Зика вирус (ЗИКВ) је арбовирус из породице Флавивиридае, рода Флавивирус и групе Спондвени, који је одговоран за појаву Зика грознице код људи. Ово је уједно и једини арбовирус који се највероватније преноси сексуалним путем, док још није познато да ли се може пренети са једне на другу особу попут грипа. Постоје две врсте ЗИКВ: Афричка и Азијска подврста која се недавно појавила У Пацифику и на Америчком континенту.
Вирус је први пут идентификован 1947. године код носиоца вируса, мајмуна из шуме Зика, по којој је вирус добио име. Након тога ЗИКВ је откривен код комараца (Aedes africanus) у истој шуми 1948. године и на крају код људи 1952. године. Вирус се у наредним деценијама 20. века широко распростанио у тропске регионе Азије и Африке.
У 21. веку Зика вирус је одговоран за велику епидемију Зика грознице на острву Јап у Микронезији, где је вирусом било инфицирано скоро три четвртине становништва овог острва. Сматра се да се након ове епизоотије, ЗИКВ у виду епидемија различитог интензитета све више ширио и тако освајао нова подручја. Тренутно хара Јужном и Латинском Америком и на неколико карипских острва (2016 године). Светска здравствена организација сматра да је разлог брзог ширења вируса тај што је болест доспела на нова подручја, у којима становништво није стекло имунитет.
Преноси га ујед зараженог комарца Aedes aegypti, који је одговоран и за ширење жуте и денга грознице. Клиничка слика Зика грознице слична је арбовирусној грозници. Код одраслих особа манифестује се грозницом, осипом по кожи, главобољом, боловима у мишићима. Мада у 70-80% случајева Зика грозница може проћи и без симптома, она, према до сада израженим сумњама, код беба може довести до микроцефалија, услед које обим главе новорођенчета износи мање од 32 cm, што омета даљи развој детета.
Тренутно не постоји профилакса, терапија и вакцина која би поуздано штитила од инфекције Зика вирусом. Једине мере превенције су уништавање комараца, личне заштите од убода комараца, изолација оболелих и перманентна контрола трудница у зараженим подручјима.
Историјат Вирус је први пут откривен у априлу 1947. године код макаки мајмуна који су коришћени у истраживањима жуте грознице у Зика шуми, на обалама језера Викторија, на полуострву Ентебе у Уганди. Вирус је поново изолован у истој шуми следеће 1948. године код афричких комараца (). Ентебе је место где се данас налази Институт за вирусолошка истраживања у Уганди (UVRI), па између осталог и Зика вируса.
Да су вектори преноса Зика вируса комарци из рода Aedes, доказано је експериментално, у лабораторијским условима, 1956. године.
Први случајеви Зика грознице изазвани овим вирусом описани су 1964. године, потом четири године касније, 1968. године, затим 1971. и 1975. године, када је Зика вирус изолован код оболелих људи у Нигерији.
Између 1951. и 1981. године, вирус је изолован код болесника оболелих од Зика грознице, помоћу серолошких анализа, у многим афричким земљама (Уганда, Танзанија, Египат, Централна Афричка Република, Сијера Леоне, Габон и Сенегал) и Азије (Индија, Малезија, Филипини, Тајланд, Вијетнам и Индонезија).
Геном вируса секвенциран је први пут 2006. године.
Агенције које од 2014. године истражују Зика грозницу проналазе све већи број доказа о вези између Зика вируса аутоимуних поремећаја и микроцефалије. Међутим, потребно је још много истраживања пре него што се докаже веза између микроцефалије код беба и Зика вируса. Други потенцијални узроци су такође у фази истраживања.
Почетком 2016. године Светска здравствена организација (СЗО) прогласила је глобалну ванредну ситуацију због брзог ширења Зика вируса, и све веће опасности за јавно здравље у свету, иако нема доказа да је вирус Зика одговоран за нагли пораст броја беба рођених у Бразилу са абнормално малим главама.
Вирусологија Зика вирус је РНК вирус и један у ланцу позитивног поларитета 10 из 794 нуклеотида који је кодиран полипротеинским прекурсорима од 3.419 аминокиселина. Он поседује као и други чланови рода флавивирус исте структурне карактеристикама и исти циклус репликације. То је исто и са његовом генетском организацијом, осим у некодирајућем региу 3'-терминала, где су неке секвенце уметнуте између различитих чланове рода и имају оригинални изглед.
Овај облик у три региона (у источној Африци, западној Африци и Азији), филогенетски је веома близу Спондвени вирусу (Virus Spondweni), са којим је чини форму клона,Dupuis, Claude. Willi Hennig's impact on taxonomic thought. // Annual Review of Ecology and Systematics 15. (1984). pp. 1–24. у оквиру рода флавивируса. Остали чланови рода су ближи вирусима Илеус (Virus Ilheus), Роцио (Virus Rocio) и енцефалитис Ст. Луис.
Коинфекција овог вируса са другим вирусима је могућа (нпр Чикунгуња+Денга+ Зика),Villamil-Gómez, W. E., González-Camargo, O., Rodriguez-Ayubi, J., Zapata-Serpa, D., & Rodriguez-Morales, A. J. са потенцијално другачијом клиничком сликом. 700px|мини|центар|Стопе, ширење и преноса инфекције са различитим периодима инкубације шест сојева Зика вируса код различитих врста комараца
Етиопатогенеза О етиопатогенези Зика вируса се мало зна јер се мало проучавало. Код људи, после инкубације од 3 до 12 дана, виремија се углавном јавља између другог и петог дана.
У студије на лабораторијским мишевима вирус показује тропизам према мозгу, и изазива оштећење централног нервног система, углавном посредством дегенерације нервних ћелија и глије 38. у региону хипокампуса, са општим омекшавањем мозга и евентуалном поренцефалијом.
Код мишева вирус такође изазива миозитис скелетних мишића и миокардитис, понекад повезан са плућним едемом 39. Инфициране ћелије се штите конвенционалним процесом аутофагије како би се одбране од вируса,; Cell Cycle, 9.. али се биолошки процес који покреће вирус, непрстано понавља и тако инфицира и друге ћелије.
Неке студије указују на то да инфекција Зика вирусом тежи да умањи виремију вирусом жуте грознице, код мајмуна, у случајевима коинфекције, без блокирања пренос вируса на друге ћелије.
У комарца спољашњи период инкубације, односно време између инфекције комарца након сисања крви виремичних кичмењака до тренутка када он постаје у стању да пренесе вирус на новог кичмењака (домаћина), је од 5 до 7 дана 32, нешто краћа од инкубације вирусом, жуте грознице.Michel Cornet, Yves Robin, Catherine Adam, Michel Valade et Marie-Armande Calvo, , Cah. O.R.S.T.O.M., sér. Ent. méd. et Parasitol., vol. XVII, no 1, .
Епидемиологија 300px|мини|Видео приказа; Зика вируса и Зика грозница До сада спроведена серолошка испитивања у Азији и Африци, утврдила су да највероватније на овим подручјима постоји прикривена циркулација ЗИКВ са детекцијом специфичних антитела код различитих животињских врста (крупних сисара; орангутани, зебре, слонови, водени биволи) и глодара, још од педесетих година 20. века.
Географска распрострањеност ЗИКВ установљена је на основу резултатима испитивања ја изолацијом вируса код комараца и људи, и на основу извештаја о случајевима који су били повезани са путовањима. О појави епидемије Зика грознице, врло мало је публикованих података. Прва епидемија је пријављена на острву Јап, Микронезија (од априла до јула 2007. године). Ово је уједно била прва епидемија ЗИКВ пријављена ван територије Африке сам Азије. У периоду од 2013. до 2015. године евидентирано је неколико значајнијих епидемија на острвима и архипелазима Пацифика, укључујући и велику епидемију у Француској Полинезији. Током 2015. године ЗИКВ се појавио у Јужној Америци са епидемијама на ширим подручјима У Бразилу и Колумбији.
Трансмисија ЗИКВ на глобалном нивоу Према подацима Америчких здравствених званичника, на дан 19. јануар 2016. године, Зика вирус је, идентификован у 28 земаља, које се уједно сматрају као ризичне. То су: Барбадос, Боливија, Бразил, Зеленортска Острва, Колумбија, Еквадор, Ел Салвадор, Фиџи, Француска Гијана, Гвадалупе, Гватемала, Гвајана, Гваделуп, Хондурас, Хаити, Мартиник, Мексико, Нова Каледонија, Панама, Парагвај, Порторико, Самоа, Свети Мартин, Суринам, Соломонска Острва, Тајланд и Венецуела. Наведени подаци биће ажурирани када нека нова земља потврди трансмисију, или када нека од наведених земља девет месеци не пријави ни један нови случај локалне трансмисије.
мини|630x630px|центар|Дистрибуција Зика вируса на глобалном нивоу у јануару 2016. године.
Трансмисија вируса у Јужној, Латинској и Северној Америци мини|Распрострањеност ЗИКВ у Јужној Америци (јануар 2016) у мају 2015. године пријављени су први случајеви заражавања Зика вирусом у Бразилу, који се се убрзо проширио на 21 земаља и територија Америке тако да је до јануара месеца 2016. године, био потврђен аутохтони пренос Зика вируса у 19 земаља у Америци изван Бразила (10). Иако другим земљама у Америцас, укључујући и Уругваја и Аргентину, нису пријавили аутохтони Зика вирусу, присуство истоветних вектора (Aedes aegypti), у овим земљама представља потенцијалну опасност за даље ширење вируса.PAHO Statement on Zika Virus Transmission and Prevention Pan American Health Organization, 24. January 2016.
Претпоставља да су, Канада и Чиле сигурни од вируса због одсутности комарца из групе Aedes aegypti. Такође Зика још није забележена у континенталним деловима Сједињених Америчких Држава, али је и овај део САД у великом ризику, због присуства вектора (Aedes aegypti).
Постоје два главна разлога за брзог ширење вируса Америком: Први, што становништво обе Америке није претходно били изложено Зика вирусу и стога нема имунитет, Други, што у свим земљама Америчког региона, осим Канаде и Чилеа постоје комарци из рода Аедес - главни вектори преношења Зика вируса.
СЗО предвиђа да ће Зика вируси у другој деценији 21. века наставити да се шири и да ће вероватно настанити све земље и територије у региону које настањују Аедес комарци.
До 1. фебруара 2016. појава Зика вируса пријављена је у 23 земље у Америци, са очекивањем, да у наредном периоду оболи три до четири милиона нових случајева на Америчком континенту, према изјави Маркоса Еспинала, директор одељења за заразне болести и анализу здравља СЗО за ову бласт. Када је Аргентина крајем јануара 2016. пријавила свој први случај, у Бразилу (са највећим бројем случајева) број оболелих достигао 1,5 милиона случајева.
Иако још није званично доказана веза између Зика вируса и инфекције са урођеним неуролошким синдромом, у виду микроцефалија, до овог датума пријављено је 4.180 сумњивих случајева само у Бразилу, што је значајно повећање у односу на 147 случаја у 2014. години.
Почетком фебруара 2016. први пут су здравствени званичници Националног Института за здравље у Колумбији, директно приписали смртне последице вирусу Зика, код три случаја у Колумбији. Као непосредни узрок смрти наводи се редак неуролошки синдром изазван вирусом. Колумбија је, поред Бразила најтеже погођена Зика вирусом.
Трансмисија вируса у Европи У Европи, Зика вирус је у јануару 2016. године идентификован у Великој Британији, Италији, Холандији, Португалу, Швајцарској (код 4 путника који су се вратила из Латинске Америке) и Данској. Ризик од даљег преноса Зика вируса на суседну Француску и друге европске земље у окружењу је могућ преко Аедес (Aedes albopictus) комараца (који живе у овим деловима Европе) заражених вирусом из крви виремичних пацијента у погођеним земљама. Међутим, засада та опасност не постоји, пошто су комарци у овом делу Европе у фази мировања, тако да трансмисију вирус треба (евентуално) очекивати од маја до новембра 2016. године.
Улога комараца у дистрибуцији Зика вируса