Делови територије данашње Србије су били у саставу Османског царства у периоду од XV до 20. века. У састав Османског царства су најпре, почетком 15. века, укључени југоисточни делови данашње Србије (околина Ниша), затим, средином 15. века (1459. године), цело подручје Српске деспотовине, и коначно, између 1521. и 1552. године и цело подручје данашње Војводине. Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву. Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог (1804. године) и Другог српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова).
Турско освајање
200п|мини|Продор Турака кроз Рашку према Босни средином 15. века Османско царство је основано 1299. године од стране емира Османа Гази. Убрзо је почело своја освајања и ширење према Балкану. Први напад на српску војску је био на реци Марици (1371. године), где је поражена српска властела из Македоније са војском од 20.000 војника против Турака, чије су снаге бројале око 11.000 војника. До 1389. Османско царство је већином поседовало јужни и источни део Балкана. Године 1389. султан Мурат I је послао писмо српском кнезу Лазару, са захтевом да прими ислам и постане вазал према Османлијама или ће га он напасти. Лазар је одбио да пређе на ислам и прихвати вазалство и 28. јуна 1389. је отпочела Битка на Косову, у којој је убијен и Османски султан Мурат I, али је војска кнеза Лазара, Вука Бранковића и Влатка Вуковића претрпела огромне губитке. Мурата је наследио син султан Бајазит I.
Битка на Косову је дефинитивно решила судбину Србије, јер након ње у земљи више није било силе која би могла да се супротстави Турцима. То је био нестабилан период у коме су владали син и наследник кнеза Лазара деспот Стефан Лазаревић, који је био прави витез европског типа, војсковођа и писац, а затим његов рођак Ђурађ Бранковић, који је престоницу државе преселио на север, у новоизграђени град Смедерево. Турци су наставили своја освајања све док нису успели да заузму целу територију Српске деспотовине 1459. године, освојивши Смедерево, а затим да заузму и Босанску државу (1463. године).
На кратко, српска државност је обновљена на подручју Панонске низије, под царем Јованом Ненадом (1526—1527. године) и војводом Радославом Челником (1527—1530. године), али се после тога и на овом подручју успоставља непосредна турска власт.
Друштвене прилике мини|Верска мапа територије данашње Србије у 16-17. веку. мини|лево|Мехмед-паша Соколовић Током турске владавине, код Срба је преовладавао земљораднички слој становништва. Упоредо са њим постојао је и друштвени слој означен појмом „влах“. Халил Иналџик је запазио да су уредбе о влашкој организацији преузете из ранијег српског права. Остаци романизованог старобалканског становништва и Словени разбили су на многе оазе и приморали их да се склоне у приморске градове, острва и на планине. Само у случају румунског народа догодио се обрнути процес – романски елемент надвладао је грчки и словенски. Неки власи наставили су да живе као сточари номади. Заједно са Арбанасима, заузимали су посебно место у Законику цара Душана. Турска управа одлучивала је да ли ће одређена група добити статус влаха. Становништво Србије већином је добило тај статус све док је некадашња Српска деспотовина била гранична област Османског царства. После померања границе на север од тридесетих до педесетих година 16. века, Србија више није била крајиште, те је њеном становништву одузет положај и назив влаха и претворени су у обичну рају. Термин влах је у турским документима убрзо сасвим заборављен. Аустријска управа преузела га је заједно са онима који су бежали на њене просторе из Турске. Тамо је термин влах имао погрдан назив. Становништво у залеђу млетачких поседа у Далмацији и Боки Которској називано је „морлацима“ (Црним Власима), а њихова земља Морлачком.
Утемељење влашког статуса великог дела становништва Србије тумачи се развојем сточарства и насељавањем сточара у земљорадничке крајеве. Најстарији турски закон о власима потиче из 1467/8. године и односи се на плаћање пореза (филурије) од једног дуката по кући, две овце, једна са јагњетом, и једног овна. Двадесет кућа чинило је један катун. Постојали су порези на име катуна. На пет кућа један војник ишао је на поход (петник). Број кућа у катуну временом се дизао до 50. Оваква врста пореза, која је погађала кућу, а не становнике, није сметала рађању деце. Многочлана породица лакше се одржавала. Крајем 15. века, власи су поред филурије и пореза на нивоу катуна, плаћали још 83 акче од сваке куће за султанову благајну и по 15 акчи санџакбегу на име глоба. На нивоу катуна санџакбег је добијао слуге и људе за војну службу. У случају рата, свака кућа морала је дати по једног војника који је ишао на коњу. Власи су били ослобођени радних обавеза. До 1536. године плаћали су само половину ушура (десетине) уколико би радили земљу на спахијским имањима. У том случају, понекад су плаћали мукату, врсту закупа у новцу. Код сточара, кнезови су били старешине вишег реда, а поједине мање групе предводили су примићури. Кнезови су сакупљали порезе и прилагали их харачлијама.
Један податак, из средине друге половине 15. века, веома је важан за историју Срба под османском влашћу. Турци су тада покушали да створе јединствену организацију код насељених влаха, са једним старешином, врховним кнезом. Био је то кнез Малога, син Николин. За ту дужност он је имао тимар са приходом од 10.000 акчи. Имао је и своју кнежину са 21 подложним примићуром. Постоји податак да је Смедеревски санџак у то време имао 21 кнеза – још један доказ о веродостојности ових података. Турци су у међувремену одустали од стварања јединствене влашке организације, па у 16. веку не постоји врховни кнез попут Малоге. Малогин син примио је ислам. Србија ће се тек после три века поново наћи издељена на кнежине. Број кнезова у међувремену расте. У Смедеревском и Крушевачком санџаку их је 1527. године било 104. Међу сеоским становништвом тада су забележене појаве исламизације.
На прелазу из 15. и 16. век ствара се слој Срба спахија. Србима је било лакше да ратују за султана него да обрађују земљу. Убрзо их је било више него Турака истог статуса. Српске спахије су, попут Милоша Белмужевића, били потомци раније српске властеле. Тако долази до стварања нове српске властеле. Српске спахије имале су исте обавезе као и турске. Одлазили су у ратне походе. Мартолоси су чинили посаде по тврђавама. Дербенџије су чувале друмове, скеле и мостове. Војници (војнуци) су служили као коњушари. Хришћана је било и у азапима, посебним одредима турске пешадије у тврђавама дуж пловних река. Било их је и у редовима акинџија. Мустхафизи су били чувари тврђава. Џелебџије су припремале и чувале муницију и остали ратни материјал. Бали-бег Јахјапашић основао је ред делија. Они су припадници лаке коњице који су свој назив добили због луде храбрости. Од њих су стваране ударне јединице. Организовани су под командом бајрак-бегова и делибаша. Делије су себе називали заточницима. На старијем српском језику, тако се обележавао онај који ће за свог господара извршити неко дело или изаћи за њега на мегдан. Појава кнежинских самоуправи потиче из суштине османског уређења, пре свега у тимарском систему.
Сеобе Срба у 15. и 16. веку 200п|мини|Змај Огњени Вук. Срби су почели да се насељавају у Панонију вероватно од онда када је деспот Стефан Лазаревић почео добијати поседе од угарског краља (1404). Деспот је тамо почео насељавати своје људе, а слично је поступао и Ђурађ Бранковић после 1427. године. Срби су се 1428. године налазили у Ковину и на Челепском острву. Србе у Ковину узео је 1440. године угарски краљ Владислав под своју заштиту. Матија Корвин прихватао је све оне који су се из Србије селили након пада Смедерева. Његове војсковође одводиле су са собом силан народ. У једном његовом писму из 1483. године стоји да се у последње четири године у Угарској населило преко 200.000 Срба. Угарски сабор донео је 1481. године одлуку да се ово становништво ослободи од плаћања црквеног десетка католичкој цркви. Угарска је Србе насељавала по Срему, Банату, Бачкој и Поморишју; крајеви који су највише изложени турским нападима. Када је 1465. године прешао у угарску службу, Вук Гргуровић, унук Ђурђа Бранковића, добио је од Матије Корвина градове Сланкамен и Купиник, а 1471. године и назив „деспот краљевства Србије“. То, међутим, није значило обнову Српске деспотовине, јер Вук није располагао својом територијом. Поред Вука, у служби угарског краља нашла се и друга српска властела: Стеван и Дмитар Јакшић, синови војводе Јакше, који су се населили око Мориша; војвода Владислав Херцеговић, син Стефана Вукчића Косаче, имао поседе у Славонији и Моровић у Срему; војвода Милош Белмужевић, поседи у Бачкој и северном Банату. Вук Гргуровић учествује између 1468. и 1474. године у ратовима против Чеха и Пољака, а потом је заратио и против Турака. Заједно са Матијом учествује у освајању Шапца (1476) након чега је опленио Сребреницу, Кучлат и Зворник. Турци су одговорили упадом у околину Темишвара. Крајем исте године Вук безуспешно напада Смедерево.
Дмитар Јакшић ратује против Турака на страни ердељског војводе Стефана Баторија и значајно је допринео њиховом поразу на Хлебном пољу 1479. године. Вук је следеће године поразио Турке код Травника, а 1481. године је хришћанска војска под Вуком продрла до Крушевца. Деспот је са собом повео 50.000 Срба. Смрћу деспота Вука (1485) и Дмитра Јакшића (1486) завршен је још један буран период српске историје. Након Корвиновог формирања војне границе, Срби су на њој насељени као лака коњица, пешаци и шајкаши. Тада је донета и одлука о ослобађању од црквеног десетка (1481).
Следеће четири године (до 1521. године) стање на угарско-турској граници није се значајније мењало. До 1491. године влада примирје, да би касније повремено биле вођене мање борбе. Деспотска титула је након Вукове смрти пренета на Ђорђа Бранковића, сина ослепљеног Стефана. Деспотско звање је, упоредо са Ђорђем, носио и његов брат Јован. Ђорђе носи титулу до 1496. године када се замонашио у манастиру Купиник под именом Максим. Убрзо је постао митрополит влашки, а затим и београдски. Његов брат наставио је да носи деспотску титулу понашајући се као прави владар. Учествује у рату са Турцима (1501-1503) у коме је најпре пустошио околину Смедерева, затим поразио турску војску на отвореном пољу и повукао се водећи са собом 2000 Срба. Краљ му је 1501. године поверио врховну команду над војском на југу. Јован је одбио повољне понуде Ахмед-паше Херцеговића (сина Стефана Косаче) и 1502. године је продро у Босну и поразио Турке код Зворника. Исте године неочекивано је умро од грознице. Био је то последњи Бранковић са деспотском титулом. У угарском походу на Видин (лето 1502) учествују и Срби под командом београдског бана Ђорђа Кањижија. У походу учествују и Радич Божић и Марко и Дмитар Јакшић (млађи). Освојили су и Кладово и подграђе Никопоља. Мир је склопљен 1503. године. У међувремену, 1496. године, угарски сабор укида одлуку о ослобођењу српског становништва од црквеног десетка из 1481. године.