Процес-оријентисано програмирање је парадигма програмирања која раздваја забринутост структуре података и истовремене процесе који делују на њих. Структуре података у овом случају су обично упорне, комплексне, и великих размера - предмет опште намене апликација, за разлику од специјализоване обраде специјализованог сета података виђених у високим апликацијама продуктивности (ВАП). Модел омогућава стварање апликација великих обима да делимично деле заједничке сетове података. Програми се функционално разлажу у паралелним процесима који стварају и поступају по логично заједничким подацима.
Парадигма је првобитно измишљена за паралелне рачунаре 1980-те, посебно рачунарима изграђеним са транспутер микропроцесорима од стране INMOS, или сличних архитектура. Она еволуирала да задовољи недостатке у поруци пролаза парадигме Occam-а (уреди) и омогући равномерну ефикасност када дође до портања апликација између дистрибуиране меморије и заједничке меморије паралелних рачунара.
Први пример парадигме појављује се у програмском језику Ease дизајан на универзитету Јејл 1990. Слични модели су се појавили у лабавој комбинацији SQL базе података и објектно оријентисаног језика као што је Јава, често се назива објектно-релациони модел и нашироке је користи у великој мери дистрибуираних система данас. Парадигма ће се вероватно појавити на десктоп рачунарима кад микропроцесор повећа број процесора (мултикор) по чипу.
Види још Масовно паралелно процесирање Паралелна обрада Вишејезгарни процесор Глумац Модел
Референце
Литература
Категорија:Програмске парадигме