истанбулу. Први је био албански романтичарски песник одрастао у атмосфери европског романтизма, а други је албански романтичар и пантеиста који у својој поезији спаја утицај источне поезије, првенствено персијске, са духом поезије западног романтизма.
Де Рада је написао циклус епско-лирске поезије у стилу албанских рапсодија: -{Këngët e Milosaos}- (1836), -{Serafina Topia}- (1839), -{Skënderbeu i pafat}-(1872—1874) и друга, сва са тенденцијом стварања националних епова за време у коме је живео Скендербег. Пратећи поступке Хердера, Де Рада је подигао љубав према народним песмама у својој поезији и обојио је етнографским бојама. Његова дела приказују и живот Албанаца са њиховим карактеристичним обичајима и менталитетом, а бави се и албанском драмом из 15. века, која је настала након доласка Османлија. Сукоб између среће појединца и трагедије нације, сцене на обалама реке, жена која бере пшеницу на пољу, човек који иде у рат и жена која му везе појас, слике су које су приказане у његовој поезији испресецане деликатним лирским осећањима.
мини|Пантеиста и романтичар Наим Фрашери