Француско-пруски рат, понекад познат и као Немачко-француски рат, је назив за оружани сукоб који се између 19. јула 1870. и 10. маја 1871. године водио између Француске и Севернонемачког савеза на челу с Пруском.

Узрок рата било је јачање утицаја Пруске у Немачкој и Европи након победе у пруско-аустријском рату године 1866, као и стварање Севернонемачког савеза који је имао потенцијал да постане, ако буде уједињен с јужним делом Немачке, већа сила од, до тада, доминантне Француске.

Француска је у рат ушла уверена у брзу победу због постојања професионалне војске која се прославила у кримском рату, рату с Аустријом године 1859. као и у бројним колонијалним походима. Французи су били наоружани пушком Шаспо која је у то време била најмодерније стандардно стрељачко оружје на свету, а њихове снаге су располагале и са примитивним митраљезима. Са друге стране Пруси су имали надмоћ у артиљерији, али је главна предност била у постојању главног штаба на челу са Молткеом – институције која је годинама пре правила детаљне ратне планове и детаљно координисала покрете војске, у потпуности користећи новостворену железничку мрежу.

Та предност се показала већ на самом почетку рата када су се две војске судариле на граници. Француске снаге нису биле довољно концентрисане, па су Пруси и њихови немачки савезници у свим већим биткама успевали да постигну локалну надмоћ и да их натерају на повлачење у тврђаве. Нова француска армија на челу с царем Наполеоном III, створена са циљем ослобађања тих снага, је уместо тога 1. септембра 1870. године опкољена, тешко поражена у бици код Седана и присиљена на предају.

Вест о катастрофи довела је до пада царске владе и проглашења француске Треће републике, која ће трајати све до немачке окупације Француске 1940. године. Нова републиканска влада сматрала је како је војни пораз резултат неспособности старог режима, па да ће, као и 1793. године, за време француске револуције револуционарни елан и стварање масовне војске регрута успети да преокрене стање на бојишту. Док су се водили преговори с Бизмарком, министар унутрашњих послова привремене француске владе, Леон Гамбета прелетео је балоном преко немачких линија, побегавши у унутрашњост, како би окупио добровољце. Успео је да формира армију на Лоари и с њом да освоји Орлеан, док је генерал Федерб зауставио Немце на северу. Но, Немци су се учврстили око Париза, не попуштајући блокаду и не срљајући у фронталне сукобе с Французима. Ускоро је у Паризу завладало ужасно стање, тако да су грађани Париза почели да једу пацове и животиње из зоолошког врта. На крају је Бизмарк наредио и бомбардовање исцрпљеног града, при чему је страдало мноштво цивила. Републикански министар спољних послова, Жил Фавр, отпочео је преговоре с Немцима 23. јануара 1871, жалећи се на нехумани поступак Пруса према француском народу.

18. јануара 1871. године, у току преговора, проглашено је Немачко царство (Други Рајх) у „Сали огледала“ у Версајском дворцу, што је било велико понижење за Французе. Пред званичницима Бизмарк је нагласио да титула „немачког цара“ означава обнову Светог римског царства, кога се 1806. одрекао Фрања II (Франц II). Понижена Француска предала се 28. јануара 1871. године (потписано је примирје).Хари Хердер, , Цлио, Београд. . .

Позадина Друго француско царство Наполеона III запало је почетком друге половине 19. века у дубоку кризу. Кримски рат (1853-1856), рат против Аустрије (1859), колонијални ратови и рат у Мексику исцрпли су земљу и повећали унутрашње незадовољство. Са друге стране, Пруска је нагло политички и војнички ојачала, а нарочито после успешног рата против Данске (1864) и Аустрије (1866) када је задобила водећу улогу у Немачкој. Тежила је да под својом доминацијом уједини Немачку, укључујући и јужне немачке државе (Баварску, Баден, Виртенберг и Хесен). Француска није желела да на својој источној граници добије јаког и опасног суседа, и чинила је све да спречи уједињење Немачке. Од Пруске је тражила да Севернонемачки савез обухвати само немачке државе северно од Мајне и да јој се врате области на левој обали Рајне које је изгубила Бечким Ккнгресом (1815). Пруска је у почетку прихватила француске услове, под условом да Француска остане неутрална током пруско-аустријског рата. Међутим, кад је Аустрија побеђена, Пруска је по цену рата одбила територијалне захтеве на левој обали Рајне. Неодлучна француска влада тежила је да извуче бар неке користи, па је од Пруске тражила помоћ у освајању Белгије и Луксембурга, што је Пруска отворено одбила. Односи између две земље постали су после 1866. веома затегнути.

Непосредан повод за рат био је безуспешни покушај пруске династије Хоенцолерн да једног свог члана постави на шпански престо. Хоенцолерни су одустали након француског ултиматума, али је премијер Ото фон Бизмарк целу аферу објавио јавно у новинама у тзв. Емском телеграму ("Емска депеша"), чији је увредљиви тон натерао француску владу да под притиском шовинистичке јавности објави рат Севернонемачком савезу (19. јула 1870).В. П. Потемкин, , Свеска прва, Државни издавачки завод Југославије, Београд. . .

Велика Британија, Русија, Италија, Аустроугарска и Данска објавиле су неутралност: Француска се тако нашла изолована.

Супротстављене снаге

Ратни планови Француски ратни план предвиђао је прелазак у офанзиву пре него што немачка војска буде спремна за дејство. Претпотављајући да ће немачка главнина бити развијена иза утврђеног фронта на Рајни, од Везела до Мајнца, а снаге јужнонемачких држава бранити Шварцвалд, француска врховна команда планирала је брз продор главним снагама са две армије (од 3 колико је требало развити) из доњег Алзаса преко Рајне, да би се на почетку рата одвојиле јужне немачке државе од северних и принудиле на неутралност. Француска је очекивала да ће јој после првих победа прићи Аустроугарска, Италија и Данска, што би омогућило настављање операција заједничким снагама према унутрашњости Немачке. Флота је требало да пребаци један експедициони корпус на обале Балтичког мора и тамо веже део немачких снага.

Немачки ратни план, чији је творац био начелник пруског Генералштаба генерал Хелмут Молтке, био је заснован на реалним проценама. Предвиђао је развој немачке војске на левој обали Рајне, у Фалачкој, одакле се могу успешно развити офанзивна и дефанзивна дејства. Идеја је била да се предузме офанзива кроз Алзас и Лорен у правцу Париза. Претпостављало се да ће се на том правцу сусрести француска војска и стратегијским обухватом левим крилом одбацити на север, чиме би се одсекла од богатог југа Француске и од Париза. План је предвиђао и мере за случај француске офанзиве кроз Белгију или Швајцарску, преко Рајне у јужну Немачку и за вођење рата истовремено против Француске и Аустроугарске.

Француска војска мини|Француска иглењача Шаспо. мини|Француска острагуша табакерског система. мини|Француски топ система Ла Ит. мини|Француски вишецевни митраљез, модел са 25 цеви.

Јачина и наоружање Француска војска није била спремна за рат. Реорганизација војске започета 1868 (предвиђено повећање на око 1.200.000 људи) није била завршена, те је Француска ушла у рат са стајаћом војском јачине 550.000 људи, од чега је у рату ангажовано око 260.000.

Француска регуларна пешадија и Мобилна гарда биле су наоружане за оно време изврсним пушкама иглењачама Шаспо, домета до 1.200 м, док је Национална гарда, мобилисана у другој фази рата и у опседнутим градовима, била наоружана мешавином модерних пушака Шаспо и старијих спредњача и спредњача прерављених у острагуше (пушке табакерског система). Француска артиљерија била је наоружана далекометним изолученим топовима система Ла Ит, који се пуне спреда, док се тврђавска ратиљерија већим делом састојала од глаткоцевинх оруђа кратког домета. Најмодерније француско артиљеријско оруђе били су вишецевни митраљези, са 25-37 цеви напуњених сједињеним мецима пушчаног калибра, који су могли да испале 100-135 метака у минуту.

Мобилизација и распоред Мобилизација у обе земље почела је пре него што је рат званично објављен. У Француској су резервисти позвани већ 14. јула, а у Немачкој је мобилизација наређена 15. јула.

План мобилизације француске војске био је сложен, а још више отежан одлуком (15. јула) да се уместо 3 армије образује само Рајнска армија од 7 корпуса и гарде, а корпуси формирају у близини границе у Алзасу и Лорену. Обвезници су из мобилизацијских бироа упућивани у војна складишта по опрему, а затим у јединице, које су већ биле у покрету према граници. Кретање обвезника и јединица унакрст Француске убрзо је изазвало пометњу, загушивање саобраћаја и губитак времена. За мобилизацију је било предвиђено 15 дана, а није била потпуно завршена ни када су почела ратна дејства (4. августа 1870).

Снаге француске Рајнске армије биле су концентрисане већим делом (5 корпус) према Мецу, а мањим (2 корпуса) према Стразбуру:

1. корпус (командант маршал Патрис Мак Маон) у Стразбуру, 2. корпус (генерал Шарл Фросар) у Сент Аволу, 3. корпус (маршал Франсоа Базен) у Мецу, 4. корпус (генерал Луј-Рене де Ладмиро) у Тионвилу, 5. корпус (генерал Пјер-Луј де Фаји) у Бичу, 6. корпус (маршал С. Канробер) код Шалона на Марни, 7. корпус (генерал Феликс-Шарл Дуе) око Белфора, Гарда (генерал Шарл Бурбаки) у Нансију, Коњичка резерва: 2 дивизије у Линевилу и 1 дивизија у Понт-а-Мусону.

Почетком августа 1870. Рајнска армија (332 батаљона, 220 ескадрона и 924 оруђа, од чега 141 вишецевни митраљез) била је кордонски развучена на фронту од 250 км. Због мањкавости у припреми француске војске (велики број јединица остао је непопуњен и неприкупљен) и уочене концентрације јаких немачких снага у Фалачкој, Наполеон, уместо офанзиве преко Рајне, одлучио се на одбрану, па је наредио да се снаге са Рајне привлаче ка Сару. Француска флота је испловила, али без десантних јединица.

Немачке снаге

Јачина и наоружање мини|Немачка иглењача Драјзе модел 1862. мини|Крупов топ остраган. Укупна јачина оружаних снага немачких држава у 1870. износила је 750.000 људи (активна војска око 550.000, а резерва и ландвер око 200.000 људи). Војници су били добро обучени, већина је имала борбено искуство из ратова против Данске и Аустрије, а старешински кадар био је потпуно спреман за рат.

Немачка регуларна пешадија била је наоружана пушкама иглењачама Драјзе модел 1862, непрецизнијим и краћег домета (до 500 м) од француских пушака Шаспо. Резервисти и ландвер били су наоружани старијим иглењачама Драјзе модел 1841. Иако са нешто лошијим пушкама, немачка војска имала је надмоћ у артиљерији: била је наоружана изврсним челичним Круповим топовима остраганима, већег домета и брзине гађања од француских.

Мобилизација и распоред Мобилизација немачке војске (почета 15. јула) састојала се у једноставном повећању мирнодопских јединица до ратног састава. Концентрација је почела осмог дана мобилизације (24. јула), а почетком августа на Рајни је било око 500.000 људи. На 120 км фронта развијене су 3 армије и резерва:

1. армија (генерал Карл Штајнмец) на десном крилу у рејону Витлиха, 2. армија (принц Фридрих Карл) на центру, од Хомбурга до Нојкирхена, 3. армија (престолонаследник Фридрих Вилхелм) на левом крилу, од Ландауа до Раштата. Резерва: 2 корпуса у рејону Мајнца, 1 пешадијска и 2 ландверске дивизије на обали Балтичког мора.

Рат против Царства

Немачка офанзива у Алзасу и Лорени (4-12. августа 1870) Немачка врховна команда упутила је 4. августа ујутро 3. армију преко француско-немачке границе, са задатком да преко Агноа избије на горњи ток реке Сар и садејствује снагама 1. и 2. армије. Истог дана код Вајсенбурга дошло је до судара између снага немачке 3. армије и једне дивизије француског 1. корпуса. Упркос огорченом отпору, Французи су били принуђени на повлачење на реку Соер. Немци их нису гонили. Немачка 1. и 2. армија приближиле су се 5. августа Сарбрикену.