Никола Прерадовић или Николај Иванович Депрерадович (1767 – Санкт Петербург, 1843) био је генерал руске војске. Имао је важну улогу, заједно са Иларионом Васиљевичем Василчиковим (1776–1847), у великој стратегији Руског царства након што је Александар I ступио на престо.
Биографија Српског је порекла, из граничарске официрске породице досељене из Аустрије у Славено-Сербију, област у Русији од Бахмута до Лугања код Каспијског језера.
Са десет година, Прерадовић се пријавио као питомац у Волошки хусарски пук 12. децембра 1777. године. Унапређен је у чин потпоручника 1782, са 15 година.
Борио се у руско-турском рату (1787–1791) код Кушанија, Акермана и Бендера, а командовао је Семјоновским пуком, од 1799. до 1807.
У руској војсци је учествовао у походу на Пољску и у Наполеоновим ратовима. Успешно је командовао ескадроном у Руско-турском рату (1787-1791), походу Катарине II на Пољску и бици код Аустерлица током Наполеонових ратова. Командујући гардистима, предводио је бриљантан напад код Аустерлица, дајући стражи прилику да се повуче. Пук је током напада изгубио 15 официра и 200 редова. 24. фебруара 1806. одликован је Орденом Светог Георгија 3. степена.
Учествовао је у свим главним биткама Ејлауске кампање 1806–1807. Он је учествовао у Отаџбинском рату 1812. и кампањама ван Русије. Тридесетог августа 1813. унапређен је у чин генерал-потпуковника. Прерадовић се посебно истакао у биткама код Кулма и Фер-Шампеноаза, где су Прерадовићеве акције су одлучиле исходу битке.
Његов брат Леонтиј био је близу да постигне исти каријерни успех али је због скандала отпуштен из војске.
Референце
Литература
Војна енциклопедија, том 7 (289-90)
Категорија:Рођени 1767. Категорија:Умрли 1843. Категорија:Срби у Русији Категорија:Руски генерали Категорија:Личности Руско-турских ратова Категорија:Личности Наполеонових ратова