Здравко Чолић (Сарајево, 30. мај 1951), познат и као Чола,. Приступљено 1. 5. 2017.. Приступљено 1. 5. 2017. српски и југословенски је певач поп музике. Описиван је као „српски Том Џоунс”, а популаран је на целој територији бивше Југославије.
Први јавни наступ имао је сасвим случајно, на такмичењу певача аматера 29. новембра 1967. године у Бијелој код Херцег Новог, где је отпевавши песму Битлса освојио награду публике.
У првом делу своје каријере (1968—1972) био је члан група Млади и лијепи, Амбасадори, Нови Амбасадори и Корни групе. Званичну соло каријеру започео је 15. априла 1972. године, када је снимио своју прву песму — Синоћ ниси била ту.
Објавио је 15 студијских албума у периоду од 1975. до 2017. и 20 у периоду од 1972. до 1980, као и по један са групом Амбасадори 1971. и Корни Групом 1971. године.
Представљао је Југославију на Песми Евровизије 1973, песмом Гори ватра.
Указом Председника Републике Србије, 2017. године одликован је Златном медаљом за заслуге.
Биографија Здравко Чолић је рођен 30. маја 1951. године у Сарајеву. Отац Владимир му је био официр у полицији, а мајка Стана домаћица. Породица Чолић води порекло из херцеговачког села Влаховићи. Био је голман у јуниорском погону сарајевског ФК Жељезничар, али је касније почео да тренира атлетику и на једном такмичењу освојио друго место иза тадашњег репрезентативца Ненада Стекића. Међутим, одустао је пошто више није постизао значајније резултате.
Чолић је био талентован за рецитовање и глуму, па је примљен у Пионирско позориште где је учествовао у представама Дечаци Павлове улице и Кекец и Мојца. Музиком се у то време бавио из хобија; ишао је у музичку школу и учио је да свира гитару. Са другом Брацом Исовићем је свирао за пријатеље у парку, а у локалним оквирима су били познати као дует „Чола и Иса са Грбавице”. У другом разреду гимназије, са пријатељем је отишао да проведе празнике у очевој викендици у Баошићима; на предлог пријатеља Чолић се пријавио за такмичење певача аматера у Бијелој. Извео је песму Битлса -{Lady Madonna}- и освојио друго место и свој први певачки хонорар.
Од своје ране младости постаје члан Савеза комуниста Југославије и Савеза социјалистичке омладине Југославије, а касније бива ишчлањен из поменутих друштвено-политичких организација због учесталог непојављивања и неактивности на партијским састанцима и скуповима.
мини|лево|140п|Здравко Чолић у Пожаревцу (крај или почетак )
Почетак каријере 1968—1970
Схвативши да музика може да чини његову каријеру, Чолић се прикључио групи Млади и лијепи, а 1969. године је прешао у Амбасадоре, које су у то време чинили војни музичари, а једини цивил био је гитариста Слободан Вујовић. Амбасадори су временом добијали све више понуда за наступе, што војни музичари због својих обавеза нису могли да испуне, па су 1970. Чолић и Вујовић основали Нове Амбасадоре. Нови Амбасадори су тог лета са Индексима свирали у Дубровнику месец дана. На фестивалу „Ваш шлагер сезоне” Нови Амбасадори су песмом Зденка Руњића Плачем за твојим уснама освојили седмо место, а песма је постала веома слушана.
У ово време Чолић је добио понуду да вежба са Индексима и буде потенцијална замена у случају да Даворин Поповић напусти групу. Неколико пута је и наступао са њима. Како се песма Плачем за твојим уснама продала у изненађујуће великом тиражу, успеси Амбасадора су скренули пажњу Корнелија Ковача на Здравка Чолића и он га је позвао да постане певач Корни групе уместо Даде Топића.
Седамдесете мини|Чолић на концерту у Пироту (август2008)
Чолић је у ово време био студент прве године Економског факултета у Сарајеву, али је ипак 10. септембра 1971. године дошао у Београд. У Корни групи је остао шест месеци и за то време снимио три песме (Госпа Мица газдарица, Кукавица и Погледај у небо), а затим се вратио у Сарајево и наставио студије.
На фестивалу „Ваш шлагер сезоне” 15. априла 1972. године Чолић је извео песму Кемала Монтена Синоћ ниси била ту. Ту је песму првобитно требало да отпева Јосипа Лисац, али је она одустала. Чолић је освојио треће место по избору публике и награду за интерпретацију.
Од овог момента званично је почела његова соло каријера.
Исте године Чолић је учествовао на фестивалу у Сплиту, песмом Стара пјесма; фестивалу у Скопљу, песмом Мој бол; и фестивалу у Приштини. Са Индексима, Бисером Велетанлић, Сабахудином Куртом и Сабином Варешановић кренуо је на турнеју по Совјетском Савезу. Песмом Гори ватра Кемала Монтена Чолић је у Луксембургу представљао Југославију на избору за Песму Евровизије 1973. Следеће две године Чолић се углавном појављивао на фестивалима, песмама Блинг блинге блинге блинг, Она спава (победа на „Хит паради”), Звао сам је Емили, Април у Београду (аутор Корнелије Ковач; победа на „Београдском пролећу”), Љубав је само ријеч (Војкана Борисављевића), Зелена си ријека била (аутор Монтено; победа на „Шлагеру сезоне”). У исто време је потписао уговор са немачком кућом „-{WEA}-” и за њихово тржиште снимио два сингла. Ту се и завршила његова каријера у иностранству (јер није желео да живи у Немачкој, где је било много концерата).
Први студијски албум Ти и ја је изашао 1975. године, а низ јаких песама Вагабунд, Играш се ватром, Лоше вино (на музику Горана Бреговића и текст Арсена Дедића) довео је до масовне хистерије девојака. Продуцент плоче је био Корнелије Ковач и ту праксу Чолић није мењао ни на следећим албумима. За омот је био задужен Драган С. Стефановић, који је и касније дизајнирао омоте плоча. Исте године у ПГП РТБ је издата плоча Здравко Чолић на којој су били хитови са синглова. Иако је 1976. године на загребачком фестивалу, песмом Ти си била, увијек била, освојио четврто место — Чолић је био највећа звезда фестивала. Крајем те године кренуо је са Индексима на прву југословенску турнеју. Последњи пут се на неком фестивалу појавио у Загребу 1977. године, песмом Живиш у облацима. На ’Југословенском фестивалу револуционарне и родољубиве пјесме’ у Загребу 1977. године Чолић је наступио са будућим најпродаванијим синглом Друже Тито ми ти се кунемо која је продата у више од 300.000 примерака.
Следећи албум, Ако приђеш ближе из 1977, снимљен је у Загребу а приређен у Немачкој. За прве две недеље продато је 50.000 примерака, а нови адути код публике су били Пјевам дању, пјевам ноћу по песми Бранка Радичевића, Главо луда, Загрли ме, Јуче још, Једна зима са Кристином и Продужи даље. Дана 1. априла 1978. године Чолић је кренуо на југословенску турнеју под називом „Путујући земљотрес”, а пратила га је балетска група „Локице”. Већ тада је плоча продата у 150.000 примерака, да би на крају премашила 700.000 примерака. У анкети листа Здраво Чолић је победио у категорији „најдража личност”. Иако је на почетку турнеје 4. и 8. априла одржао два концерта у београдској хали „Пионир”, турнеја се окончала концертом на Маракани одржаним 5. септембра 1978. године, који је окупио око 70.000 људи. У пратећој Чолићевој групи клавијатуре је свирао Крис Николс, а бас Дадо Топић (некадашњи чланови тада већ распуштеног састава Тајм). Топић је наступио као загревање, певајући неколико својих хитова, а затим је на бину ступио Чолић, праћен разголићеним „Локицама”. Као гости концерта појавили су се Кемал Монтено, Арсен Дедић, Корнелије Ковач, Јосип Бочек, трио „Струне” и певачки квинтет РТБ. Сав приход од наступа Чолић је уступио Савезу слепих.
На стадиону су снимљени и први кадрови документарног филма о Здравку, Пјевам дању, пјевам ноћу. Сценарио је писао новинар Душан Савковић, а режирао редитељ Јован Ристић. Филм је касније преточен у серију од четири епизоде и, неколико месеци касније, после биоскопске премијере приказан на тадашњој РТВ Југославије. Концерту на Маракани присуствовао је Зиги Лох, директор немачке дискографске куће, који је био изненађен Чолићевом популарношћу и одмах је предложио да се обнови уговор; тако су за немачко тржиште објављени синглови са песмама Једина и Загрли ме, као и један диско сингл на коме су биле песме -{I'm Not Robot Man}- и -{Light me}-. Међутим, Чолић није прихватио њихову понуду да се пресели у Немачку и тамо ради за њих. Уместо тога, 14. новембра 1978. године је отишао на одслужење војног рока у Ваљево. Касније је прекомандован у Београд, па у Пожаревац, да би завршио војни рок 14. септембра 1979. године.
У пролеће 1980. године Чолић је објавио албум Због тебе са песмама Писаћу јој писма дуга, Пусти, пусти моду и Пјесмо моја. Албум је сниман у Уједињеном Краљевству (опет га је продуцирао Корнелије Ковач) а аутори су били још и Горан Бреговић, Кемал Монтено, Арсен Дедић и Споменка Ковач. Иако је еуфорија за Чолићем мало опала, плоча је продата у преко 400.000 примерака.
Следећа турнеја је била нешто мирнија, без „Локица”, али са енглеским музичарима. На крају турнеје, у октобру 1980. године, Чолић је одржао три распродата концерта у хали „Пионир”. На једном од њих први и последњи пут, на једном свом концерту, уживо је отпевао тада мегахит Друже Тито ми ти се кунемо.
Осамдесете Нови албум, Мало појачај радио, сниман је октобра 1981. године у Лондону. Музички део посла одрадили су Корнелије Ковач и Горан Бреговић, а матрице су снимили енглески студијски музичари. Плоча је донела заокрет ка рок звуку, а хитови су били Мађарица, Нове лаковане ципеле, Кажеш да ти некад изгледам к’о Дунав. У песми Што си препотентна Здравко се први пут окушао као аутор, док су преостали материјал написали Ђорђе Балашевић, Душко Трифуновић, Ђорђе Новковић и Марина Туцаковић. Албум је продат у више од 300.000 примерака.
мини|лево|220п|Концерт Здравка Чолића у Зеничкој арени (април 2009)
Током 1982. Чолић је на турнеји одржао педесет и пет концерата, а пратили су га чланови групе Генерација 5. Тада су наступили и у Приштини у којој због демонстрација пуних годину дана нико није свирао. Наступ на београдском Ташмајдану 10. јуна 1982. године окупио је око 8.000 посетилаца. Цена улазнице је била 100 динара, што је у оно време представљало неуобичајено високу цену.
Следећа плоча, Шта ми радиш, опет је снимана у Лондону и то под потпуном контролом Корнелија Ковача. Опет су свирали енглески музичари, а аутори песама су били Ковач, Бајага, Кикамац (Зана), Дедић и други. Албум је објављен 1983. године, са хитовима међу којима су и Cherie, Cherie, Шта ми радиш и балада Станица Подлугови. Чолић је на турнеју још једном кренуо са члановима групе Генерација 5 и Лазом Ристовским.
На следећој плочи, коју издаје 1984. године за сарајевски Дискотон под називом Ти си ми у крви (прва коју је снимио у Београду, у студију „Акваријус”), Чолић се окренуо етно призвуку, посебно у нумерама Рушка, Сто цигана и Ти можеш све, ал’ једно не, али се као највећи хит издвојила балада Ти си ми у крви — коју су заједно урадили Корнелије и Споменка Ковач. Уследила је делимична југословенска турнеја која је обухватила јадранску обалу, СР Македонију, СР Босну и Херцеговину и Центар Сава. У то време Чолић се привремено удаљио са сцене, основавши са Бреговићем издавачку кућу „Камарад”, те на тај начин међу првима започињући приватну издавачку делатност.
После скоро три године паузе, Чолић је у децембру 1988. за сарајевски „Дискотон” са Корнелијем Ковачем, као продуцентом и аранжером, снимио и објавио неименовани албум, којим се вратио поп звуку. Плоча није имала великог медијског одјека и памти се као албум са најслабијим тиражом (200.000 примерака) са кога се као хитови издвајају нумере Ој дјевојко, селен велен, Хеј сузо и Само она зна. Због лоше продаје није одржана турнеја, а и следећих година Чолић се посветио приватном пословању.
Деведесете Чолић је 1990. са Гораном Бреговићем урадио албум Да ти кажем шта ми је, који је објавила приватна београдска издавачка кућа „Комуна”. Материјал са албума је промовисан на фестивалу „Месам” 1991. године. На њему се нашла обрада народне песме Чаје шукарије (у којој пева девојчица Ивана, глумица из филма Кудуз), која се издваја као највећи хит, као и нумере Чија је оно звијезда, Е драга, драга и Да ти кажем шта ми је, насловна песма сарајевског аутора Дина Мерлина.