Grobnica za Borisa Davidoviča (podnaslovljena: Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti) je zbirka sedam pripovedaka objavljena 1976. godine, autora Danila Kiša. U nekim tumačenjima, ova knjiga zapravo predstavlja roman.Na jedinstvo priča ukazuje se već u samom podnaslovu knjige, kao i u isprepletenosti određenih događaja i likova u različitim pričama, mada je knjigu sâm Kiš radije određivao ne kao roman već kao „tematsku zbirku priča” (Gorki talog iskustva, 138). Odrednica „roman” navodi se i u naslovima prevoda na engleski i na grčki jezik, kao i u nekim kritikama.
Pripovetke su zasnovane na istorijskim događajima i bave se temama političke obmane, izdaje i ubistva u Istočnoj Evropi u prvoj polovini 20. veka (osim novele Psi i knjige u kojoj se radnja odvija u 14. veku). Neke od priča su napisane kao fiktivne biografije u kojima glavni likovi interaguju sa stvarnim ličnostima.
Kiš je ovu knjigu napisao dok je radio na univerzitetu u Bordou, motivisan uglavnom svojom frustracijom prouzročenom neznanjem i neverovanjem svojih studenata koji su, mahom levičarski orijentisani, odbijali da poveruju čak i u postojanje gulaga.Danilo Kiš Home Page – Podmuklo dejstvo biografije, prema Gorkom talogu iskustva (207)
Knjiga je objavljena u desetinama izdanja na srpskohrvatskom jeziku,-{DaniloKis.org}- – Grobnica za Borisa Davidoviča a prevedena je na više od dvadeset jezika.DaniloKis.org – Grobnica za Borisa Davidoviča – izdanja
Nedugo po objavljivanju, povela se o autentičnosti knjige jedna od najvećih rasprava u Evropi u 20. veku.-{"one of the most lengthy and bitter literary battles in twentieth century Europe"}- („jedna od najdužih i najljućih književnih bitaka u Evropi dvadesetog veka”) – -{Faber & Faber}- – -{People over politics: Danilo Kiš and the case of Boris Davidovich}- , 23. 6. 2016. (pristupljeno 2. 9. 2016)
Pozadina
Do 1976. godine, kada je knjigu objavio, Kiš je već godinama bio radio u Francuskoj, najpre u Strazburu, a potom u Bordou. Tih godina su do Zapadnih zemalja dolazile prve vesti o surovostima sibirskih logora gulaga organizovanih u vreme Staljinove vladavine (npr. knjiga Karla Štajnera 7000 dana u Sibiru iz 1971. i Solženjicinov Arhipelag Gulag izdat 1973). Međutim, u razgovorima sa svojim studentima i sa lokalnim intelektualcima, Kiš je primetio da oni u ta svedočenja bivših logoraša odbijaju da poveruju. To ga je, kako je naveo, nagnalo da napiše ove „uzorne priče” kao jedini mogući kanal komunikacije.„(...) tu knjigu, Arhipelag GULAG, levi intelektualci nisu hteli ni da čitaju, smatrajući je aktom ideološke sabotaže i desničarske zavere. Kako sa tim svetom nije, dakle, bilo mogućno razgovarati na planu opštih ideja, jer njihovi su stavovi bili apriorni i agresivni, to sam svoje argumente morao da formulišem u vidu anegdota i priča (...) Te su anegdote bile još jedini oblik razgovora koji su mogli da prihvate, što će reći da saslušaju, ako ne već i da shvate. Jer na ideološkom, sociološkom ili političkom planu nisu trpeli nikakav prigovor, s obzirom na to da su ti vajni intelektualci bili krajnje netolerantni i polazili su od apriornih manihejskih koncepata: Istok je raj, Zapad je pakao. (...) Postojanje sovjetskih konclogora nije se nikako uklapalo u njihove olako stvorene sheme, stoga su pokušali da zažmure pred stvarnošću, i da tu činjenicu ne uzmu u obzir.” – Gorki talog iskustva, 145–146“Sedamdesetih godina živeo sam u Bordou, gde sam predavao na Univerzitetu. Tada sam imao česte i duboke nesporazume u političkim raspravama. Bio sam istinski uplašen monolitnim neznanjem i ideološkim fanatizmom mladih. Samo spomenuti sovjetske logore bilo je svetogrđe. Jedini argumenti koji su mogli, donekle, da poljuljaju takvu uverenost, bile su upečatljive priče. Usamljenost u kojoj sam se našao i nemogućnost dijaloga nagnali su me da napišem te 'uzorne priče'.” – Gorki talog iskustva, 230
S druge strane, Kiš je smatrao da mu je kao piscu dužnost da se, nakon svoje prve tri knjige u kojima je pisao o temama holokausta i nacističkih konclogora, književno pozabavi i temom sovjetskih logora, smatrajući ih podjednakim zlom.”Osnovno je za mene bilo da nađem, u svom domenu, fikciji, izmišljenom, kraj svoje opsesije i prikrivene polemike sa totalitarnim svetom i mišlju. Smatrao sam, osim toga, da je moja moralna dužnost, pošto sam u nekim svojim knjigama govorio o nacističkom teroru, da priđem, u književnoj formi, tom drugom najvažnijem fenomenu našeg veka koji je dao sovjetske koncentracione logore.” – Gorki talog iskustva, 230
Sadržaj priča
Svaka priča, osim poslednje, posvećena je nekom Kišovom savremeniku.
Nož sa drškom od ružinog drveta
Priča je posvećena Mirku Kovaču. Radnja priče odvija se između 1923. i 1940. godine.
Mikša (Miksat Hantesku) je vešti krojački kalfa kod majstora reba E. M. Mendela. Noć za noći, Mendelu nestaje po jedna dragocena kokoška iz kokošarnika. Kada ni posle nekoliko probdevenih noći Mendel ne uspe da ulovi tvora koji mu krade kokoške, očajan se obraća Mikši koji mu obećava da će odmah rešiti problem. Naredne večeri, Mikša tvoru postavlja klopku u kojoj ga ujutru i nalazi, kači ga za dovratnik i dere ga živog. Videvši prizor odranog tvora, Mendel otpušta Mikšu i proklinje ga, i Mikša otad više ne uspeva da se zaposli ni kod jednog majstora, osim kod M. L. Jusefa, „najgoreg od svih majstora“, mada i kod njega dobija otkaz posle samo dva dana. Mikša se zaklinje da će se majstorima („talmudistima“) jednog dana osvetiti.
Mikša potom upoznaje E. V. Ajmikea koji ga uvodi u tajnu revolucionarnu organizaciju. Nakon par meseci, Ajmike mu poverava da u organizaciji postoji doušnik kojeg treba ubiti, ali mu ne saopštava njegovo ime, već samo lokaciju gde Mikša treba da se sutradan sastane sa izdajnikom. Mikša se sutradan u zakazano vreme susreće sa Hanom Kšiževskom koju, bez progovorene reči, davi i telo joj baca u reku. Međutim, Kšiževska u vodi neočekivano dolazi svesti, koprca se i dopire do suprotne obale. Mikša hitro prelazi preko obližnjeg mosta i zadaje joj desetine uboda nožem, vadi joj utrobu i baca telo u reku.
Ovo ubistvo isprva ostaje nerešeno. Nakon što je, nekoliko godina kasnije, uhapšen za podmetanje požara u fabrici u kojoj je radio, Ajmike priznaje da je zapravo on bio doušnik, te otkriva Mikšu kao ubicu Kšiževske. Dve godine kasnije, Mikša, koji se sada krio pod pseudonimom M. L. Hanteši, biva uhapšen i mučen mesecima. Napokon, pristaje da napiše priznanje da je ubio Kšiževsku i pritom, ugledavši portret Staljina na zidu islednikove kancelarije, neočekivano navodi i imena svih ostalih revolucionara iz grupe, kao i imena majstora Mendela i Jusefa (koji kasnije svi bivaju poslati na dugogodišnju robiju), te umire u gulagu nekoliko godina kasnije.
Krmača koja proždire svoj okot
мини|десно|220п|Pripadnici Internacionalnih brigada, među kojima je bio i Verskojls Priča je posvećena Borislavu Pekiću.
Gould Verskojls je sin carinika koji u svojim dvadesetima napušta rodni, turobni Dablin u potrazi za boljim životom. Ubrzo, 1936. godine, obreva se u Španiji gde postaje republikanski dobrovoljac u građanskom ratu. Jednog dana krišom saopštava svom komandantu da poverljive poruke dospevaju u pogrešne ruke, ali ga komandant ignoriše, smatrajući ga naivnim. (Kasnije će se saznati da mu je Verskojls saopštio kako poruke stižu do sovjetskih vlasti.)
Par dana kasnije, Verskojls biva na prevaru doveden na vojni parobrod na kojem je navodno trebalo da izvrši sitnu popravku, te odmah biva zatočen u potpalublju. Nakon tri dana zatočeništva, u ćeliji mu se pridružuju dvojica uhapšenih komunista i trio provodi naredne dane u žustroj diskusiji, dok brod nije najzad stigao na odredište. Sva trojica su potom sprovedena u gulag gde strahovito pate.
Tokom transfera ka nekom drugom logoru, Verskojls slučajno sreće Čeljustnikova, pomoćnik komandanta koji je bio prisutan u kancelariji kada je Verskojls ovome poverio svoje saznanje o sovjetskoj špijunaži, a za šta je komandant već bio saznao. Nekoliko godina kasnije, Verskojls gine u neuspelom pokušaju da pobegne iz gulaga.
Mehanički lavovi
Priča je posvećena Andreu Židu (posveta je napisana na francuskom jeziku: -{Hommage à André Gide}-), a glavni deo radnje se odvija u Kijevu, novembra 1934. godine.
-{|sr:A. L.;sr-ec:А. Л.;sr-el: A. L.}- Čeljustnikov je sovjetski aparatčik, veteran Španskog građanskog rata, novinar lokalnog lista i ljubavnik Nastasje Fedotjevne, žene svog šefa. Jednog dana, u zoru, on biva pozvan u rajkom gde mu se saopštava da sutradan u grad stiže uvaženi gost, Eduar Erio, značajan francuski političar, vođa radikala i gradonačelnik Liona. Pjasnikov, sekretar rajkoma, objašnjava Čeljustnikovu da je Erio nereligiozan, ali da i dalje staje u zaštitu ljudskih prava sveštenih lica. S tim u vidu, dvojac provodi dan u žurnim pripremama, te Pjasnikov i odbor za doček sutradan dočekuju Erioa na železničkoj stanici sa čije zgrade prethodno uklanjaju jedan boljševički transparent.
Čeljustnikov odmah po Eriovom dolasku odlazi u crkvu Svete Sofije koja služi kao pivara, te dovodi grupu zatvorenika da građevinu hitno preurede da liči na funkcionalnu crkvu. Zatim, odlazi u pozorište gde ga kostimiraju u protojereja, i to toliko dobro da ga ni njegov vozač potom nije prepoznao. Uveče, Erio stiže u crkvu, a „pop“ Čeljustnikov održava lažnu liturgiju sa „vernicima“ sačinjenim od članova rajkoma i njihove rodbine. S obzirom na veran izgled kompletnog mizansena, Erio se sutradan vraća u Francusku zadovoljan, i beleži prijatne utiske sa svoje posete.
Četiri godine kasnije, Čeljustnikov biva zatvoren na deset godina pod optužbom da je podrivao vlast, učestvovao u jednom ubistvu, i da se u Španiji bio pridružio trockistima, a zapravo zbog toga što je razotkrivena njegova ljubavna afera. Nekoliko godina po oslobađanju, biva rehabilitovan, i na kraju posećuje spomen-biblioteku Eduara Erioa u Lionu.
Svega par nedelja nakon završetka rada na knjizi, Kiš je slučajno saznao da je izvesni Eduar Erio zapravo postojao i da je bio važna javna ličnost u Francuskoj, i to upravo u periodu kada se odvija radnja priče.Danilo Kiš Home Page – Skladište: -{La part de Dieu}- Stoga je Kiš prepravio početak priče i već u prvoj rečenici naveo da je u njoj (u priči, tj.) Erio jedina istorijska ličnost.
200pxKijevska crkva Svete Sofije gde se odvija lažno bogosluženje100pxIstorijski Eduar Erio
Magijsko kruženje karata
Priča je posvećena Karlu Štajneru.
Doktor Karl Georgijevič Taube je ubijen u svojoj kancelariji, naizgled bez razloga. Motiv ubistva se saznaje tek četiri godine kasnije kada je uhapšen Kostik Koršunidze, dugogodišnji pahan u gulagu (gde je robijao zajedno sa Čeljustnikovim i Nastasjom Fedotjevnom), i kada je potom otkriveno da su otisci prstiju na alatu kojim je doktor Taube ubijen – njegovi.
Taube je rođen u malom gradu, ali je bio osoba sa krupnim revolucionarnim ambicijama; objavljivao je zapaljive tekstove (koristeći i pseudonime), sarađivao je sa Borisom Davidovičem Novskim, i bio jedan od prvih zatvorenika u Dahauu. Nakon što se razočarao u zapadnjački nedostatak vere u komunističke ideje, a i u zapadnjačko slepilo za stvarnost užasa koncentracionog logora, Taube odlazi u Moskvu gde godinu dana radi u raznim državnim strukturama, a potom biva uhapšen. Potom biva premeštan iz gulaga u gulag, i u jednom od njih obavlja hiruršku operaciju kojom spašava dva od četiri prsta bivšem obijaču koji je pokušao da ih odseče kako bi bio lišen kuluka. Pacijent, po imenu Segidulin, zaklinje se da će se za ovu operaciju doktoru osvetiti smrću, ali menja mišljenje nakon što saznaje da bi ipak mogao biti pomilovan i pušten na slobodu.